Pre izvesnog vremena iscrpno sam se informisao o ponudi automobila u Srbiji preko veb sajtova auto dilera. To iskustvo bilo je prilično frustrirajuće i to iz meni potpuno nejasnog razloga. Na sajtove su me „nateravale“ reklame iz štampe koje su govorile o akcijama, sniženjima i popustima. Ali kada bih o tome poželeo da saznam nešto više, na internetu sam nailazio na zastarele cenovnike i specifikacije. Na primer, reklama kaže da se uz automobil poklanja i auto-klima, dok na sajtu stoji da se za nju doplaćuje hiljadu i kusur evra. I, kome sada da veruješ?
Ono što me je zbunjivalo bilo je to što se informacija na sajtu, reklo bi se, može obnoviti začas. Samo što je malo ko bio spreman to da uradi. To jest, vrhunac „apdejta“ bilo je postavljanje istog onog novinskog oglasa i to kao slike, u JPEG formatu, na delu sajta odvojenom za najnovije vesti. Kakva fantastična taktika, vidiš oglas u novinama na kome se šepuri veb adresa, zaletiš se na nju i tamo te sačeka ponovo oglas koji te je i dozvao. Mora da u modernom advertajzingu postoji neko dobro ime za ovu neverovatnu ideju.
Ovo sve postaje još zanimljivije kada uzmemo u obzir da su oglasi za automobile verovatno najčešći oglasi na srpskom internetu. Dakle, auto-dileri spremniji su da na internetu traže kupce, ali im onda ne ponude ništa. Ili, bolje rečeno, ništa posebno. Ili je poruka da morate lično doći u salon jer od interneta nema vajde.
Možda se ne bih odlučio da pišem o ovome da nisam pročitao izveštaj ABG Nilsena koji kaže da je oglašavanje na internetu u Srbiji i dalje nepopularno, da je rast budžeta minimalan, odnosno da se smanjeni budžeti za oglase u štampi ne prelivaju ka internetu, već u televizijske reklame. Eto sada novog paradoksa. Mala anketa među mojim prijateljima pokazuje da većina onih sa dobrim primanjima više koristi internet nego što gleda televiziju, dakle ako neko želi da ih nađe treba da ih traži na mreži. A opet, oglašivači im se obraćaju sa „malih ekrana“ (koji su, u međuvremenu, narasli do pola zida).
Nekada smo mislili da je problem u nedostatku internet sadržaja u Srbiji, da bi oglašivači stavljali reklame kada bi imali gde. Ali to već neko vreme ne važi. Najmanje pet srpskih medija ima vrlo atraktivne sajtove, tiražnije od njihovih štampanih izdanja. Pa, opet, marketing im više zarađuje na papirnim reklamama u štampanim izdanjima koja se sve slabije prodaju za razliku od sajtova koji su sve posećeniji, što je mimo logike.
Ali nije mimo navika i sposobnosti, tačnije lenjosti, ljudi koji se bave reklamama u Srbiji.
Jer, ono što internet razlikuje od drugih medija jeste interaktivnost, mogućnost da sa klijentom budete u pravoj komunikaciji. TV reklama se snimi i sve što je potrebno je napraviti dobar medija plan njenog emitovanja. Isto važi i za novinski oglas. Internet sajt ima svoj život, zainteresovani kupac bi po njemu da istražuje dok ne iskopa ponudu koja će ga zadovoljiti. A toga u Srbiji nema. Komercijalni sajtovi ponavljaju vam ono što ste već čuli, a vrhunac interaktivnosti je slanje mejla ili popunjavanje ankete na koju neko onda reaguje.
Ništa bolje nije ni sa turističkom ponudom na internetu, vrlo aktuelnom u toku leta. Najlepše što može da vam se desi je da na sajtu pronađete aktuelni cenovnik i mogućnost da smeštaj rezervišete internetom.
Dokle god je tako, šanse da internet reklamiranje uzme maha u Srbiji su nikakve. Oni koji se ovde bave reklamama, proizvodnjom i njihovim plasmanom, ne znaju da koriste internet (sem za mejl i surfovanje) pa samim tim ne vide ni njegov potencijal, to jest činjenicu da je tamo klijentela sa najviše para.
Jedan dobar reklamni projekat mogao bi to da promeni, samo sumnjam da to neko zna da napravi. Ako se pozovem na AGB Nilsen, usudio bih se da sumnju pretvorim u tvrdnju.
