Kada ste tv-manijak, onda je prošlonedeljni tv-program morao biti pravi izazov za gledanje. Dakle, sa novobeogradske strane niste mogli kolima dalje od SIV-a, ali na televizijama (osim na B92) vladala je blažena pospanost subotnjeg podneva. Od vesti do vesti – gladna godina.
A mitingu su prethodila saopštenja iz DS-a neverovatno slična onim iz vremena 1996/97. kada su se pronalazili razlozi zašto nije dobro demonstrirati. Od prehlade, preko rušenja pravnog poretka do horoskopa. Tu se svaka sličnost sa Šetnjama, po meni, i završava.
Najava štrajka Glađu i Žeđu samo je dodatno podgrejala količinu iracionalnosti koja trenutno varniči između DS-a i SNS-a. Nastavak prepucavanja je praktično nemoguće rekonstruisati jer je posle „Utiska nedelje“ i „Kažiprsta“ počelo nadmetanje saopštenjima koje traje iz sata u sat. Kada je Tomislav Nikolić prevezen u privatnu bolnicu, pojavila se kolateralna žrtva – KBC Beograd. Oni poput Naše Male Klinike imaju blokiran račun, vanstranačku legitimaciju i samo jednog pacijenta (opet kao u pomenutoj seriji). Diskusija se prenela na zdravstvo, u celini i detaljima, a kako neko obiđe Tomu – otvori se nova afera. Ministar zdravlja Stanković se bavio lekarskom etikom, a gradonačelnik Đilas je pokrenuo pitanje KBC-a Beograd i kvaliteta usluge. Posle posete patrijarha otvorilo se pitanje različitih tumačenja suicida, posta i greha u SPC?!?
Mene najviše iritira frapantna sličnost sa informativnom blokadom iz devedesetih godina. Primetićete da obe strane u sukobu pronalaze inspiraciju u emisijama B92, koje ponovo predstavljaju jedino mesto na kojem je moguće sučeliti stavove. RTS prenosi delove „Kažiprsta“ a njima se bavi i neoficijelno ali izuzetno uspaljeno glasilo SNS-a – Fokus radio. Tužno je, takođe, što je kompletna politička scena svedena na ovaj sukob, koji se veštački poredi sa obaranjem Miloševića. Ovo nikako nije i nikada neće biti 5. oktobar, baš kao što ni Tomislav Nikolić nikada neće imati pravo da se poziva na demokratsku borbu Zorana Đinđića za bolju Srbiju. Milošević je imao Režim, a danas, ma kako nesposoban bio DS, Tadić ima Vlast i Vladu, a ne Režim. To je ogromna razlika koju nikada ne treba prenebregavati. Otud nasilna poređenja sa šetnjama 96/97. su toliko nategnuta da zaista ne drže vodu, jer tada su na ulicama bili građani – verujte mi znam jer sam bio tamo, a ne partijski aktivisti. To nije bio stranački skup, iako su na čelu kolona bili lideri opozicionih stranaka. Setite se, slogan je bio „Beograd je svet!“.
Bilo kako bilo, smatram da je nedopustivo da posle 15 godina u Srbiji imamo informativnu blokadu, odnosno da nemamo dovoljno informacija o aktivnostima opozicije, ma kakva ona bila. Tada sam odlučio da ponovo postanem i radio–manijak, pa sam uz pomoć koleginice Gorice pratio izveštaje Fokus radija, da saznam, brate, šta se dešava. Ako su te nategnute paralele tačne, danas bi Fokus bio ono što smo devedesetih bili na B92. Međutim, ne lezi vraže. Tamo nisam saznao ništa, a Fokus je najviše nalik onom starom, kvazipatriotskom, Vučelinom RTS-u. Umesto vesti, čuo sam da je „Ovaj patrijarh njihov“, da „skine žutu mantiju“, da je „štrajkovao i Filaret, pa mu patrijarh Pavle ništa nije rekao“, „Beko je Đinđićev milioner“, „onaj Bakić iz ‘Utiska’ je budala i ima odvratnu facu“, ukratko potpuno mi je neverovatno da se u medijima koristi ovakav jezik, a da baš niko ne reaguje na vulgarnost. Ukratko – mediji u Srbiji već više od dvadeset godina imaju ulogu pijanih političara. Ono što političari misle (pretpostavljam trezni) – to mediji govore (pretpostavlja se pijani), pa su samim tim pošteđeni i lišeni odgovornosti. Sudeći po medijima koji brljave u interesu obe strane (a DS ima neuporedivo veću odgovornost) ovo je njihov rat, u kojem, hvala lepo, ne želim da učestvujem. Retorika i demagogija su došle do tačke kada se nameću poređenja, ne sa Šetnjama 96/97, već sa početkom raspada SFRJ. Posle presude hrvatskim generalima i ta aždaja nacionalizma je ponovo digla glavu, pominje se referendum u Republici Srpskoj, a ja se osećam kao ‘91. kada sam čuo da mi je poslat poziv za mobilizaciju. Draga gospodo iz DS-a i SNS-a, jesam manijak, ali mi se smučila ova papazjanija. Ne odazivam se uz prigovor savesti i zdravog razuma.
