Jadi po anonimnom Grku

„Kad bi govno imalo vrednost, siromašni bi se rađali bez dupeta“, kaže jedna francuska poslovica. Nesumnjivo je i ova kao i svaka ekonomska kriza siromašne još više osiromašila, a bogate još više obogatila. Od sumorne atmosfere u koju je utonula zemlja, grčko nebo kao da je izgubilo plavetnilo i postalo nekako sivo. Na prvoj liniji beznadežnih i besperspektivnih našli su se prezaduženi. Odjednom sam postao svestan činjenice da je zavladala epidemija samoubistava. Štampa je svakodnevno skoro zlurado objavljivala bar po jednu vest sličnog sadržaja. Sociolozi i razni stručnjaci za ovu društvenu pojavu su tvrdili da je za nagli porast samoubistava od 19 odsto kriva kriza. Izgleda da smo mi Grci, ekstrovertni Mediteranci, masovno pali u depresiju i počeli da tražimo izlaz tamo gde smo znali da ga nema. Prezaduženi biznismeni se bacaju sa terasa svojih stanova ili sa prozora svojih kancelarija. Jedna žena se posle kraha svoje firme bacila sa drugog sprata i ostala da živi zakovana u invalidskim kolicima. Jadnica! Nije mogla uspešno ni da se ubije.

IMATI I BITI: Jedan 55-godišnjak je pokušao da se ubije polivši se demonstrativno benzinom i zapalivši se u samom centru Soluna ispred ulaza u jednu od glavnih banaka. Srećom, službenici banke su brzo aktivirali aparat za gašenje i stigli na vreme da ugase čoveka. A dok pišem ove redove, po Jungovom zakonu sinhroniteta, na radiju čujem vest kako je direktor jedne marketinške kompanije sa sedištem u Marusiju, u Atini, okončao sebi život izvevši efektni salto mortale kroz prozor svoje kancelarije na četvrtom spratu i tako stavio tačku ostavljajući za sobom gomilu mesa na asfaltu. Policija je uzrok samoubistva pripisala finansijskim problemima u koje je zapala njegova firma. Mnogi su, pak, birali stari, tradicionalni način da se ubiju sa kanapom i stolicom, iz vremena kad nije bilo nebodera i tvrdog asfalta. Svakodnevno u novinskim crnim hronikama bar po jedna slična priča…

Statistike pokazuju da su muškarci hrabriji od žena kada je u pitanju samoubistvo. Broj samoubistava muškaraca se naročito povećao u mačo sredinama gde još uvek vladaju tradicionalni, nepisani zakoni čojstva i junaštva. Na Kritu, na kome se uvek pomalo osećao miris baruta, svaki muškarac koji imalo drži do svog obraza morao je obavezno da poseduje bar jednu pušku ili pištolj. Tako, otkad je počela kriza, svaki čas poneki biznismen sebi raznese mozak. Potpuna ludnica. A da bi paradoks bio veći, muškarci koji su se odlučivali na samoubistvo bili su ozbiljni, porodični ljudi, tihi i povučeni, iz boljih familija, osobe koje su izbegavale da se žale i pričaju drugima o svojim problemima. Navikli su sami da ih rešavaju. Bili su to ljudi koji su redovno pravili veliku grešku i poistovećivali svoj život sa svojom firmom, ili još gore – poistovetili su glagol Imati sa glagolom Biti…

Sva sreća pa ne spadam u tu kategoriju. Ali sam i sam počeo da patim od nesanice, povišenog krvnog pritiska, razdražljivosti, nedostatka koncentracije, zujanja u ušima, stalnog osećaja umora. Utešilo me je kad sam shvatio da nisam jedini koji ovako reaguje na ekonomsku krizu. Jednim istraživanjem iz 2010. godine Evropska unija je iznela podatak da 38 odsto punoletnih Evropljana pati od neke vrste psihičkog poremećaja. Reč je o 165 miliona ljudi, od kojih 30 miliona pati od depresije. Stari kontinent je postao jedna nepregledna melanholična dolina suza.

Ko nije zbog ekonomske krize završio na psihijatrijskom kauču, sigurno je završio u nekoj od zamki psihološke zavisnosti. Zavisnici svih vrsta počeli su da se množe neverovatnom brzinom. Prisutni su stalno i svuda, navučeni na hranu, na kanabe, na TV, na kocku, na internet, na elektronske igrice, na teretanu, na pilule, drogu, alkohol.

KREDITNI MAMAC: Bio je jedan period od 2004. do 2007. godine kada je u grčkom bankarstvu pohlepa dostigla vrhunac. Slavine za kredite su bile odvrnute do kraja i pozajmljeni novac je curio na sve strane. Nemaš pare, narode? Uzmi kredit! Način je bio takav da se ljudi nisu mnogo dvoumili. Uzimali su stambene kredite, potrošačke kredite, poslovne i lične kredite, poreske kredite, kredite za letnji odmor, za zimovanje, studentske kredite, svadbene kredite… Delili su kredite šakom i kapom, a da pritom često nisu imali nikakvu garanciju dužnika, kako će se uopšte krediti redovno otplaćivati. Svojom agresivnom politikom ganjali su klijente da pozajmljuju više nego što su to sebi objektivno mogli da dozvole. Ambicija svake banke je bila da stvori što više dužnika.

U tu svrhu su regrutovane čitave telefonsko-marketinške servis službe, koje su prodavale u ime banaka uzimajući za sebe velike procente i davale kredite svakom ko je ispunjavao formalne uslove za to. Posrednici su se služili svim mogućim trikovima kako bi uvalili u kredit što više naivnih. Delili su kredite nezaposlenima, loše plaćenima, onima koji nisu imali ni poresku izjavu, narkomanima koji su tražili način da dođu do sledeće doze, čak i onima koji su bili upisani na Tiresijinu crnu listu (bankarsku crnu listu loših platiša, prim. prev.).

Kad su počeli da me posećuju sudski referenti češće nego prijatelji, shvatio sam da su stvari postale krajnje ozbiljne. Danas sam u poštanskom sandučetu našao još jedan bančin „poslednji poziv pred tužbu ako ne platim poslednje tri rate…“. Odlučio sam da se ne sekiram, bio sam već odavno prešao crvenu liniju i takvih poziva sam dosad primio mnogo. Kad mi je stigao treći po redu, imao sam osećaj da ću se istog trenutka ispovraćati, ali sad sam već navikao, prihvatam stvari kao robot, bez emocija, samo radim onako kako mislim da moram i kako treba. Bilo je to već pitanje dostojanstva, uostalom o parama se radi, a ne o životu ili zdravlju.

ZELENAŠ: Godinama sam pokušavao da se na dostojanstven način oslobodim svojih dugova. Ali sve što sam činio bilo je uzalud. Nisam uspevao da ih smanjim čak ni u vreme kad se grčka ekonomija nalazila u fazi razvoja. Zbog visokih kamata, umesto da se smanjuje, dug je neprekidno rastao. Ličilo je to na borbu sa visokim talasima u kojoj taman kad misliš da si se dokopao obale, stiže još jedan, veći i jači, da te povuče ponovo nazad, za sobom u dubinu…

Sve zavese su pale. „Salo“ se potpuno istopilo. Keša ni za lek. Sve što je ostalo bila je svakodnevna surova ucena. Vrati mi moj dug, inače ću te uništiti. Daj mi da jedem, inače ću ja pojesti tebe. Pravi kanibalizam. A tada se pojavio Zelenaš. Predstavljen mi je kao jedan „ozbiljan igrač“ koji zna kako da pravi pare čak i u vreme krize. Bio je cenjena faca u čaršiji. Njegovo ime je otvaralo i gvozdena vrata. U nekom trenutku velikog finansijskog beznađa jedan moj saradnik se ponudio da mi zakaže sastanak. Kancelarije su mu bile u najskupljem delu grada. Sa paklenih 40 stepeni Celzijusa našao sam se na rajskih 27, u mermernom holu sa crvenim tepihom i uniformisanim portirom koji je ljubazno pozdravljao posetioce, očigledno zadovoljan sobom i svojim ležernim poslom.

Kožna jastučasta vrata Gazdine kancelarije otvorila mi je stereotipno zgodna i nasmejana plavuša. Ponudila mi je ledeni čaj, a zatim je nastavila da priča telefonom bacajući tu i tamo ispitivačke poglede ka meni. Osećao sam se nelagodno, hladan čaj me je paradoksalno pekao u grlu, znao sam da se tom susretu ne treba radovati, uostalom koje se jagnje raduje Uskrsu…? U meni je već sazrela odluka da pobegnem, kad me je big bos pozvao da uđem. Bio je to sitan pedesetogodišnjak brzih pokreta, guste kratke kose bez ijedne sede, preplanulog lica, u lanenom svetlom odelu. Ustao je od velikog radnog stola i dok je desnom rukom na ušnoj školjci pridržavao telefon, pružao mi je svoju levu, od srca, otkrivajući svoj preskupi sat, statusni simbol moći… Dočekao sam u svoj dlan njegovu ruku, mlohavu kao mrtva riba. Pomislio sam kako prave ptice grabljivice savršeno kriju svoje kandže…