Ima onaj stari vic o dva narkomana koji se drogiraju ispred zgrade. Nailazi baba i pita ih šta rade. „Ništa, bako, drogiramo se“, kažu narkomani, na šta će baba: „Dobro, deco, samo nemojte da sedite na ‘ladnom betonu.“ Logiku babe iz vica sledio je u subotu 5. februara i Tomislav Nikolić, lider Srpske napredne stranke. „Ako siledžije, kao i do sada, ne budu želele da slušaju, u aprilu ćete me zateći ovde kako sedim na stiroporu da se ne prehladim. A i vi ponesite stiropor, ako želite da mi se pridružite“, rekao je Nikolić na skupu ispred Doma Narodne skupštine u Beogradu. Možda je još rano govoriti o značaju subotnjeg mitinga opozicije za dalji tok političkog života u Srbiji. Ipak, iskustvo nam govori da će, ako ni po čemu drugom, ovaj skup ostati upamćen po stiroporu, jer je Nikolićeva izjava već dobila brojna parafraziranja, tumačenja i duhovite transformacije, poslužila kao inspiracija karikaturistima, satiričarima i aforističarima. Sa platoa ispred Skupštine preselila se u vic i, vrlo verovatno, istoriju govorništva u Srbiji.
U kratkoj, ali turbulentnoj istoriji srpskog višestranačja, malo je političara za koje se može reći da su dobri i vešti govornici. No, tu i tamo, otrgne se po neka krilatica koja nastavlja da živi u jeziku (i narodu), bilo zbog originalnosti i duhovitosti, kakva je „baba Simana“, metafora koju je predsednik Nove Srbije Velimir Ilić upotrebio da dočara pasivnost predsednika Borisa Tadića, bilo zbog neprimerenosti situaciji i trenutku, poput „nemojte, deco“, episkopa Amfilohija Radovića, upućeno huliganima koji su u martu 2004. palili Bajrakli džamiju u Beogradu.
Neke izjave odrede sudbinu i dalji put onih koji su ih izgovorili. Uspon Slobodana Miloševića počeo je čuvenim „Niko ne sme da vas bije!“ izgovorenim na Kosovu polju 24. aprila 1987. godine. Ove reči zapravo su odgovor na dobacivanje iz mase da ih policija tuče (pošto su želeli da priđu Miloševiću, policija je demonstrante potiskivala palicama). Ali, razlog zašto su ostale upamćene leži u njihovoj višeznačnosti. Neki su „Niko ne sme da vas bije!“ doživeli kao Miloševićevo preuzimanje kontrole nad situacijom na Kosovu, neki kao nacionalistički poklič protiv kršenja prava Srba, a ubrzo je svima postalo jasno da ga je ova kratka rečenica katapultirala u politički vrh. Kratak odgovor na povike „Biju nas!“ izazvao je oduševljenje mase koja je dotadašnjem bankaru i aparatčiku, dala vetar u jedra za budućnost. „Milošević je bio transformisan, zapaljen Kosovom“, opisao je kasnije Ivan Stambolić, ujedno rekavši i da je taj dan označio kraj SFRJ.
Kao što je rečenica „Niko ne sme da vas bije!“ obeležila Miloševićev vrtoglavi uspon, njegov lagani pad započeo je izgovaranjem čuvenog „Volim i ja vas!“, 24. decembra 1996. godine, na kontramitingu „Za Srbiju“, koji je Socijalistička partija Srbije organizovala kao odgovor na protestne šetnje započete 17. novembra 1996. nakon krađe na lokalnim izborima. Opet je reč o odgovoru na povike iz mase, koja je ovog puta skandirala „Slobo, mi te volimo!“ Međutim, za razliku od moćnog, zaštitničkog tona koji su njegove reči imale devet godina ranije na Kosovu, „Volim i ja vas!“ Milošević je izgovorio hladno, distancirano i preko volje.
Možda najpoznatiji povik koji se sa govornice preselio u narod i postao zaštitni znak jedne stranke, ali i jednog vremena, svakako je „Svi, svi, svi!“. Nakon što je 9. marta 1991. godine uhapšen, pa pušten posle tri dana, Vuk Drašković se sa balkona Narodnog pozorišta obratio okupljenima na Trgu Republike i zatražio da iz pritvora budu pušteni ne samo on i njegovi najbliži saradnici, nego svi uhapšeni. Drašković je podstakao masu da skandira „Svi, svi, svi!“, što će u kasnijim godinama biti nezaobilazan poklič na svim demonstracijama na kojima je učestvovao Srpski pokret obnove. Malo je poznato da je idejni tvorac povika „Svi, svi, svi!“ Jovan Marjanović, profesor Fakulteta političkih nauka i tadašnji potpredsednik SPO-a, koji je 9. marta uhapšen zajedno sa Draškovićem.
Mnoge izjave Zorana Đinđića pamte se i prepričavaju, međutim, među njima su retke one izrečene na mitinzima i pred velikim brojem ljudi. Sklonost metaforama i složenim verbalnim konstrukcijama i nisu pogodne za obraćanje širokim masama, jer masa traži parole i nema strpljenja da pronikne u značenje „gutanja najveće žabe“ i spermatozoida kao simbola pobedničkog duha. Međutim, Đinđićevo viđenje Vojislava Koštunice koje je izneo 26. septembra 2002. na završnom mitingu u okviru kampanje Miroljuba Labusa za predsedničke izbore, u kom je tadašnjeg predsednika SR Jugoslavije uporedio sa trutom, ostalo je upamćeno kao jedan od upečatljivijih govora.
Iako većina političkih izjava koje ostaju upamćene najčešće služi podsmehu i sprdnji, nijedna od njih ne ostaje u kolektivnom pamćenju slučajno. One moraju da sadrže nešto što, bar nesvesno, pogađa i dotiče većinu, kao što je slučaj sa zlokobnim inatom u rečima „Ješćemo korijenje!“, koje je 1991. godine izrekao član predsedništva SFRJ Branko Kostić. Baš kao što ona čuvena salata kojom je Bogoljub Karić mahao pred kamerama BK televizije, dok je tvrdio da u Srbiji treba da se prodaje hrana koju proizvedu srpski poljoprivrednici, a ne tri puta skuplja, uvozna, pogađa pravo u osetljivu tačku biračkog tela, tako i Nikolićev stiropor nosi u sebi simboliku koja mu ne da dâ ostane na nivou vica. Stiropor je jeftin i svima dostupan, odličan je izolacioni materijal, a poslednja stvar koja treba poniženom, osiromašenom i umornom građaninu Srbije jeste prehlada. Pominjući stiropor, Nikolić nije hteo da bude duhovit. Njegova izjava je zapravo vešta retorička manipulacija socijalnim beznađem i naporom običnog građanina da se zaštiti i pomogne sebi koliko može, makar se svelo tek na to da ne sedi na hladnom.
