Zamrznuti u tradiciji

Sva novija tumačenja porodice u Srbiji govore u prilog tome da je njena modernizacija u poslednje dve decenije zaustavljena i odložena za kasnije. Tačnije, da se modernizacija nije odigrala ni očekivanim tempom ni u očekivanom smeru. Ali porodice u Srbiji nisu ni imale mogućnost da biraju kojim će putem krenuti. Već dugo se one nalaze u borbi na „život ili smrt“.

Danas, posle dve decenije, efekti te stihijske borbe za preživljavanje sagledavaju se sa svih strana kako bi se našao odgovor gde se posle svih razarajućih potresa našla porodica u Srbiji, na kom i kakvom pragu transformacije.

Istraživanje „Porodični život u Srbiji“ prvo je ciljano istraživanje porodica kod nas posle nekoliko decenija, a na osnovu njegovih rezultata nastala je i tematska studija „Vreme porodica“. Autori ove studije, vodiča kroz porodičnu transformaciju u savremenoj Srbiji, jesu profesori i saradnici odeljenja za sociologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu Anđelka Milić (rukovodilac istraživačkog projekta), Smiljka Tomanović, Milana Ljubičić, Nada Sekulić, Mirjana Bobić, Vesna Miletić-Stepanović i Dragan Stanojević.

Obimno i široko anketno ispitivanje 1212 porodica u Srbiji sprovedeno je 2008, a odabrani uzorak obuhvatao je porodice koje imaju decu. U okviru tog uzorka postoje i dva poduzorka: jedan čine mlađi roditelji koji su brak sklopili između 2003. i 2007, a drugi čine stariji, zapravo sredovečni roditelji, koji su u braku već 15-20 godina, što znači da su se venčali između 1988. i 1993. godine. Razlozi zašto je odabrana baš ova populacija zasnivaju se na poređenjima ove dve generacije u ključnim fazama porodičnog i bračnog života u kojima se dešavaju krupne promene, privikavanje na nove uloge i veće mogućnosti tenzija i konflikata. Međutim, iako se rezultati istraživanja odnose samo na ove dve kategorije bračnog stanovništva, oni ipak govore o rizicima s kojima se suočavaju nepodeljeno sve porodice u Srbiji.

TRAGANJE ZA PROSEKOM: I u uzorku i u samom istraživanju tragalo se za prosečnom porodicom u Srbiji, dakle ne onom koja može sebi priuštiti skupa letovanja, a ni onom koja praktično živi oko kontejnera. Između tih krajnosti trebalo je pronaći jedinstveni oblik prosečnog života porodice u Srbiji u datom trenutku. Kako nam je objasnila Smiljka Tomanović, jedan od pomenutih istraživača i profesorka sociologije na Filozofskom fakultetu, same korice studije (čiji je ona autor) daju rečit prikaz tog trenutka. Na crno-beloj fotografiji koja označava sivu stvarnost, sivu boju življenja, dominira porodična kupovina robe sa uličnih kartonskih tezgi. Ta roba sa kartonskih tezgi daje posve specifičan uvid u strukturu, odnose i vrednosti naše porodice. Pri tom, sve se odigrava u lepoj, mirnoj ulici, simbolu građanske kulture i prefinjenosti. U celom prikazu jedino bilbord sa drečećom reklamom za jedan od Pinkovih rijalitija ima živost, kolorit i snagu nametnutog konzumiranja kulture.

Treba imati u vidu i to da je istraživanje rađeno u leto 2008, dakle pre prvog udara ekonomske krize, što može rezultirati i umivenijom slikom porodice nego što je ona danas. A kada govore o procesima modernizacije, istraživači uvek ističu srednji sloj kao stub društvenog napretka i porodične transformacije. Taj sloj se devedesetih povukao u privatnost uključivši se na neki svoj način u sivu ekonomiju (npr. kroz neprijavljene ordinacije, advokatske kancelarije, ulaganjem novca u rizične finansijske transakcije), i sada se sporo rehabilituje. Međutim, pored izvesnog materijalnog oporavka, on i dalje ostaje po strani, izvan sfere moći i uticaja. Najbolji pokazatelj za to jeste velika nezaposlenost „srednjeslojnih“, pogotovo mladih stručnjaka koji su prinuđeni da i dalje emigriraju. A upravo bi taj srednji sloj, upozoravaju stručnjaci, mogao biti nosilac modernizacijskih tokova.

PERIFERIJSKO DRUŠTVO: Kada je ekonomski kapital porodice u pitanju, pored očekivano loše slike, istraživanje beleži i jedan paradoks. Iako u teškim okolnostima, većina porodica u Srbiji ima, na primer, bolji stambeni standard od materijalnog položaja. Poražavajuće zvuči podatak da stan ili kuću u svom vlasništvu nema ni polovina porodica, ali nasuprot tome one ipak uživaju dovoljno veliki stambeni prostor. Stan ili kuću nemaju u najvećem broju porodice niskog socijalnog položaja, pa uglavnom žive u proširenim porodicama ili u stanovima čiji su vlasnici rođaci, ili kao zakupci. Zakupci stanova po tržišnim cenama inače čine petinu uzorka, a među njima je opet najviše onih iz srednjeg sloja. Podatak koji odskače od očekivanog glasi da prosečna površina stambenog prostora prema istraživanju iznosi čak 94,3 kvadratna metra, a po članu domaćinstva oko 23 kvadratna metra, što se jedino može objasniti lakšim načinima kojima se u „socijalističkom sistemu“ dolazilo do stanova ili kuća. S druge strane, prosečan prihod po članu porodice sada iznosi 13.455 dinara, a pošto je 2009. bio 8222, može se reći da se većina porodica tek malo odmakla od siromaštva. To samo pokazuje da je stambeni status mnogo ispred kvaliteta stanovanja, jer sa takvim prihodima, čak i kad su oba supružnika zaposlena, može se trošiti samo za elementarne potrebe.

Zanimljivo je i poređenje po kome od 1212 ispitanih porodica stan ili kuću ima 573, a kola poseduje čak 941 porodica. Objašnjenje je da su kola i dalje stvar porodičnog prestiža, ali i da je kupovina kola svakako manji udar na porodični budžet od velikih finansijskih ulaganja u stan. Međutim, kada istraživači iskombinuju i uporede podatke o posedovanju kola, s jedne strane, i visini kulturnog kapitala, s druge (koji čine sistem vrednosti jedne porodice, obrasci potrošnje, posedovanje kućne biblioteke na primer ili aktivnosti u slobodno vreme) Srbija se onda svrstava u „periferijsko društvo“, društvo u kojem veliku prevlast imaju materijalna nad kulturnim dobrima.

Skoro sve porodice u Srbiji imaju televizor, kažu rezultati istraživanja, a prosečno – po dva. Isti procenat porodica ima i mobilni telefon, a više od 80 odsto DVD. Kompjuter ima 73,4 odsto porodica i tako visok procenat bio je iznenađenje i za same istraživače. Naročito kada se zna da je prosek u Evropskoj uniji 60 odsto, a u susednoj Bugarskoj, takođe članici EU, tek 21 odsto. I pored sve opremljenosti tehničkim uređajima, kultura u Srbiji doživljava se uglavnom kao puka potrošnja ili kao zabava i dokolica.

Na pitanje da li odlaze u pozorište 77,6 odsto ispitanika odgovorilo je da niko u njihovoj porodici to ne čini. Ne posećuju se ni bioskopi u 78,4 odsto slučajeva. Za razliku od Srbije, u EU je prethodne godine 51 odsto ispitanih posetilo bioskop, a 18 odsto operu ili balet, što je u našem slučaju sasvim zanemarljiv događaj koji se čak ne povećava ni u obrazovanoj populaciji. U 70,5 odsto slučajeva niko ne odlazi ni na koncerte popularne muzike.

Kada je reč o muzičkim ukusima, u Srbiji postoji nedostatak interesa za džez i klasičnu muziku (sluša do deset odsto), mada se ne ističe mnogo nijedna vrsta muzike, osim donekle zabavne kao mešavine svih stilova (44 odsto). Nema ni značajne razlike u muzičkom ukusu između dece i roditelja.

Od novina najviše se čitaju „Blic“ (39 odsto) i „Večernje novosti“ (12,9). Udeo estradne i žute štampe takođe raste, kao i tinejdžerskih i dečjih časopisa.

Novčana ulaganja u kulturu su mala, kažu istraživači, više novca se daje za igre na sreću. Najviše se izdvaja za sport, dok je s druge strane udeo porodičnih biblioteka mali (33 odsto porodica nema biblioteku) i uglavnom vezan za lokalne sadržaje i nacionalnu književnost.

Jedna od teza kojom se ovo istraživanje bavi jeste da i sam pojam zajednice menja karakter. Naime, još od ranije je poznato da je društveni život članova porodice sve manje povezan sa lokalnom zajednicom – susedstvom, a sve više se društvene mreže formiraju kao novi tipovi zajednica, pri čemu savremene tehnologije omogućavaju kontakte sa osobama istih interesovanja bez obzira na udaljenost. U skladu s tim, istraživanje potvrđuje već ranije ustanovljenu pravilnost, a to je da zastupljenost prijatelja u mrežama društvenosti raste, dok značaj srodnika i suseda opada, doduše samo ako raste i socijalni položaj. Dakle, roditelji niskog materijalnog položaja najčešće se druže sa ukućanima, pa sa susedima, dok će se roditelji srednjeg i visokog materijalnog položaja najčešće družiti s prijateljima, pa tek onda s ukućanima.

NOVAC JE IZGOVOR: Po tipu bračnosti Srbija se razlikuje od bračnosti u razvijenom svetu, koja podrazumeva niske stope braka i više stope razvoda, višu starost pri stupanju u brak i generalno veliku mobilnost stanovništva, pa otuda i veći broj samaca, razvedenih ili vanbračnih roditeljstava. Srpski model je u stvari najbliži južnoj Evropi, Mediteranu, i nekim bivšim socijalističkim zemljama, jer ima visoku stopu bračnosti i veoma nisku stopu razvoda.

Pritisak mračnih i haotičnih društvenih prilika primorao je pojedince u porodično okrilje kako bi lakše prebrodili dramatičnu sudbinu države i vlastitu sudbinu, pa proširene porodice nisu samo prinudni izbor usled stambene nestašice, već i poželjan izbor. S druge strane, pritisak života u proširenoj porodici uticao je na to da preispitivanja o kvalitetu života, ličnom zadovoljstvu i emotivnom ispunjenju ostanu u sasvim drugom planu. Naročito su loši uticaji proširene porodice izraženi kod žena, i one su pod hroničnim stresom jer u kući moraju da igraju mnogo uloga – i supruge, i majke, ćerke ili snaje.

Kao prvi i najčešći razlog za svađe i nesuglasice parovi navode novac (34,2 odsto), zatim roditeljstvo i na kraju svakodnevne sitne čarke. Međutim, svetska istraživanja pokazuju da sukobi obično počinju oko novca, a da su koreni neslaganja mnogo dublji, kao što su lične osobine partnera, nerealna očekivanja, uticaj bliskih srodnika. Takođe, novije studije potvrđuju i to da je nesposobnost nalaženja pravog dijaloga u muško-ženskom paru toliko raširena pojava, globalni fenomen, da se pretpostavlja da može biti uzrok porasta homoseksualnih zajednica.

Sve se još može začiniti i velikom asimetrijom u srpskoj porodici kada je reč o podeli kućnih obaveza pri čemu, prema istraživanju, teret pada najviše na ženu. Posmatrano je nekoliko kućnih aktivnosti: briga oko dece, kuvanje, pranje, čišćenje, peglanje, sređivanje dečje sobe i kupovina. Pokazalo se da se mlađi i stariji muški partneri češće angažuju jedino oko nabavki (svaki peti, 22,7 odsto). To opet ukazuje na jedan drugi problem, a to je da nema bitnijih razlika u ponašanju mlađih i starijih parova, pa je asimetrična podela obaveza možda i najočitiji primer zaustavljene ili usporene modernizacije u partnerskim odnosima.

Moguće da se zbog svega toga većina žena i muškaraca (54,2 odsto) ne slažu sa tvrdnjom da su ljudi u braku srećniji od onih koji nisu u braku. Takođe, mnogo je više žena koje se ne slažu sa tom tvrdnjom nego muškaraca.

RODITELJSKE BRIGE: Zajednički problemi sa kojima se roditelji u Srbiji i u drugim zemljama suočavaju jesu opasnost od alkohola, droga i nasilja. Međutim, prevelika zabrinutost zbog finansijskih problema odlika je samo roditeljstva u Srbiji. Sve što brine britanske roditelje, na primer, naše brine neuporedivo manje, a to su: usklađivanje obaveza na poslu i u porodici, kvalitet obrazovanja ili broj sati koje dete provede ispred TV-a ili kompjutera. Naši roditelji, za razliku od britanskih, mnogo više brinu zbog opasnosti u saobraćaju, na primer.

Model roditeljstva koji je kod nas široko prihvaćen jeste „žrtvujući“, a to znači prihvatanje stava da je roditelj dužan da žrtvuje sve, ako treba i svoju dobrobit zarad deteta. Takav stav podržava 85 odsto roditelja kod nas. Za ravnotežu između dečjih i roditeljskih potreba glasalo je tek deset odsto roditelja.

U oceni raznih vrednosnih stavova razlike između muškaraca i žena su veoma male, što ukazuje, obično, na istovetno konzervativno mišljenje. Ipak, većina ispitanika oba pola (65 odsto) odbacuje stav „prirodno je i razumljivo da muškarac ima više seksualnih sloboda“. Problem je u onih 35 odsto muškaraca i žena srednje i mlađe dobi koji prihvataju ovaj stav ili su neodlučni.

Protiv stava da abortus treba zakonom zabraniti opredelilo se 60 odsto žena, što, smatra se, nije baš odlučna odbrana vlastitih interesa i prava. Među muškarcima pak oko polovine je onih koji bi abortus zabranili zakonom ili su neodlučni.

Sve zajedno, izgleda kao da je porodica u Srbiji zakoračila na tlo modernih vrednosti, samo što je taj iskorak još stidljiv i ne baš odlučan. Tamo gde je najpotrebniji, pogotovo kod nekih oblika diskriminacije, tu je čak i neodlučan. Naročito su muškarci i žene još „zamrznuti“ u svojoj tradicionalnoj podeli, jer u teškim životnim uslovima to možda i jeste bio najsigurniji put do porodičnog opstanka. I takvi će možda još dugo ostati, sve dok se u društvu, na mnogo širem planu, ne dogodi nešto novo.