Kada imaš četrdeset i šest godina, a probudiš se u pola jedan noći u krevetu Doma srednjih škola u Subotici, nužno se zapitaš kuda je to krenuo tvoj život, i da li je to baš ono kuda si nameravao da stigneš, ili si ipak pogrešno skrenuo još kod Albukerkija… Sam, da se razumemo; hoću reći, bio sam sam u postelji đačkog doma, tek da se zna! No children were hurt during this shooting! Ali, kog sam đavola tamo uopšte tražio? Eh, tamo su svoje goste smestili organizatori Šinobus festa, zanimljive i živopisne manifestacije koja, uglavnom pomoću štapa & kanapa, povezuje pre svega mađarsku i srpsku književnost (ali i muziku, pozorište, film…), sa obeju strana državne granice. Eh sad, kad te uvale u internat na spavanje, onda ti je više nego jasno da se radi o low budget projektu. Nema veze: sve ostalo je high, u najboljem smislu reči. A i sobe u internatu su „gostinske“, sasvim pristojne.
Kako god, izbauljao sam iz kreveta u koji sam se ušunjao „samo da sklopim oči“, a onda se udžonjao na dva-tri sata. Sada sam, okrepljen snom, bio spreman da proavetam po noćnoj Subotici gde sam, sve tako avetajući, naleteo na Slobodana V. sa suprugom te T. i S., novinarkama Radio Beograda; eto ti, S. V. blažen među ženama! Manirom znalca lokalnih prilika, pisac Forwarda je procenio da mesto kome sam se zaputio sada već snom mrtvijem spava, ali se žestoko prevario: sjajni alter-veterani Tudosok su, doduše, već bili otprašili svoje, ali su pesnici, pisci & ostala menažerija bili više nego raspoloženi za pivsko druženje do jutra… Na kraju je, kad smo polazili kućama u svitanje, uvošteni Atila uspeo da celom dužinom propadne u šimšir, ne savijajući se pri tome ni za milimetar… Scena dostojna nemog filma.
Hajde, uozbilji se, putopišče, niste valjda samo lokali i oštećivali zelene površine, za to vam ne trebaju festivali? Ma kakvi, Šinobus festival stvar je više nego ozbiljna, a iza nje stoji ekipa mlađih umetnika, pre svega vojvođanskih mađarskih pisaca, kako onih koji i dalje žive u zavičaju, tako i onih koji su sreću i afirmaciju potražili u matičnoj zemlji svoga jezika. Roland Orčik (Orcsik Roland), Bečejac koji od ranih devedesetih živi u Segedinu, i Subotičanin Atila Širbik (Sirbik Attila) svojevrsni su Dobri Duhovi ove manifestacije. Uostalom, radi se o sjajnim autorima, a to što se za njih – kao i za tolike druge njihove ispisnike koji pišu na mađarskom – ne zna dovoljno i na pravi način u zemlji koja je njihova isto toliko koliko i bilo koga ko čita ovaj tekst, to već nije njihov problem. Mislim, jeste, naravno, ali teško da je i njihova odgovornost, ako se razumemo.
Glavni program obično traje dve večeri, jedne u Subotici, druge u Segedinu, što u konvencionalnijim „kulturnim“ prostorima, što u klubovima i kafanama, uključujući i železnički bife! Tako je bilo i ove godine, a kombinacija literarnih čitanja, performan(a)sa i vrlo zanimljivih koncerata (gde žanrovski dominira alter rock i free jazz, kao i razne druge forme improvizovane muzike, bliske poetici onog sjajnog festivala u Kanjiži) činila je da se zgusnut program podnese bez roptanja, pače s užitkom, utoliko pre što je ceo vajb „Šinobusa“ naprosto zarazno pozitivan i nepretenciozan, a opet u „kvalitativnom“ smislu više nego ozbiljan i besprekorno promišljen. No, centralna atrakcija i osobitost ove svakojesenske fešte je u onome što nagoveštava njegovo ime: stari, razdrndani šinobus napuni se veselim putnicima, već dobrano podmazanim palinkom i pivom, i krene od Segedina do Subotice (prvi dan), to jest od Subotice do Segedina (drugi dan), gde pisci čitaju svoju poeziju i prozu, a u pauzama se muzicira, a sve uz kloparanje šina kroz panonski krajolik. Prisustvovao sam onoj drugoj vožnji, onoj ka Segedinu. Nakrcalo se nas milion-dva u izdišuće prometalo starije od valjda svih nas, pa vozi! Svoje su tekstove čitali Oto Fenjveši, Peter Božik, Srđan Srdić, Mihajlo Pantić i drugi (Zvonko Karanović je uspeo da zaboravi pasoš kod kuće, ali je zato izveo svoj program u bifeu subotičke železničke stanice, i zaradio ovacije!), prolazeći kroz Palić glasno smo, uz ekspresivnu konferansu neumornog Orčika, „pozdravili“ savremenog klasika književne Panonije Ota Tolnaija koji tamo živi, klizeći kroz Bačke Vinograde kontemplirao sam o jednom svom nedosanjanom snu, u Horgošu smo prešli u drugi, nešto malko savremeniji mađarski šinobus, u Reskeu smo se zamajavali sa mađarskim carinicima kao grupa razuzdanih đaka na ekskurziji, a onda smo stigli u stari i gizdavi carsko-kraljevski Szeged, u tu lepu varoš koju nisam stigao dovoljno dobro da proučim: nekovrsna visokobudžetna Subotica, tako mi otprilike izgleda današnji, posttranzicijski Segedin.
Uzgred, a nije nevažno: svi tekstovi svih pisaca nastupajućih na Šinobus festu čitaju se dvojezično, na mađarskom i na srpskom: autor čita na svom jeziku, potom „interpretator“ čita prevod. Na ovome se ne insistira iz neke suvoparne „političke korektnosti“, nego zato što je (i) to duša Šinobusa: on je sav okrenut normalnoj, neopterećenoj komunikaciji kreativnih ljudi koji dele zajednički, panonsko-podunavski prostor; potrebu za njom, uostalom, suvišno je obrazlagati. Normalnom je svetu i ona normalna i samorazumljiva, a onima drugima džaba je crtati.
Malo para, mnogo alkohola (joj, joj…) i daleko najviše dobre književnosti, muzike i ljudske normalnosti – to su glavni sastojci Šinobus festa, i zarad njih vredi svaki minut koji provedete tamo, kako na šinama tako i po strani od njih. E da, bio je sa nama još jedan božanstveni putnik, Orčikov kerić Dežika, beskrajno dobro i drago stvorenje koje je stoički podnelo i najneposredniju izloženost free jazzu, sedeći skoro pa na glavi violončeliste u šinobusu! Posle sam ja njega – Dežiku, ne violončelistu – češkao po glavi i bio je to, sve u svemu, početak jednog lepog prijateljstva…
