Pogrešni ljudi na važnim mestima

U masi parlamentaraca koji poslednjih dana ne izbijaju iz Skupštine, možete videti i lice novopečenog poslanika Mlađana Dinkića. Sa istom onom poletnošću kojom je predlagao zakone, Dinkić je kao predsednik poslaničke grupe Ujedinjeni regioni Srbije dao svoj glas onima koji su ga prethodno razrešili dužnosti ministra ekonomije, mada će ubuduće njegova ruka u vazduhu biti mnogo pouzdaniji pokazatelj roka trajanja vlade od datuma kada bi trebalo da se održe redovni izbori.

„VREME„: Srbija je upravo dobila rekonstruisanu vladu, da li je ona na bilo koji način bolja od one za koju ste rekli da je izgubila svaki autoritet?

MLAĐAN DINKIĆ: U ovom trenutku je od personalnog sastava vlade mnogo važnije da Srbija ostane stabilna kako bi dobila status kandidata za članstvo u EU jer je to bitno za građane ove zemlje, a ne za stranke na vlasti. Važno je isto tako da se ne prekine trend dolaska ozbiljnih stranih investitora u Srbiju, poput Fijata, Benetona ili Panasonika, jer na taj način radikalno menjamo strukturu naše privrede, zapošljavamo građane i obezbeđujemo veći izvoz. To su dva ključna razloga zbog kojih je naša stranka ostala u vladi.

Mislite da to može da se ostvari sa ovakvim sastavom kabineta?

Nadam se da može, mi smo dali najbolje ljude u datim okolnostima.

Zbog čega ste onda uopšte govorili da je vlada izgubila kredibilitet?

Ostajem pri svakoj reči koju sam izgovorio i verujem da sam bio u pravu kada sam javno ukazao na probleme koji su postojali u radu vlade.

Zašto je onda niste srušili?

Zato što je važnije da Srbija bude stabilna nego da idemo na prevremene izbore. Bilo bi, naravno, mnogo bolje da imamo političku stabilnost i jači personalni sastav vlade, ali to u ovom trenutku nije bilo moguće. Nadam se da će biti drugačije nakon izbora.

Da li, s obzirom na takav ishod, žalite što ste ulazili u sukob sa Demokratskom strankom?

Ne, ali ću sigurno izvući neke pouke.

Kakve pouke?

Jedna drevna kineska mudrost kaže da treba da budeš kažnjen ukoliko želiš da pomogneš nekome ko ti pomoć ne traži. Imao sam dobre namere, smatrao sam da vlada radi slabo i da su neophodne ozbiljne personalne promene. Ponudio sam pomoć nekome ko mi to nije tražio, i prošao kao u toj kineskoj poslovici. Iz svega toga izvlačim naravoučenije za sebe, a nadam se da će ga shvatiti i druga strana. Uostalom, građani će biti jedine sudije o tome ko i kako je radio u vladi.

Mislite da vaše namere nisu shvaćene na pravi način?

Očigledno da nisu.

Ali biste ponovo uradili istu stvar?

Naravno.

Bez obzira na posledice?

Mesecima pre ovoga predlagao sam našim koalicionim partnerima da sprovedemo ozbiljne promene u vladi. Smatrao sam da ne postoji dovoljno jaka veza između Cvetkovićevog kabineta i naroda, da se potcenjuje opravdano nezadovoljstvo građana, i da je rešenje u tome da napravimo jaču vladu sa boljim vođenjem, koja bi bila u stanju da brže rešava probleme, sa mnogo većim autoritetom nego što ga ima.

Kako ste to govorili?

Krajnje otvoreno i direktno.

Kome, predsedniku Borisu Tadiću?

Pre svega njemu, pošto je on bio nosilac naše izborne liste. Stekao sam utisak da sam naišao na razumevanje, ali je praksa pokazivala suprotno. Ništa se nije događalo nakon tih razgovora, dok je situacija bivala sve lošija i lošija. Kao da sam imao tegove oko nogu dok sam radio. Svako otvaranje neke nove fabrike kome sam prisustvovao, bilo da je reč o Nišu, Leskovcu ili Zrenjaninu, dočekivano je sa ogromnom ljubomorom mojih koalicionih partnera.

Zbog čega?

Ne znam, i neću time da se bavim. Mogu jedino da kažem da se to intenziviralo nakon pobede Ujedinjenih regiona Srbije u Boru. Očigledno je da se neko u vladajućoj koaliciji uplašio rasta našeg rejtinga. Više su gledali šta ja radim nego ono čime bi trebalo oni da se bave, što je imalo loš efekat na građane. Umesto da rešavamo njihove probleme, neki su se bavili sami sobom.

Mislite na Demokratsku stranku?

Ne mislim na čitavu partiju, već na neke ljude iz ove stranke. To je jedna velika partija i mi u njoj i dalje vidimo partnera na duži rok.

Očekivali ste ovakve posledice nakon vaših kritika?

Nisam, ali ne verujem ni da je druga strana mogla da nasluti kakva će biti naša reakcija. U tom smislu rezultat je nerešen, jedan-jedan.

Bili ste spremni za takav ishod?

Od kada sam u politici, mene opredeljuju i racionalni razlozi i intuicija. Ovog puta mi je intuicija govorila da se istim putem dalje ne može, da je stanje loše i da je potrebno neko razrešenje. Osećao sam da žabokrečina mora da se ustalasa, i da je to bolje od uljuljkivanja u postojeće stanje. Mislim da je bolje što je došlo do mog razrešenja nego da se ništa nije promenilo.

Po cenu vlastitog poraza?

Ja to ne doživljavam kao poraz.

A neuspeh?

Ni to. Vreme će pokazati ko je doživeo poraz. Za mene bi bio poraz da se ne ostvare ideje za koje se naša stranka zalaže, i ako bi investitori koje smo počeli da dovodimo obustavili svoja ulaganja. Ovo kroz šta sada prolazim, već sam doživeo.

U trenutku kada ste smenjeni sa mesta guvernera?

Tada, ali sam potom sa kolegama napravio stranku za šest meseci, posle čega smo ostvarili odličan rezultat na izborima, tako da vrlo dobro znam da se smena sa nekog mesta, ukoliko ona nije zaslužena, vraća kao bumerang onima koji su do nje doveli.

Kako nije poraz ako ste tražili ostavku premijera Mirka Cvetkovića, a na kraju ste vi razrešeni sa mesta ministra?

To je samo jedan detalj.

I šta ste osetili nakon tog „detalja„?

Olakšanje.

Hoće li ministri iz vaše stranke nakon takvog iskustva ubuduće smeti da kritikuju premijera?

Ako smo se godinama borili za demokratiju i rušenje autoritarnog Miloševićevog režima, ne pada nam na pamet da pristanemo da naše društvo, makar i u naznakama, počne da koristi mehanizme vladanja koje smo imali tokom devedesetih.

Vi ćete da koristite to pravo?

Naravno, ali istovremeno treba pohvaliti ono što je dobro.

A ministri?

Svako od njih je individua za sebe i sigurno je u stanju da proceni kada treba skrenuti pažnju na dobre ili loše stvari.

Ali kako mislite da će moći da govore o onome sa čim se ne slažu kada Zakon o vladi zabranjuje ministrima da javno iznose kritike?

Meni izgleda besmisleno da se takve stvari uređuju zakonom, ali to nije jedini problem.

A šta je drugo?

Mislim na tzv. neimenovane izvore informisanja o onome što se dešavalo na sednicama vlade.

Koliko je toga bilo?

Spletke su bile osnovni način funkcionisanja vladajuće koalicije, i one su najčešće poticale iz tih neimenovanih izvora najveće stranke.

Neko je proturao određene informacije u medije?

Tako je. Spletke su dovodile u pitanje jedinstvo vlade, ona se pretvorila u instituciju koja je ispunjavala puku formu. Pritiskali su se tasteri i donosile tuđe odluke, a svako ko bi rekao nešto sa namerom da se neka odluka promeni, rizikovao je da osvane u novinama u najgorem kontekstu. Ta medijska mašinerija našeg koalicionog partnera bila je usavršena do krajnjih granica, ali je istovremeno ona bila izrazito kontraproduktivna. Mi nikada nismo želeli da se služimo takvim stvarima jer je to loše za vladu, koaliciju i same građane ove zemlje.

Ko je bio meta tih spletki, vi ili vaša stranka?

I ja i stranka, a toga nije bio pošteđen ni SPS. Povremeno su spletkarili i protiv ljudi iz svoje stranke koji jedni drugima nisu bili po volji.

Koji je bio cilj toga?

To se i sam pitam, ali sam siguran da je to kratkovida politika.

Jesu li te stvari radili ljudi iz Tadićevog okruženja, za koje ste govorili da ne bi smeli da se nalaze na tim mestima?

Između ostalih, i oni.

Šta je to?

Partokratija. Ona nikada nije bila rasprostranjenija u Srbiji kao što je to slučaj u poslednjih nekoliko godina.

Od 5. oktobra?

Od tada. Politička arena u okviru vladajuće koalicije podsećala je na vaterpolo utakmicu, gde svi deluju razigrano i nasmejano, dok ispod površine vode pljušte udarci koje publika ne vidi.

Kako je došlo do toga da se stranke vladajuće koalicije bave jedna drugom, umesto da rešavaju probleme građana?

To je i bio osnovni razlog mog nezadovoljstva. Mi nismo izabrani da bismo se bavili sobom, nego da bismo rešavali probleme u državi, tim pre što je postajalo sve očiglednije da opoziciji, koja je inače slaba, raste podrška zbog grešaka vlade. Bez obzira što opozicione stranke nemaju nikakav program, dobile su šansu da naprave odličan izborni rezultat samo zato što su oni koji su sprovodili državnu politiku gubili vreme. Zbog toga sam od kraja prošle godine pokušavao da skrenem pažnju koalicionim partnerima da je to kontraproduktivno za državu, ali i za stranke vladajuće koalicije, i da se to mora promeniti.

Kada su počeli ti problemi?

Od samog početka bilo je incidenata, ali je sve eskaliralo sredinom prošle godine kada smo pobedili u Boru, ali meni je važno da Srbija pobedi, i nadam se da ću doprineti tome sa svojom strankom. Ne želimo da izigravamo bilo kakvu poluopoziciju u okviru vlade. Tokom razgovora oko rekonstrukcije, otvoreno smo rekli našim partnerima, ili ćemo biti deo vladajuće koalicije ukoliko i dalje imamo iste ciljeve, ili ćemo preći u opoziciju.

Njihov izbor je bio da ostanete u vlasti?

Oni su imali mogućnost izbora, i odlučili su da ostanemo. Nama je bilo svejedno, jer nećemo da budemo sa nekim ko ne želi da bude sa nama. Zato smo im i dali mogućnost da biraju, i mislim da je dobro što se ovako završilo jer bi bilo besmisleno da u poslednjoj godini mandata vlade prelazimo u opoziciju.

Kako građani mogu da veruju da će sa novom vladom biti bilo šta bolje, i da će netrpeljivosti koje su postojale među strankama vladajuće koalicije nestati preko noći?

Ljudi treba da veruju samo delima, nikako rečima, bez obzira da li se radi o vladajućoj ili opozicionoj stranci. Mi ćemo, s naše strane, pokrenuti jedno bitno unutrašnjopolitičko pitanje koje podrazumeva razbijanje monopola partijskih centrala u Beogradu i raditi na suštinskoj decentralizaciji zemlje. Uskoro krećemo sa prikupljanjem potpisa za peticiju koja će imati tri osnovna cilja: da novac koji građani zarađuju u nekom gradu ostane tu gde je stečen kako bi se povećao standard i zaustavilo iseljavanje mladih, drugo, da se vrati imovina gradovima i opštinama i, na kraju, da se predsednici i gradonačelnici opština biraju direktno na izborima, tako da građani imaju mogućnost da ih smene. Potpise ćemo predati do kraja maja Skupštini, nakon čega ćemo podneti konkretne predloge za zakone koji bi omogućili da se ove inicijative sprovedu u delo.

Ali čime ćete uveriti bilo koga da će vlada sada raditi ono što nije uspela tokom čitavog mandata?

Naši ministri će u svojim resorima u svakom slučaju raditi najbolje što mogu da bi, na primer, neke investicije koje su pokrenute bile nastavljene. Naravno da za dvanaest meseci ne može da se uradi ono što se nije postiglo prethodnih godina, ali tek će se videti efekti onoga što smo započeli, kao što je, na primer, izgradnja novog pogona „kragujevačkog Fijata“, koji će biti završen do kraja aprila zahvaljujući podršci Ministarstva ekonomije, tako da će novi model automobila početi da se proizvodi do kraja godine.

Stalno se obećava bolje sutra, hoće li građani preživeti do tada?

Da bi ljudi bolje živeli, privreda mora bolje da radi, to je uslov svih uslova.

Pa kada će to biti?

Srpska privreda će već ove godine raditi nešto bolje u odnosu na prethodnu, ali ne toliko da bi to omogućilo drastično bolji život. Svi su toga svesni. To ne može da promeni nijedna partija u kratkom roku. Bitno je da se ne stoji, već da se nešto radi. Ako samo sedimo i kukamo, sigurno nam od toga neće biti bolje. Bitno je da se otvaraju nove fabrike i da se zapošljavaju oni koji nemaju posla. Taj točak je počeo polako da se pokreće krajem prošle godine, zaustavili smo rast nezaposlenosti, koji je bio jako visok, tako da imamo puno pravo da očekujemo nastavak tog trenda. Standard će sigurno početi da se popravlja tokom godine.

Ali stalno slušamo iste najave?

Neke stvari nismo mogli da izbegnemo zbog globalne krize, imali smo dve godine zamrznute plate i penzije, to je bio izuzetno kritičan period za svetsku ekonomiju.

Mislite da je to jedini razlog što 700.000 ljudi u Srbiji ne može da zadovolji elementarne životne potrebe?

Vlada mora da uradi sve da pomogne onima koji su najviše pogođeni krizom.

Je li to i do sada bio slučaj?

Pa nije. Uglavnom su to bile neke ad hoc akcije, ali ta oblast nije bila u našem resoru, tako da nismo mogli previše da učinimo na rešavanju ove vrste problema. Kao ministar ekonomije, mogao sam jedino da činim sve da dovedem što više stranih investitora koji bi otvarali radna mesta i pokrenuli privredu. To je maksimum koji je mogla da uradi jedna stranka koja ima dvadeset četiri mandata u Skupštini, pa neka birači odluče: da li će glasati za one koji pričaju ili one koji nešto rade.

Da li i vi osećate odgovornost? Stručnjaci su jednoglasni da je ekonomska politika vlade doživela krah?

Naravno da osećam.

Gde ste mogli da uradite više?

Da je bilo više razumevanja od strane premijera i ministarstva finansija, mogli smo da uložimo još više novca da se spreči otpuštanje ljudi. Pojedine države davale su novac i privatnim firmama da ne otpuštaju radnike dok traje kriza, čak i po cenu povećanja budžetskog deficita i javnog duga. Kad god sam to predlagao, odgovarali su mi da će to povećati javnu potrošnju.

Pa povećaće.

Naravno da hoće, ali u krizi ne možete imati zajedno dva dobra: da ne povećavate javnu potrošnju, a da ljudi ne ostaju bez posla. Nekada morate da birate između dva teška rešenja. Nije bilo razumevanja za moje predloge, mada sada možemo čuti premijera kako najavljuje da će građanima olakšati otplaćivanje kredita, ali to nije dovoljno. Osim građana, mora da se vodi računa i o privredi koja hrani te građane. Sve što se ponudi građanima, mora da se ponudi i privredi, a ne da Narodna banka ponovo povećava referentnu kamatnu stopu. Ne može Narodna banka da daje zeleno svetlo za predlog premijera o olakšavanju otplate kredita građana, a da nakon toga otežava uslove poslovanja privrede kroz dizanje kamata. Od čega će ti građani da žive, ako ne od privrede?

Ali premijer Cvetković kaže ste upravo vi krivi za ogromnu nezaposlenost i najniže plate u regionu?

To je neozbiljna tvrdnja.

Kako će nakon tih kritika stranke vladajuće koalicije uopšte da rade zajedno?

Poverenje može da se povrati samo kroz rad i priznavanje sopstvenih grešaka. Ako je moja greška što sam javno ukazivao na nešto što sam pre toga pokušavao da rešim u internim razgovorima sa koalicionim partnerima, ja mogu da je prihvatim, ali je još gore ako je ono što sam rekao tačno, a da oni neće da promene stvari koje nisu dobre, bez obzira što cela Srbija to vidi.

Pa hoće li promeniti?

Neću više time da se bavim, hoću da se posvetim Ujedinjenim regionima Srbije, imajući na umu onu kinesku mudrost koju sam spomenuo.

Možda i u DS–u čitaju taoste kada kažu da će dobro razmisliti o novom savezu sa vašom partijom?

To nas uopšte ne zanima, Ujedinjeni regioni su spremni da izađu samostalno na izbore, ne marimo za to šta drugi o nama misle, već šta možemo da uradimo da pomognemo građanima sa konkretnim rezultatima naših ministara.

Da li takve poruke iz DS–a najavljuju da će Tadić napraviti sledeću vladu sa „naprednjacima„?

Ne znam, to je njegova stvar, neka vidi ko su mu pravi partneri.

Vi nećete sedeti u kabinetu sa Tomislavom Nikolićem?

Naravno da neću.

Mnogi tvrde da niste timski igrač?

Zato što se ne povodim za prosekom, to me ne zanima. Izgleda da u Srbiji biti timski igrač podrazumeva da budete prosečni, ništa ne radite, idete na ručkove i pričate prazne priče. To vam je garancija da vas niko neće dirati.

Ako budete kooperativni?

To nije kooperativnost, već poltronstvo. Problem Srbije je što su pogrešni ljudi došli na važna mesta.

Da li je Tadić čuo tu vašu poruku?

Čuo je, ali ne znam da li je razumeo. Meni u svakom slučaju nije po svaku cenu stalo da budem ministar.

Kako ćete otplaćivati ratu kredita za stan od skoro hiljadu evra bez ministarske plate?

Rekli su mi da je plata narodnog poslanika skoro ista kao primanja koja sam imao kao ministar. Da nisam poslanik, zaposlio bih se negde, ne plašim se ni života ni rada jer znam da ne moram biti političar da bih mogao normalno da živim.