Od specijalnog izveštača sa lica mesta iz restorana „Kalenić„, Čubura
Da će ovaj planetarni sajam imati nemerljivi uticaj na budućnost fudbala, možda najbolje dokazuje moja interna rang-lista stvari, događaja i ličnosti koje su ga obeležile. Ona izgleda otprilike ovako: ubedljivo na prvom mestu je prepametna hobotnica Pol, a od drugog do petog se ređaju – vuvuzele, džabulani i tek na kraju dvojica pravih protagonista Dijego Forlan i Tomas Miler.
Sa velikom grižom savesti, moram da priznam da sam jednog Polovog zemljaka pre nekoliko meseci konzumirao u restoranu „Korčula“ u Zagrebu, prema receptu iz naslova ovog teksta. Ovaj gastronomski vatromet za nepca bio je dodatno obogaćen krompirom, crvenim i belim lukom, i sa mnogo maslinovog ulja i peršuna odozgo. Avaj, tada nisam znao da ove živuljke imaju po devet mozgova, da su pametne kao kučići, a da je svaki onaj koji je poslušao Polove prognoze na kladionicama mogao da zaradi na jednu uloženu, 300 funti. Obećavam da ću uz najdublje kajanje, od sada, Polovu sabraću jesti samo u salati.
Mio i čaroban zvuk vuvuzela se smesta primio kod svih srpskih sluhista, i one su danas najveći hit na svim vašarima širom naše otadžbine, potisnuvši tako frulu u najtamniji budžak. To i nije ništa čudno ako se ima u vidu da njihov zvuk najviše podseća na glasove iz unutrašnjosti koje ispušta osoba koja se prejela vojničkog pasulja. Eto krucijalne kopče zbog koje će nam vuvuzele uskoro postati nacionalni instrument.
Kada je reč o džabulaniju njegovu nepredvidivost je testirala čak i NASA i zaključila da su sve dobre odbrane golmana na ovom prvenstvu plod čistog slučaja jer ni oko kamere ne može da isprati let ovog projektila.
Urugvajac Dijego Forlan je slabašna vađenica da nada u lepotu fudbalske igre umire poslednja. A šta reći za Tomasa Milera: on, nažalost, baca u vodu sve teorije naših kvazistručnjaka da su igrači jedino dobri onda kad počnu da pokazuju prve znake starenja.
Mislim da delim mišljenje više desetina miliona fanatika da je centralni fudbalski događaj silno razočarao sve ljubitelje ove igre. Moram da priznam da umalo nisam pao dva puta sa dvoseda, ali ne od uzbuđenja, nego zato što sam skoro zaspao. U budnom stanju me je zadržao jedino histerični glas TV komentatora koji nam je uzbuđenim glasom saopštavao podatak koji je kao, kobajagi, važan za ishod ovog meča: evo, Španci su, kako kompjuter kaže, upravo izveli 256 dodavanja. I dok su četvorica toreadora na centru mučili loptu, setih se vremena kad sam ja kao klinac pikao fudbal, i tada nam je naš Đole trener kada bi tako počeli da se zezamo svima odvaljivao po deset krugova trka oko terena. Danas se to zove funkcionalna opstrukcija igre koja dovodi do ushićenja znalce, a sve ostale baca u laki dremež. Inače, Holanđani su odigrali dosta ratnički pa su Špancima povremeno bridela kolena, cevanice ili rebra, što su toreadori, naravno, iskoristili da povremeno odglume smrtni ropac na koji nije nasedao engleski policajac u žutoj opremi. Bilo je dirljivo videti kako Španac ripa iz duboke kome, a onda juri sudiju što ovaj njegovog protivnika nije osudio na smrt. I da ne dužim više, jedna lopta se ipak ufuljala u mrežu nesrećnog holandskog golmana, a onda je došao kraj koji smo svi predviđali, baš kao i vidovita hobotnica. Suze, poljupci, osmesi, konfete, izbezumljena lica od sreće i tuge, sve je to dalo pečat na epilog ove velike smotre fudbala, čiji nastavak sledi za četiri godine u Brazilu.
Evropljani odoše kući pevajući, a Južnoamerikanci već sada počinju da se spremaju za revanš na svom terenu. Pola bi vredelo pitati da li ćemo i mi biti učesnici sledećeg festivala, ali, nažalost, mislim da mu je za takav odgovor malo i svih njegovih devet mozgova…
