Filistri, rezoneri, buntovnici

Nema tih vrata kroz koja Hrvati, a bogme i Srbi & co., neće izbaciti Miroslava Krležu, i nema tog prozora kroz koji se ovaj neće vratiti među njih… Fizička smrt pisca u tom smislu ništa nije promenila, zapravo, čak je na izvestan način oslobodila građanski lik Krleže sveg onog balasta navodnog državnog pisca koji mu je – dakako, ne baš bez njegovog učešća ili privole – natovaren u komunističkoj Jugoslaviji. A kojih deset godina nakon piščeve smrti, usledilo je deset krvavih godina: zaumno klanje i satiranje u panonskom blatu i dinarskom kamenjaru, velika organizovana klaonica kao pokriće za zgodno ulančani niz grabežnih umorstava za koja je Maestro jako dobro znao da stoje negde pri početku manje-više svih ovdašnjih Bogatstava, Ugleda, Karijera i tome sličnih provincijskih đinđuva.

A nakon rata i pratećih mu slobodnih lupeških aktivnosti, eto nama i novog turnusa periferijskog homemade kapitalizma u režiji i izvedbi besramno obogaćenih ratnih liferanata i kontrabandista, eto nama ponovo popova svih fela kao bahatih novo-starih ideoloških hegemona u tobože postideološkom društvu, eto nam i vaskolike intelektualne posluge tih istih moćnika, bogataša i mantijaša – ukratko, eto nama iznova Krležinog sveta u svoj raskoši svoje bede i svoj bedi svoje palanačke lampionske raskoši! I šta je tu onda čudno? Naravno da se Gospoda Glembajevi iznova postavljaju i u Beogradu i u Zagrebu, a biće ih još ponegde, baš kao i Leda netom pre njih. I naravno da ih prvi put gledamo onim očima kojima ih je mogla gledati njihova premijerna publika. I naravno da je sasvim nevažno što ovi novi Glembajevi urliču u mobilne telefone i bulje u LCD televizore, iste su to primordijalne varalice i ubojice… I naravno da je sazrelo vreme za novi ciklus iščitavanja monumentalnog Krležinog proznog opusa, inače takvog da mu u južnih Slovena jedva ima parnjaka, možda bi se dao nabrojati još jedan, najviše dva, u zavisnosti od ukusa.

U Zagrebu se sasvim nedavno pojavilo interesantno (re)izdanje Krležine pripovedačke zbirke Hiljadu i jedna smrt (Naklada Ljevak, 2011), koje prati izvorno, inače tada zabranjeno, izdanje Minerve iz 1932, ali i potonje piščeve intervencije u priče, u njihov sastav i redosled. Kao što u pogovoru primećuje jedan od urednika knjige Vlaho Bogišić (drugi je Nenad Rizvanović), ova nam zbirka pokazuje Krležu na vrhuncu njegovih pripovedačkih moći, i to je sasvim tačno, mada je Krleža „najjači“ kao prozaik ipak u svojim romanima, osobito u Banketu u Blitvi i Na rubu pameti.

Iako tada, pre sedamdeset i devet godina, „okupljene“ u ovoj zbirci, priče iz Hiljadu i jedne smrti nisu pisane „namenski“ niti su nastajale u kratkom vremenskom periodu, kao rutinski prilozi jednoj unapred zacrtanoj proznoj kolekciji. Vremenski raspon njihovog premijernog – obično časopisnog – pojavljivanja iznosi petnaestak godina, to jest, novela Veliki meštar sviju hulja napisana je još 1917, za Velikog rata. U svakom slučaju, Krleža iz ovih priča onaj je ustrajni, a istovremeno i rezignirani, buntovnik protiv Građanskog Reda kakav već opstoji u našim svračijim zakutcima, onaj koji je pljunuo ne samo na „hrvatsku književnu laž“ i na druge fantazme o „srpskom junaštvu i hrvatskoj kulturi“, nego napose onaj koji posmatra i secira svet sasvim već nagnjio od licemerja i lupeštva „viših“ klasa, ali bogme i od deprimirajuće prostote „nižih“ slojeva… Za razliku od Krleže ideologa, od socijaliste koji kao da se očajnički upinje da zadrži tu veru u socijalističku alternativu, u socijalističku budućnost čovečanstva zato što je to jedino u šta još bar donekle može da poveruje, Krleža prozaik – i to se u svakoj priči iz Hiljadu i jedne smrti jako dobro može osetiti – zapravo je krajnje skeptičan, čak i nemilice ciničan, prema svemu onome, i prema svima onima, koji taj nakazni Postojeći Svet sažižu u pepeo, a da zapravo ni po čemu ne vidiš da znaju šta bi i kako bi na njegovom zgarištu sagradili – a da se odmah ne uruši…

Kako to konkretno izgleda? Svet Krležinih priča, smeštenih u Zagreb (mada se, čini mi se, grad poimence nigde ne spominje) poslednjih decenija Crno-žute monarhije, kao i u rano doba SHS Kraljevine, svet je napirlitanih polutana, pompeznih filistara i činovnika koji drhte pred svakim autoritetom i nemilo gaze sve što je „ispod“ njih, to je svet raspojasanih provincijalnih bogataša kojima fali stila bar koliko i stida, i dakako, svet sveprisutnog kaptolskoga klera, tih – u svakom smislu – apetitlih crnih gavranova bez kojih nema ni gozbe, ni karmina (tj. opet gozbe). Da, Krleža je do srži antimonarhist (bilo da je bečka ili beogradska dinastija u pitanju) i zgađeni socijalist, ali je uvek i pre svega opsesivni antiklerikalac: Vatikan tamo negde daleko, a nadasve Kaptol tu blizu, odmah iza plotova agramerskih filistara, to je onaj vanvrenmenski Zli Demon kojeg se Krleža nikada ne umori isterivati; nema pisac, dakako, ni prema drugim konfesijama, hrišćanskim ili nehrišćanskim, ništa nežniji odnos, ali ga tišti ona koja mu je najbliža, nepodnošljivo domaća…

Ti nedostojni junaci Krležini, te rođene sluge mizernih ambicija i trivijalnih dometa, uglavnom i skončavaju nedostojno – sve je puno jadnih, grotesknih i užasnih smrti u ovoj knjizi; ili pak života koji se od smrti razlikuju samo po činjenici kakvog-takvog teturanja po dunjaluku. Njihovi se klajnbirgerski planovi, karijerni, bračni, ili koji već, naposletku sramno raspadaju, a svakojake prljavštine izbijaju na videlo, skladno se uklapajući u prljavštinu sveta. Svet koji pisac portretira zaista je sklon propasti, i „nek propadne nije šteta!“. Ali, šta će ga naslediti, šta pretenduje da ga nadživi?

Zanimljivo je kako su Krležini rezignirani rezoneri, štaviše, glasni buntovnici protiv zadatog reda stvari, za koje bi, jelda, pisac takvih uverenja nekako „trebalo da navija“, odreda nekakvi slabo uravnoteženi neurastenici, tipovi koji teško da znaju šta zapravo hoće (osim da hoće to odmah), pa se čak i njihova pretenciozna ideologiziranja – anarhistička, marksistička, ateistička; dakle, samoj Krležinoj osobi prilično bliska – ponajčešće nekako doimaju šuplje i prazno, više kao izraz neke čudne trajne adolescencije nego kao nešto što bi se moglo uistinu respektovati i shvatati kao nešto više od larme kojom se oslobađa višak testosterona. Kad smo kod toga, područje prestupničke erotike, tamne i jedino vredne, jedno je od onih koje je Krležina trajna fascinacija: ona nije i ne može biti „izlaz“ i „rešenje“, ali je jedna od retkih preostalih manifestacija Života u kojoj se njegovi junaci ipak ne koprcaju uzalud.

Kvarnoj mašti potpisnika ovog osvrta nije promakla još jedna nemila sličnost sa ovim vremenom: taman što te iznerviraju zatočnici jednog trulog i korumpiranog sveta na izdisaju, kadli na onoj drugoj, „alternativnoj“ strani ugledaš malko previše neodraslih neurastenika da bi ikada mogao da im poveruješ… Izgleda da se neke stvari nikada ne menjaju; i izgleda da Krleža, takav kakav je, duboko svestan da i „mjesečina može biti pogled na svijet“ nije nikako mogao izbeći ono što će biti nazvano „sukobom na ljevici“…

Moćna je, tmasta, masivna, valjajuća Krležina pripovedačka rečenica, specifičnog je tona, uzdignutog i stišanog istovremeno, sva retorikalna, a opet literarno besprekorna, ne u kakvom „profesorskom“ smislu nego poradi svoje ubi-tačnosti kakvoj se niko ni približio nije na ovom jeziku. Ima pisaca koje možete uvek više voleti od Krleže, ali Krleža će vam na koncu reći ono što možda nećete poželeti da znate, ali što nikada nećete zaboraviti. Zašto? Zato što se vremena stalno menjaju da bi stalno ostala ista, tj. da bi uvek iznova dolazila Krležina vremena, ona u kojima njegove reči pomažu tamo dokle više ništa drugo ne dopire.

Miroslav Krleža na karikaturi Zuka Džumhura