POLITIČARI, BIZNISMENI, PRIVATNE LIČNOSTI: Milja Jovanović,…
Otpor kao glavna perjanica i simbol borbe protiv Miloševića pretvorio se u rasadnik mladih kadrova i državnih funkcionera. Deset godina nakon pada Miloševića, nije loše podsetiti se gde su i šta danas rade oni koji su tih dana smatrani uzdanicama i reprezentima svetle budućnosti koja stiže u Srbiju čim padne Sloba
Ovih dana i nedelja navršava se deset godina od najvećeg talasa hapšenja, privođenja i maltretiranja članova Narodnog pokreta Otpor u Srbiji. Sve je počelo tako što je na nekadašnji Dan bezbednosti, 13. maja 2000. godine, na Novosadskom sajmu ubijen predsednik Izvršnog veća Vojvodine i funkcioner Socijalističke partije Srbije Boško Perošević. Na njega je pucao izvesni Milivoj Gutović, Peroševićev prvi komšija iz sela Ratkova, navodno zbog sukoba oko nekakve međe. Režim, već nervozan zbog sve veće popularnosti pokreta koji je počeo kao studentski, a onda prerastao u „narodni“, koji se nije zalagao da dođe na vlast, već je samo želeo da stara ode, pokušao je da „nakači“ Otporu krivicu za pripremanje i organizaciju ovog ubistva. U Gutovićevoj kući, navodno, pronađeni su plakati i drugi propagandni materijal Otpora, a MUP je dan nakon ubistva izdao saopštenje u kom je rečeno da je „nesumnjivo“ i „prema sopstvenoj izjavi“ Gutović bio „aktivista organizacije Otpor i Srpskog pokreta obnove i da je bio u bliskim odnosima sa nekim njihovim članovima i simpatizerima za koje se raspolaže podacima da su bili podstrekači i inspiratori ovog zločina“, te da je utvrđeno da je on „boravio u inostranstvu i da je održavao kontakte sa stranim državljanima“. Deset godina kasnije, teško je prisetiti se ondašnje svakodnevice i ondašnjeg jezika kojim su se služili mediji i državni zvaničnici. Tek, u ono vreme i na onom jeziku „strani državljanin“ po značenju je bio ekvivalent samom đavolu. Za ubistvo Boška Peroševića optuženi su aktivisti novosadskog Otpora Stanko Lazendić i Miloš Gagić, koji su neposredno pre toga napustili zemlju, zbog ranijih pretnji koje su dobijali. Sklonili su se u Mrkonjić Grad u Republici Srpskoj, ali su 14. septembra odlučili da se vrate i pojave na zakazanom ročištu. Odmah su uhapšeni i pretučeni. Ubistvo Boška Peroševića, dakle, bilo je izgovor koji je režim jedva dočekao, ne bi li se obračunao sa onim što nije razumeo. Oni koji su imali priliku da celu stvar posmatraju iznutra, znaju da je za većinu otporaša ona bila dečja igra, dobar kanal za pubertetski i adolescentski bunt.
Prema evidenciji Komiteta pravnika za ljudska prava, kroz policijsku proceduru u periodu od maja do septembra 2000. godine prošlo je 2400 članova Otpora širom Srbije. Svakome od njih, između ostalog, policija je postavila identično pitanje: „Ko je ubio Boška Peroševića?“ Počelo je krajem maja, a završilo se tek nakon saveznih i lokalnih izbora održanih 24. septembra 2000, nakon kojih je usledio 5. oktobar i sve što je išlo uz njega. Suština Otpora iz 2000. godine, koja se bitno razlikuje od onoga u šta se pretvorio u naredne četiri godine svog postojanja (2004, nakon transformacije u političku stranku i neuspeha na izborima, kolektivno se „utopio“ u Demokratskoj stranci), mogla bi se sažeti u tri reči: mladost, originalnost i energičnost. Da nije bilo tako, teško da bi se ovaj pokret toliko „primio“ u narodu i dobio toliko pristalica. Ono što je začeto tokom studentskih protesta 1991. godine i razvijalo se tokom protesta 1996/97, kulminiralo je 2000. godine sa Otporom: mladi u politici dobili su status „svete krave“ antimiloševićevskog bloka, savršenstva u koje se ne dira, čija se uloga nikada kritički ne preispituje i koji nikada ni za šta nisu krivi. Na stranu to što u privatnim razgovorima mnogi političari i predstavnici nevladinog sektora i danas škrguću zubima kad se sete da im je baš Otpor preoteo nekog važnog finansijera ili što se ne zna koliko su puta pojedini novinari skakali iz kreveta i trčali da budu prisutni jer je neko od mladih otporaša upravo „pouzdano“ saznao da će im noćas policija upasti u prostorije. U javnom govoru, ipak, niko od njih neće progovoriti nijednu makar i kritičku reč za njih.
K’O VELIKI: U leto 2000. godine, Otpor se Srbijom, najviše među studentima i srednjoškolcima, proširio poput virusa. Za većinu, sve što se događalo bila je igra koju su voleli da nazivaju „borbom“ ili „revolucijom“, a u stvari je bila dobar način za kanalisanje adolescentskog i pubertetskog bunta. Umesto svađa i sukoba sa roditeljima i ostalim autoritetima, tu je bio univerzalni neprijatelj: režim Slobodana Miloševića, protiv kog se može boriti pisanjem grafita, deljenjem letaka, odlikovanjem ćurki i sličnim performans-akcijama. Verovatno bi se sve završilo na tome da upravo režim, sa svojom histeričnom reakcijom, hapšenjima, maltretiranjima i batinanjem nije „ispao glup u društvu“ i bezazlene male konspirante učinio žrtvama. Tako je sve prestalo da bude igra, Otpor je dobio društvenu težinu, a njegovi aktivisti od razbarušenih dečaka i devojčica postali deo političkog establišmenta. Oni koji su od 1998. kada je Otpor osnovan do 2000. kada su ispunili misiju sažetu u sloganu „Gotov je!“, gradili imidž mladih, energičnih, za vlast nezainteresovanih, nepotkupljivih, nezavisnih od političkih partija i bilo koje druge strukture, vrlo brzo nakon 5. oktobra pogazili su te principe. Počelo je već 2001. godine, kada su troje viđenijih otporaša, Miljana Jovanović, Dejan Ranđić i Ivan Andrić, ušli u sastav Upravnog odbora Doma omladine u Beogradu. Nastavilo se krajem 2001. kada su otporaši, u želji da se od protivnika prethodnog režima transformišu u čuvara savesti novog, organizovali akciju „Mnogo ste isti“, koja iz današnje perspektive, imajući u vidu funkcije koje zauzima većina osnivača pokreta, deluje krajnje licemerno. Konačan kraj Otpora obeležio je debakl na parlamentarnim izborima 2003. godine. Već tokom kampanje videlo se da je malo ostalo od mladalačkog poleta i originalnosti: snažne i efektne crno-bele letke i plakate zamenili su neubedljivi slogani na nebeskoplavoj podlozi, sličnoj onoj koju koristi Srpska radikalna stranka. Godinu dana kasnije, Otpor se kolektivno učlanio u Demokratsku stranku, sa izuzetkom dela svojih čelnika koji su se priklonili Libelarno demokratskoj partiji.
Glavna perjanica i simbol borbe protiv Miloševića pretvorila se u rasadnik mladih kadrova i državnih funkcionera.
NERASPOREĐENI: Deset godina nakon pada Miloševića, nije loše podsetiti se gde su i šta danas rade oni koji su tih dana smatrani uzdanicama i reprezentima svetle budućnosti koja stiže u Srbiju čim padne Sloba. Najviđeniji među njima i danas su prisutni na političkoj sceni Srbije. Međutim, ima i onih koji su od politike digli ruke, shvativši da nemaju dovoljno jak stomak. Ili dovoljno debeo obraz, svejedno. Zanimljivo je da nijedno od dvoje aktivista koji su u novembru 2000. u ime Otpora primili u Stokholmu MTV-jevu nagradu „Free Your Mind“, nisu politički aktivni. Miljana Jovanović živi u Beogradu i bavi se dizajnom, a Branko Ilić je neposredno nakon 5. oktobra otišao u SAD gde se bavi muzikom. U izjavi koju je dao za Radio Slobodna Evropa, 2008. na desetu godišnjicu osnivanja Otpora, rekao je da je još te noći u Stokholmu znao da je Otpor gotova priča: „Samo ime kaže – Otpor. Otpor je ka nečemu i nije pozitivistički pristup stvarima, otpor ne kaže – ja se borim za, otpor kaže – ja se borim protiv. Otpor se i izborio protiv jednog diktatora i parčeta njegovog sistema i onda više nije bilo razloga da postoji nešto kao takva organizacija.“
Među onima koji su digli ruke od politike nalazi se i Vukašin Petrović, nekada u unutrašnjoj organizaciji Otpora zadužen za odnose sa medijima, a kasnije sekretar Nezavisnog udruženja novinara Srbije. Prema informacijama do kojih je „Vreme“ došlo, Petrović takođe živi u SAD, i, kažu upućeni, oženjen je Južnoafrikankom, po profesiji – manekenkom. Proganjani novosadski otporaš Stanko Lazendić radi u Građevinskoj inspekciji, a Subotičanin Robertino Knjur je profesor u srednjoj školi. U javnosti se prvi put nakon oktobarskih promena oglasio nedavno, kada je jedan od osnivača subotičkog Otpora, Branimir Nikolić Branči, izvršio samoubistvo (vidi okvir).
Jedan od najvećih autoriteta za mlade otporaše, Ivan Marović, takođe je u SAD, ali je u javnosti prisutan kao aktivan bloger na sajtu B92. Svojevremeno je napravio kompjutersku igricu koja predstavlja simulaciju nenasilne borbe.
Među politički neaktivnim bivšim otporašima ima i onih koji su se bacili na privatni biznis. Predrag Lečić, u Otporu zadužen za distribuciju propagandnog materijala, a istovremeno i član Srpskog pokreta obnove, danas se bavi preradom drveta. Slobodan Đinović, koji se i u otporaškim danima bavio telekomunikacijama, još 2000. osnovao je firmu Media Works, koja je bila prvi provajder bežičnog interneta u Srbiji. U maju ove godine, kompanija je spajanjem sa internet provajderima Sezampro i Neobee Net, promenila ime u Orion Telekom, a nedavno joj je dodeljena licenca za drugog operatera fiksne telefonije u Srbiji. Đinović je bio aktivan i u Centru za nenasilnu akciju koji je 2007. godine izdao knjigu Nenasilna borba, priručnik koji pored Đinovića potpisuju još dva stara otporaša, Srđa Popović i Andrej Milivojević.
AKTIVNI AKTIVISTI: Spisak onih koji se i danas na ovaj ili onaj način bave politikom i participiraju u vlasti, nešto je duži. Najduži funkcionerski staž među bivšim otporašima ima Srđa Popović, narodni poslanik u nekoliko saziva, pomoćnik ministra u Ministarstvu ekologije u vladi Zorana Đinđića, savetnik za održivi razvoj aktuelnog potpredsednika vlade Božidara Đelića i predsednik ekološkog fonda Ecotopia. Nepravedno optuženi za ubistvo Boška Peroševića Miloš Gagić danas je predsednik Izvršnog odbora pokrajinskog odbora Demokratske stranke i poslanik u pokrajinskom parlamentu. Jedan od najviđenijih novosadskih otporaša, Vlada Pavlov, zaposlen je u Ministarstvu spoljnih poslova, sa službom u Ambasadi Republike Srbije u Kanadi.
Poslanik u Skupštini Srbije je i Srđan Milivojević, glavna perjanica kruševačkog Otpora, poznat po svojoj energičnosti i živopisnom načinu izražavanja. Otporaška energija i neposrednost nisu ga napustili, pa i danas često zazvuči kao neko ko ne participira u vlasti.
Jedan od osnivača Otpora je i Ivan Andrić, koji je u ono vreme bio član Građanskog saveza Srbije. U nekoliko navrata narodni poslanik i član različitih skupštinskih odbora, danas je član Predsedništva Libelarno-demokratske partije. LDP-u se priklonio i Dejan Ranđić, koji je danas na čelu beogradskog ogranka ove stranke i šef odborničke grupe LDP-a u Skupštini Beograda. Ova dvojica su 2001. godine zajedno osnovali marketinšku agenciju „Gistro advertising“, među čijim klijentima su Ministarstvo omladine i sporta, Ministarstvo zdravlja, Biro za komunikacije Vlade Srbije, Opština Vračar, Državna lutrija Srbije, Guči i Pako Raban parfemi, Sava centar, KK Crvena zvezda i mnogi drugi, među kojima i Đinovićeva firma Media Works.
COLE I NECA: U zlatno doba svog postojanja, tokom 2000. godine, Otpor je, između ostalog, bio poznat i po svojoj linearnoj strukturi, organizaciji u kojoj nema hijerarhije i niko nije glavni. Međutim, onima koji su imali prilike da taj sistem upoznaju iznutra, dobro je poznato ko su bili alfa i omega pokreta i koga je trebalo zvati kad nešto zatreba, bilo da je reč o novcu, prevozu ili o tome kako reagovati u određenoj situaciji. U ono vreme, zvali su ih Cole i Neca. Danas su Slobodan Homen, državni sekretar u Ministarstvu pravde, i Nenad Konstantinović, predsednik Administrativnog odbora Skupštine Srbije. Braća od tetaka, aktivni u vreme studentskih protesta 1996/7, spadaju među najzaslužnije za osnivanje Otpora. Nekadašnje prostorije Otpora, smeštene u Knez Mihailovoj ulici, iznad restorana „Grčka kraljica“, u vlasništvu su Homenove porodice. Dok Homen poslednjih godinu dana nastoji da pronađe kosti Draže Mihailovića i obaveštava javnost o uspesima Vlade na polju borbe protiv organizovanog kriminala, začinjene izveštajima o tome ko sve radi o glavi visokim državnim funkcionerima, Konstantinović zadaje glavobolje poslanicima Demokratske stranke Srbije, jer nikako ne oduzima mandat Draganu Šormazu koji je napustio ovu stranku. Paralelno sa tim, bori se sa optužbama nekih ozbiljnijih dnevnih listova da se zalaže za promenu Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije, koja bi funkcionerima omogućila da zadrže više funkcija.
Sve u svemu, oni koji su nekada važili za nadu, garanciju svetle budućnosti i pokretačku snagu koja će nas odvesti ka boljem sutra, teško da su opravdali očekivanja. Budućnost je došla i nije baš svetla, a mlade nade, koje su se nekada borile protiv, a ne za, na kraju su se, po svemu sudeći, odlučile za sebe. Iako su se sa aktivizma prebacili na visoku politiku, teško da su u nju uneli ikakvu svežinu. Podmlađivanje srpske političke scene koje je sa njima nastupilo, ima dejstvo slično botoksu: zateže lice i pegla bore, ali izaziva paralizu i ne uklanja umor.
Mesec dana nakon osnivanja pokreta u novembru 1998. četvoro studenata je uhapšeno zbog iscrtavanja pesnice i parola „Smrt fašizmu“, „Otpor do slobode“ – Teodora Tabački, Marina Glišić, Dragana Milinković i Nikola Vasiljević. Uhapšeni studenti kažnjeni su sa po deset dana zatvora zbog „građanskog otpora vlastima“. Sudija koji je potpisao prvu presudu protiv otporaša zvao se Slobodan Milošević. List „Dnevni telegraf“ je kažnjen jer je na naslovnoj strani izdanja od 8. novembra 1998. objavio Otporovu pesnicu. Tužbu protiv Dnevnog telegrafa podnela je u ime Saveza žena Jugoslavije Bratislava Buba Morina. Kao reakciju na presudu „Dnevnom telegrafu“, 14. novembra „Vreme“ objavljuje tekst o kažnjavanju „Telegrafa“ pod naslovom „Tuži Buba“ ilustrovan takođe pesnicom.
Prvi veliki skup Otpora desio se 15. novembra na beogradskom Elektrotehničkom fakultetu. Hiljadu studenata marširalo je do Filološkog fakulteta, gde su studenti po odluci Veća fakulteta bili zaključani da se ne bi pridružili protestu. Aktivista Otpora i član Demokratske stranke Srđa Popović uhapšen je i prebijen a zatim pušten nakon osam sati pritvora posle intervencije Amnesti internešenela. U martu 1999. godine Otpor je zamrznuo rad zbog bombardovanja SR Jugoslavije. U novembru iste godine dogodio se prvi sukob Otpora i policije tokom velike protestne šetnje otporaša do Skupštine Srbije, u kojoj se raspravljalo o rekonstrukciji vlade. Policija je intervenisala protiv studenata, pri čemu je povređeno 30 demonstranata. Državna televizija je te večeri po prvi put pomenula Otpor i to kao „rušilačku, nasilnu organizaciju“.
Tretman koji su uhapšeni otporaši imali zavisio je od grada do grada, od raspoloženja policije i od toga da li lokalnu vlast drži tada još uvek postojeća Koalicija „Zajedno“ ili SPS. Međutim, u Požarevcu, rodnom gradu Slobodana Miloševića i Mirjane Marković, tortura nad otporašima poprimala je primese horor-filma, a kulminirala je u noći 2. maja 2000. godine. Znajući da su Dragana Milanovića, aktivistu Otpora, radnici diskoteke „Madona“ prethodnog dana već tukli i maltretirali, tražeći od njega da istupi iz Otpora i učlani se u Socijalističku partiju Srbije (SPS), aktivisti Otpora Radojko Luković i Momčilo Veljković prišli su stolu za kojim su sedeli Marko Milošević i oni koji su maltretirali Milanovića. Odgovor je bio potezanje pištolja, otimanje oko oružja i tuča. Požarevački advokat Nebojša Sokolović, koji se zatekao na licu mesta, pokušao je da smiri sukob, ali je, zajedno sa Veljkovićem i Lukovićem, završio u bolnici i zatvoru. Iz pritvora su pušteni nakon šest dana, tokom kojih je Veljković štrajkovao glađu, a Luković je policijskim lisicama bio vezan za bolnički krevet (od posledica batinanja bio je i u životnoj opasnosti). Gotovo svi gradovi u Srbiji bili su oblepljeni plakatima sa Lukovićevom slikom posle batinanja i natpisom: „Ovo je lice Srbije“.
Radojko Luković, Mile Veljković (Momčilov brat) i Aleksandar Mitrović poginuli su 10. jula 2008. godine u saobraćajnoj nesreći koja se dogodila na putu od Požarevca ka Smederevu na mostu na Velikoj Moravi. Na vozilo u kom su se nalazili naleteo je kamion kojim je upravljao Stanimir Jovanović. Njega je Okružni sud u Požarevcu u januaru ove godine osudio na sedam godina zatvora zbog izazivanja teške saobraćajne nesreće.
U avgustu 2009. godine Opštinski sud u Požarevcu je doneo rešenje kojim se obustavlja krivični postupak protiv sina bivšeg predsednika SR Jugoslavije, Marka Miloševića i petorice njegovih saradnika, zbog nanošenja povreda opasnih po život pokojnom otporašu Radojku Lukoviću. U obrazloženju ovog rešenja navedeno je da porodica pokojnog Lukovića nije dala izjavu o preuzimanju gonjenja u zakonskom roku, tri meseca nakon njegove smrti.
Osnivač subotičkog Otpora Branimir Nikolić Branči ubio se 29. marta ove godine. Nakon pada Slobodana Miloševića nije se priklonio nijednoj političkoj partiji, već je nastavio da se bori, sada protiv drugog neprijatelja: korupcije, bahatosti i neodgovornog ponašanja vlasti. Rezultat takvog delovanja je dugačak spisak onih koji su protiv njega podnosili krivične prijave, a među kojima su Miodrag Kostić Kole, Jožef Kasa i Oliver Dulić. Kada je 2008. godine osuđen na novčanu kaznu po tužbi Miodraga Kostića, nije imao novca da je plati pa je proveo nekoliko meseci u zatvoru. U oproštajnom pismu poručio je da revolucija jede svoju decu.
Srđan Milivojević
Ivan Andrić
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
