Od samog početka bilo je jasno da se Amerikanci neće smiriti dok ne dohakaju Osami bin Ladenu. Bilo je to jasno i njemu, jer se otvoreno hvalisao napadima na američke ambasade, na objekte u SAD i – što je najvažnije – na dve kule Svetskog trgovinskog centra u Njujorku, 11. septembra 2001. Skoro deset godina je prošlo od tada i Amerikanci su ga konačno pronašli i ubili. Šta god ko o Amerikancima mislio, oni su ozbiljan svet: takvo poniženje kakav je bio 11. septembar nije moglo proći nekažnjeno
Bila je to operacija za svaku pohvalu: brza, jednostavna u izvođenju, sa taman dovoljno ljudi i efikasna – za razliku od nekih prethodnih operacija američkih specijalnih snaga. Prethodna obaveštajna priprema, međutim, bila je kolosalnih razmera, što je u direktnoj vezi sa jednostavnošću završne operacije: što se bolje obaveštajno pripremi, lakše će se obaviti.
Abotabad je grad severno od pakistanske prestonice Islamabada (nekih osamdesetak kilometara), veoma blizu granica sa Indijom (na istok) i Avganistanom (na zapad). Kina je takođe blizu, ali na tu stranu su Himalaji. Jedino po čemu je Abotabad važan jeste vojna akademija, što bi moglo igrati ulogu u ovoj priči. Taj deo Pakistana inače je poznat po ne baš jakoj kontroli civilnih vlasti: Avganistan je suviše blizu; talibani i opijum su stalno tu negde, vrti se veliki novac.
U neposrednoj blizini pomenute vojne akademije nalazi se jedan poveliki posed sa lepom kućom na tri sprata, ograđen visokim zidom sa bodljikavom žicom i sa antenama za satelitsku televiziju. Komšije će kasnije izjaviti da im ništa tu nije bilo čudno: neki ljudi s decom živeli su tamo, malo su izlazili i bili su očigledno bogati; živeli su tu pet-šest godina tiho i samozatajno. Ono što komšiluk nije znao, nanjušila je CIA prošle godine: ta kuća nije koristila telefon – ni obični, ni mobilni – niti internetsku vezu. Možda će se nekome Abotabad učiniti kao zabita palanka, ali ovo sa telekomunikacijama tamo je izuzetak. Ne bi ni CIA obratila pažnju na to da nije pratila izvesnog čoveka za koga je postojala osnovana sumnja da je lični kurir Osame bin Ladena; taj čovek je često i redovno zalazio u tu kuću bez telefona i interneta. Taj čovek upao je nekoliko godina ranije u mrežu razapetu radi hvatanja međusobnih komunikacija centara i operativaca Al Kaide, jer je pogrešio koristeći isti mobilni telefon dvaput, kako se čini. Koliko se do sada saznalo, avgusta 2010. kuća u Abotabadu postala je nadasve zanimljiva američkoj obaveštajnoj zajednici. Tada je i otkriveno potpuno odsustvo telekomunikacijskih veza. Dalja računica bila je sasvim logična: mora biti da se ovi ne koriste telefonom i internetom iz nekog razloga, shvatljivog odmah. Posle nekoliko meseci opreznog špijuniranja iz svemira, iz vazduha i sa zemlje, došlo se do procene da tu verovatno živi Osama bin Laden; njegov lični kurir pozitivno je identifikovan i oprezno praćen sve vreme. Predsedniku Baraku Obami ta je procena saopštena pre nekoliko dana. On je rekao da je spreman čim Komanda specijalnih snaga bude rekla da je trenutak. Pripreme za operaciju ostale su u potpunoj tajnosti do kraja. Barak Obama otišao je u nedelju na kratku partiju golfa u vazduhoplovnoj bazi Edvards i vratio se bez presvlačenja u podzemni operativni centar Bele kuće.
Sve je bilo spremno, uključujući i direktni TV prenos s lica mesta.
ZVANIČNA VERZIJA: Po onome što je rečeno, četiri helikoptera su doletela do Abotabada, sa dvadesetak pripadnika specijalnih snaga ratne mornarice SAD (Navy Seals; od Sea, Air, Land; more, vazduh, zemlja). Zašto baš mornarički specijalci nije još jasno; to će izazvati dalja statusna trvenja i zavisti među nekoliko različitih specijalnih, antiterorističkih i ostalih grupacija u SAD. Bilo kako bilo, dvadesetak boraca pod punom opremom staje u jedan veliki dvorotorski helikopter CH-47 Chinook ili u dva CH-53 Sea Stalliona, što je verovatnije: brži su, moderniji, spretniji i omiljeni su kod mornarice. Dva preostala helikoptera sasvim izvesno bile su borbene letelice za podršku i rezervu. Izgleda da je vatra otvorena iz vazduha, odmah, jer svedoci govore o zvuku helikoptera i eksplozijama odmah zatim. Vojnici su se iskrcali; deo njih je opkolio posed i na paštunskom jeziku upozorio komšiluk da se udalji; drugi deo uleteo je u imanje, odakle se čula kratka i žestoka pucnjava. Cela operacija potrajala je, kažu, četrdesetak minuta. Do sada Amerikanci tvrde da su ubili pet lica u akciji: Osamu bin Ladena i još trojicu muškaraca, od kojih je jedan taj nesrećni kurir, a drugi njegov brat; u utorak popodne pojavila se i vest da su jedno lice odveli sa sobom živo. Dve Bin Ladenove žene i jedna kćer ostale su nepovređene na licu mesta. Osama bin Laden ubijen je sa dva hica: u glavu i u grudi; vojnici su njegov leš odneli u helikopter, kao i sve što su mogli da nađu od kompjuterske opreme i dokumenata.
Opet po zvaničnoj verziji, telo Osame bin Ladena preneto je u Avganistan i tamo pozitivno identifikovano putem DNK analize, otisaka, softvera za prepoznavanje lica itd. Amerikanci kažu da je pokojnikovo telo zatim bilo okupano i zamotano u beli pokrov, da je neko učio obred dženaze (teško da su doveli i hodžu) i da je telo zatim helikopterom preneto u Arapsko more, navodno na nosač aviona, odakle je „sahranjeno u moru“. Sahrana na kopnu, saopšteno je, „nije bila alternativa“; navodno nijedna zemlja nije pristala, niti bi Amerikanci to uradili – sve i da jeste. Samo im još Bin Ladenovo turbe fali.
Sve je to, dakle, ispalo elegantno i čisto, jednostavno i fino. Amerika se veselila i veseli se i dalje; Obama će u četvrtak otići na Ground Zero, gde su bile kule bliznakinje, da se obrati preživelima i rodbini stradalih u Njujorku (skoro tri hiljade žrtava iz 90 zemalja sveta). Dohakali su mu konačno, bestseleri se već pišu i scenarija ugovaraju (Soon to be a major motion picture!). Narednih godina neće moći da se živi od Holivuda.
LJUDSKI FAKTOR: Ostaju, međutim, neka prozaična i praktična pitanja oko ove operacije.
Kao prvo, to je obaveštajni rad. Poznato je već decenijama da su Bin Laden i Al Kaida bili u stanju da okupe oko sebe veoma sposobne stručnjake za telekomunikacije i kompjutere, pre svega za internet. Arhitekturu GSM celularne telefonije poznaju u prste. Internet takođe. Kako se saznaje već dugo, ušli su duboko u tajne steganografije: to je način za skrivanje poruka u naizgled bezazlenom atačmentu elektronske pošte ili postavljenom negde na nekom vebsajtu; fotografije su najzgodnije. Steganografske poruke veoma se teško otkrivaju – ako čovek ne zna gde i kako da ih traži, pa čak i onda. Iz svih tih razloga Bin Laden se jako čuvao bilo kakvih telekomunikacija; eno se Džohar Dudajev uhvatio za mobilni telefon, pa je doletela raketa i raznela ga; i naši zaverenici u atentatu na Zorana Đinđića imali su slična iskustva tokom akcije „Sablja“. Zato je Osama bin Laden koristio isključivo lične kurire koji bi otišli negde daleko i odande komunicirali kako znaju, ali i to je – kao što smo videli – posao rizičan, jer je svaka komunikacija podložna kontroli i nadzoru. Sve i da koristite neprobojan sistem kriptografske zaštite, upašćete u oči samom činjenicom da ga uopšte koristite, a dalje je lako. Tako nekako je i bilo.
Drugi obaveštajni problem bio je konačno lociranje i pozitivna identifikacija. Tu se američka obaveštajna zajednica morala da osloni na satelitske snimke, na snimke bespilotnih letelica, ali – s obzirom na okolnosti – i na staromodnu špijunažu peške, na ljudski faktor; to je možda bilo i presudno. Osim toga, trebalo je voditi računa i o pakistanskoj vojnoj službi bezbednosti ISI (Inter Services Intelligence) koja ima ne baš najčistiju reputaciju kad je o terorizmu reč. Poznavaoci (Miša Gleni u svojoj odličnoj knjizi Ozbiljno organizovani kriminal) kažu da ko god hoće da trguje heroinom u tom delu sveta (najzanimljivijem, uostalom) mora da se umili i kvalifikuje kod ISI. Ta služba, uostalom, stoji iza bombaških pokolja u Bombaju 2003. Tu dolazimo do pakistanskog ugla: tamošnje vlasti tvrde da pojma imale nisu da Osama bin Laden tu živi već pet-šest godina; ISI je saopštila da je „duboko osramoćena“ (deeply embarrassed) jer nije znala. Ne veruje im niko, čak ni pakistanski penzionisani generali koji znaju o čemu govore.
Veza se javlja kao jasna: od čega žive i finansiraju se talibani, Al Kaida, ali i avganistanske vlasti? Pre svega od heroina. Bez koga heroin ne može nesmetano da se promeće? Bez pakistanske tajne službe ISI. Od ulaska stranih trupa u Avganistan 2001, uzgajanje opijumskog maka poraslo je za preko hiljadu procenata i talibani su tu našli izvor prihoda. Pranje novca nije bilo problem: tradicionalni sistem hawala, usavršavan vekovima, talibani i Al Kaida lako su preuzeli i prilagodili sebi. Hawala radi na poverenje: ja uplatim pare za nekoga negde daleko, pošaljem mu lozinku i taj neko od predstavnika hawale preuzme pare u gotovom; nema banaka, poreza, kontrole, provizije (osim minimalne). U Dubaiju i sličnim mestima niko ne pita za poreklo para. Onda je Al Kaida sasvim očekivano prešla na zapadnoafričke dijamante, pa – logično opet – na brazilska ogromna tržišta za falsifikovanu kinesku robu, a preko Paragvaja za koji američki obaveštajci tvrde da je jedan od centara Al Kaidine planetarne finansijske konstrukcije za pranje novca.
Amerikanci su, dakle, morali da paze i na svoje pakistanske (kao) prijatelje i (još više kao) saveznike u „ratu protiv terorizma“. Naravno da im o operaciji ubijanja Bin Ladena nisu rekli ni reč. Pored toga, morali su nekako da srede i pitanje infiltracije i eksfiltracije (obrnut proces) svojih helikoptera. Deo toga je tehnika: imaju dovoljno savršene sisteme elektronskog ometanja i protivmera, ali ne može se isključiti ni diskretno zatvaranje jednog oka kod pakistanskih radarskih operatera. Mornarički specijalci mogli su da dolete iz Avganistana, ali i iz Indije koja je još bliža Abotabadu; štaviše, Indija bi rado bila zažmurila na tu operaciju – sa oba oka. Osim toga, sve i da su pakistanske vlasti primetile da se nešto događa, u vazduhu je u blizini granice bilo dovoljno borbenih aviona SAD da svaku pretnju neutrališu, a Pakistanci neka vide posle; ulog je bio previsok.
UVERLJIVA I MOĆNA EPIZODA: Kad je o samom događaju reč, sva je prilika da su pripadnici mornaričkih specijalaca imali jasnu naredbu da Bin Ladena ubiju smesta; zarobiti ga pa mu suditi bila bi ludost: to bi SAD i saveznike izložilo nebrojenim načinima ucena – od otmica aviona do hvatanja svih mogućih talaca. Uostalom, taj pristup je na snazi od 1977. i problema sa evropskim teroristima: ako ih pobiješ odmah, nema problema; ako ih uhvatiš žive – ima. Naravno da će se sada pojaviti teoretičari zavere (šteta što je ukinuta emisija „Atlantis“) koji će objašnjavati da je Osama živ i krije se i dalje, a da je ovo bio dvojnik; da su ga Amerikanci uhvatili živog, pa ga sada muče u Gvantanamu; da je sve ovo bio reality show; itd. Bez obzira na sve to, ako su uspeli da povade sve diskove iz Osaminih kompjutera i (ako je istina) da uhvate i „živ jezik“ – Amerikanci će imati čime da se bave.
Al Kaida sigurno nije mrtva, niti poražena: to je jedna decentralizovana manje organizacija, a više duhovna klima, stanje svesti. Upozorenja Interpola i drugih razboritih ljudi treba uzeti ozbiljno. Neke odmazde za ubistvo Bin Ladena biće – ovakve ili onakve, ali to neće biti kraj Al Kaide. Para ima; logistike ima; opijum u Avganistanu raste; ima dovoljno ljudi voljnih da se kao šehidi pridruže Osami. Islam, kaže Horhe Luis Borhes, podnosi larmadžije i avanturiste – sve dok ne dovedu u pitanje pravoverno tumačenje Poslanikove poruke. Imali smo u islamu razne likove i pre Osame; on je nekako najviše nalik na Starca s Planine i njegovu sektu hašišara (hashishim; assassins); Osami se mogu prišiti razne jeresi, ali niko od mula nije bio baš voljan da se time bavi ni ranije, niti sada. Osama je bio epizoda u istoriji islama, ali epizoda moćna i uverljiva – šta god mi mislili.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Kako su studenti prozreli i prezreli naprednjački režim? Zašto umesto naivnosti pokazuju zrelost? Šta Vučić nikada neće moći da razume? Kolika je visina njegove autoritarne temperature? I zbog čega sve više liči na svoj lik sa Koraksovih i Petričićevih karikatura
Kako se osećaju i šta danas misle roditelji i braća i sestre mladića pobijenih 14. decembra 1998. godine u Peći? Zbog čega je Aleksandr Vučić 2013. izjavio da ima saznanja da ovaj zločin nisu izvršile osobe albanske, već srpske nacionalnosti? Zašto nikad nije htio da primi porodice žrtava i, uprkos više puta ponovljenim obećanjima, podeli s njima informacije za koje je tvrdio da ih poseduje? I dokle je stigla istraga o ovom zločinu
Srednje ocene (pa i ocene uopšte) više skoro ništa ne znače jer SNS armija ocenjuje slično kao što i glasa. Dakle, “Aci pet, njima svima jedan (ili nula, ako može, obavezno nula)”. A naročito onima koji se u nekom trenutku izdvajaju kao akutno ili potencijalno opasni po režim. Što znači da se lavina negativnih ocena dobijena od strane režimskih glasača može tretirati maltene i kao svojevrsni opozicioni orden. Hoću reći da je u ocenjivanju sve manje nijansi, a upravo su nijanse ovde nekad bile važne
Tragedija od 1. novembra na stanici u Novom Sadu ogolila je čitav sistem i pokazala pravu sliku ovog režima. Nova pobuna bila je neminovna. Protesti zbog državnog nemara i propusta sistema započeti u maju 2023. godine ponovili su se i u jesen. Ovog puta režim nije mogao da kaže – nije do nas. Krv prolivenu ispred Železničke stanice u Novom Sadu ne može da opere
Subvencionisani stambeni krediti za mlade koje najavljuje Aleksandar Vučić su obmana. Šta se krije iza ove “darežljive” ponude predsednika Srbije usred studentske pobune
Doba sarme i ruske salate neće ugasiti bunt u Srbiji. Na opoziciji je sada da preuzme politički deo posla, napravi dogovor i svim silama traži prelaznu vladu
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
