Godine 2011. filmska industrija je izbacila najviše filmskih nastavaka u istoriji sedme umetnosti, čak 28. Ako pogledamo listu najuspešnijih filmova na blagajnama širom sveta, vidimo da su bioskopski posetioci bili većinom deca i tinejdžeri koji su želeli da vide svoje omiljene junake na velikom platnu. Kao da je filmska industrija otkupila ekskluzivna prava na distribuciju detinjstva. A taj proizvod neće prestati da se prodaje dok god je dece. Svi ostali su uglavnom platili da gledaju prosečne i loše filmove. Izuzetak čine komedije i njeni derivati, koji su imali solidnu godinu sa nekoliko odličnih naslova: Mamurluk u Bangkoku“ Mamurluk u Bangkoku „, Deveruše, 50/50. Trenutni trend koji vlada ovim žanrom, vulgarnog, verbalnog, inteligentnog humora, i koji vodi poreklo od improvizacione komedije, koju, recimo, afirmiše TV šou Saturday Night Live, daje dobre rezultate već neko vreme. Žanrovi koji su bili stubovi Holivuda – akcioni filmovi i trileri – sada gotovo da se ne snimaju. Superheroji, takođe, polako odlaze. Ima ih tu i tamo, ali kao da se rezervoar iscrpeo i na red su došli samo opskurni apstraktni stripovi kao što su Tor i Green Lantern čije su ekranizacije imale solidan odziv ali ni blizu uspešnosti koju su studiji očekivali.
Namrgođenom filmofilu je ostalo da se za filmske poslastice okrene ostatku sveta. Taj ostatak je imao solidnu godinu. Dva od nekoliko najvećih ruskih reditelja izbacili su svoje nove filmove: Sokurov i Zvjagincev. Iranci su imali par zanimljivih filmova relativno nepoznatih autora, prevashodno berlinskog pobednika A Separation Asgara Faradija. Francuska kinematografija je imala relativno mirnu godinu sa novim filmovima Bruna Dumona, veterana Filipa Garela i najzanimljivijim L’Apollonide: Souvenirs de la maison close (House of Tolerance) Bertrana Bonela. Grci su izbacili jedan zanimljiv naslov – Alpeis Georgosa Lantimosa. Ipak, najbolju godinu je imala britanska kinematografija posle trijumfalne 2010, godine kada je film Kraljev govor osvojio Oskara za najbolji film na ovogodišnjoj ceremoniji.
Neki od filmova koji bi, prema svemu što se o njima priča, pretendovali da uđu na listu najboljih startovali su previše kasno u godini da bi stigli do bioskopa na vreme za ovu rekapitulaciju. Najzanimljiviji od njih je film Shame engleskog fotografa i reditelja Stiva Mekvina, koji je ponovo sarađivao sa nemačkim glumcem Mihaelom Fasbenderom, kao i u odličnom ostvarenju Hunger iz 2008. godine. Drugi filmovi koji su obećavali nisu ušli na listu zato što su mogli da se vide samo na filmskim festivalima koje, zbog nestabilnog geografskog položaja moga tela, nisam uspeo da ispratim. Tu su pre svega dva ostvarenja: venecijanski pobednik Faust Aleksandra Sokurova i njegova savremena interpretacija velike germanske legende; kao da Gete nije bio dovoljno depresivan. Kao drugi tu je film Bilo jednom u Anatoliji turskog reditelja Nurije Bilge Džejlana, koga znamo pre svega po odličnom filmu Tri majmuna od pre par godina.
Ako mi na kraju dozvolite i malo zluradosti, treba pomenuti i dva filma koji nisu toliko loši koliko su bizarni i neupotrebljivi. Prvi je The Beaver u režiji čuvene glumice Džodi Foster. U njemu, nedavnim antisemitskim i drugim ispadima opterećeni Mel Gibson glumi čoveka koji stavlja na ruku lutku dabra koji preuzima njegovu ličnost. Delezovi parcijalni autonomni objekti u Mapet šou izvedbi. Preglupo ali i zabavno za gledanje. Drugi je Almodovarov novi film Koža u kojoj živim. Pedrove vratolomije sa seksualnim i rodnim identitetima su uglavnom donosile zabavu ako ne i duboke uvide. Možda bi ovo bio dobar rani Almodovar, ali jedan isti vic koliko god da je smešan ako se ponovi previše puta budi samo nelagodu.
Konačno, izgubili smo Pitera Folka, Elizabet Tejlor, Raula Ruiza, Kena Rasela…
Evo izbora najboljih filmova u 2011. godini, bez pretenzija na iscrpnost i sveobuhvatnost.
Melanholija, Lars fon Trir
Fon Trir je svojim gafom sa pres konferencije na poslednjem Kanskom festivalu, kada je pokušavajući da se izvadi za jednu lošu šalu napravio još goru, negativno obeležio filmsku godinu. Ironija i suvi humor su ono što se najlakše previdi. Mediji su preneli samo naslov: „Lars fon Trir izjavio da razume Hitlera“. Nerazvijena socijalna inteligencija i razne psihološke smetnje kidnapovale su javnu personu ovog izuzetnog danskog reditelja i potpuno skrenule pažnju sa njegove umetnosti. Iako smo odrastali na njegovim ranim filmovima, poslednjih nekoliko godina počeli smo da nekako navijamo protiv njega. Ni on nije pomogao sa nekoliko poslednjih filmova, koji su bili ili infantilni ili hermetični. Međutim, ove godine se vratio sa jednim od svojih najboljih radova koji nažalost tavori u senci njegove antipatičnosti. Ali ako se malo izmaknemo i pogledamo Melanholiju vizurom neobojenom mišljenjem prema reditelju, vidimo veliko ostvarenje koje dovodi u vezu bipolarnu neurozu glavne junakinje sa smakom sveta. Kod Sofokla Tebu pogađa kuga zbog Edipove transgresije. U tom smislu ima nečeg antičkog u ovom filmu, u najboljem smislu te reči. Veza između unutrašnjeg moralnog i psihološkog života jedne osobe sa javnim životom jedne zajednice uvećana je do komunalne, socijalne pa čak i kosmološke dimenzije. Kao i drugi njegovi filmovi, ni Melanholija nije za svakoga i nije za svaki dan, ali jeste izuzetno ostvarenje. Možda je, konačno, Trirova antipatičnost neodvojiv deo njegove egzibicionističke ličnosti kakva je potrebna da se u ovo savremeno doba iznedri jedna tragedija.
Moramo da razgovaramo o Kevinu, Lin Remsi
Relativno opskurna i arthouse škotska rediteljka Lin Remsi nije bila očigledan izbor za ekranizaciju bestselera Lajonela Šrajvera Moramo da razgovaramo o Kevinu. Međutim, od prvog kadra je jasno da je relativno skupa holivudska produkcija nije nimalo uplašila. Rediteljka nas vodi kroz meandre ljudske otuđenosti prelepim kadrovima i fragmentarnom dramaturgijom koja često ne prati linearni razvoj priče već rastuću nelagodu kafkijanske teksture. Zapravo, ovo je priča o dečaku koji počini masovno ubistvo u svojoj srednjoj školi. Lin Remsi ispravno razume da nije priča ono što je bitno, ono što proizvodi jedan besmislen zločin, već sve ono što je između, svi oni simptomi hladnoće koji od Kevina ne čine ljudsko biće. On savršeno spaja jezivu proračunatost Hanibala Lektera sa samosvešću Ričarda III. Iako Kevina možemo porediti sa velikim likovima iz dramske umetnosti, on je više odsustvo lika koje nas užasava. Brevik je ludak koji trabunja o muslimanima i Mladiću. Njega možemo da smestimo u neki racionalan okvir. Čak i Merso uspeva da izusti „Bilo je to zbog sunca“. Kevin, u odlučnom tumačenju mladog Ezre Milera pred kojim je sigurno velika karijera, ostavlja nas bez instrumenata za bilo kakvo razumevanje koje bi donelo utehu. Ova nesposobnost razumevanja je čisti dodir zla koji kinematografija, sa manje ili više uspeha, pokušava da uhvati od kad je celuloidne trake.
Agenti sudbine, Džordž Nolfi
Još od kada se prvi put čulo da se u Holivudu snima film o determinizmu, sa nestrpljenjem sam očekivao ovo ostvarenje. Jedna od velikih dilema čovečanstva između slobodne volje, s jedne, i uređenosti i smislenosti sveta, s druge strane, kroz koju se prelamaju razna pitanja iz domena nauke i religije, o filozofiji i da ne govorimo, budila je obećanje intelektualne naslade. Moja nerealna očekivanja išla su dotle da sam mislio da će ovo biti, maltene, ekranizacija Borhesove Lutrije u Vavilonu. Naravno, od toga nema ničega u ovom holivudskom hitu. Verovatno s pravom, jer bi inače spektakularno propao. Da bi se priča o determinizmu ekranizovala, morala je imati neko akciono opravdanje. Na engleskom se film zove Biro za prilagođavanje, tj. reč je o izvesnoj misterioznoj grupi anđela ili tako nečeg koji se brinu da se svet kreće u dobrom pravcu. Zabavna je to što se sva njihova delatnost tiče sitnica koje imaju ogromne posledice. To da li neko kasni na autobus 20 sekundi može da odluči ko će biti američki predsednik za 10 godina, i slično. Ovaj film opravdava jednu duhovitu sumnju u determinizam. Naime, previše je teško upravljati svim sitnicama ovozemaljskim. Agenti sudbine su prikazani kao golema birokratska mašina koja često nije toliko organizovana koliko bi trebalo da bude. Neko zaspi na zadatku, tu ima i kancelarijske surevnjivosti i svega tako nečeg previše ljudskog. Ono gde film zapravo uspeva jeste odnos dva glavna karaktera. Likovi i ljubavni odnos američkog političara i balerine toliko su dobro opisani i glumljeni da skrenu pažnju gledalaca sa te komplikovane anđeoske mašinerije. Možda agenti sudbine nisu najbolji akcioni film godine, ali su definitivno najbolji ljubavni. A ništa ne opisuje ljubav kao beznadežna borba protiv onoga što je zapisano.
Budućnost, Miranda Džuli
Iako lošiji od njenog prethodnog filma Me and You and Everyone We Know iz 2005. godine, poslednje ostvarenje ove nekonvencionalne konceptualne umetnice i dalje je toliko drugačije od svega što se dešava u svetu filma da zaslužuje pažnju samo zbog toga. Future je produžetak njenih interesovanja iz video i audio radova o međuljudskoj zavisnosti potopljenoj u opscenost, nesigurnost i prazninu, ali uvek uz dozu humora i iskrene dopadljivosti. Pored toga što piše i režira, Miranda uvek i glumi u svojim filmovima – glumi nesigurnu umetnicu koja pokušava da se probije dok se u međuvremenu bavi raznim besmislenim poslovima i pridaje previše značaja sopstvenoj anksioznosti: odnosno priča o sebi i životu koji poznaje. Ta privatnost, ispričana kroz seriju komično neduhovitih šala i simpatično neinspirativnih dosetki, jeste ono što je privlačno u njenoj ličnosti koju u vidu filmova vidimo zalepljenu preko ekrana. Zajedno sa svojim suprugom Majkom Milsom, koji je prošle godine izbacio odlično ostvarenje Beginners u kome se vidi i Mirandin uticaj, predstavlja jednu od velikih zvezda indi filma koji čini kontrabalast Holivudu, bez koga bi američka kultura kolabirala u puku industriju.
Vožnja, Nikolas Vinding Refn
Ništa u, inače solidnoj, karijeri ovog danskog reditelja koji je deo detinjstva proveo u Njujorku, nije nagoveštavalo film kao što je Drive. Vindinga Refna znamo po nasilnom i sirovom filmu Pusher, koji je 1996. godine bio i na FEST-u, zatim po ostvarenju Bronson i Valhalla Rising. Drive po sofisticiranosti i veštini daleko nadmašuje sve što je do sada ovaj reditelj proizveo. Zašećeren zavodljivim trešom 80-ih, ovaj film je jedna previše kul egzibicija na granici video-spota. Muzika i montaža zvuka možda su i najbezobrazniji deo ove produkcije. U toku dijaloške scene reditelj polako podiže nivo tona i neki savršeno isprani elektronski minimal nadjača glasove glumaca – i sve to bez ikakvog dramaturškog opravdanja. Po svom sadržaju pripada jednom podžanru filmova o iskustvu vožnje koji se ne snimaju previše često, kome, recimo, pripadaju Driver Voltera Hila iz 1978. godine sa Rajanom O’Nilom ili genijalni Vanishing Point iz 1971. godine. U filmu ima jako dugih kadrova vožnje snimanih iz automobila koji nisu ni najmanje akcioni, u kojima samo vidimo čoveka koji vozi, ali koji su uzbudljiviji od scena jurnjave kolima jer ubacuju gledaoca u specifičnu paranoju vožnje, u kojoj vozač ima svu moć na svetu dok sebi u dva kubika klaustrofobičnog metala. Vožnja je specifična vrsta psihoterapije, svako ko vozi kola zna o čemu pričam. Tako da je Drive film za vozače, a ne za voajere koji bi da vide kako nešto ide brzo pa onda eksplodira. Čak i sam lik Rajana Goslinga, koji u filmu nema ime, potpisan je kao Vozač, predstavlja čoveka koji vozi čak i kad nije u automobilu: nikada ne menja kameni izraz lica, čak i u najdramatičnijim scenama nema skoro ništa da kaže. Vožnja je ovde podignuta do oblika postojanja.
Savršen osećaj, Dejvid Mekenzi
Još jedan zanimljiv film od reditelja sa Britanskog ostrva. Dejvida Mekenzija domaća publika poznaje po filmu Mladi Adam sa Juanom Mekgregorom i Tildom Svinton. Bio je par puta i na televiziji. Možda se poneko seća i malog čudnog filma The Last Great Wilderness o klinici za odvikavanje od zavisnosti u nekoj škotskoj zabiti koji od socijalne drame implodira u apstraktnu egzistencijalističku tragediju. Perfect Sense je omaž samom sebi, ali i njegov najambiciozniji film gde prvi put od početka ruši iluziju realizma i ulazi u vode postapokaliptične alegorije. Svet polako umire od virusa koji, sasvim zgodno, u pravilnim vremenskim razmacima gasi polako jedno po jedno ljudsko čulo zahvatajući čitavu ljudsku populaciju odjednom. Mekenzi priča kroz dvoje ljubavnika koji su na suprotnim stranama ove nedaće. Ona je epidemiolog, a on kuvar. Ona pokušava da nađe lek, a on da zaobiđe efekte virusa. U međuvremenu oni istražuju u svojim telima granice čulnog iskustva i pokušavaju da žive u privremenim zaboravima da je kraj blizu. Na kraju ostaje samo neposrednost čula dodira u ljudskom zagrljaju koji je u isto vreme elementarna jedinica života i metafora smrti. Nije za gledanje na kišan dan, ali možda uz pomoć flaše vina, priuštite sebi sat i po filmske poezije.
Drvo života, Terens Malik
Terens Malik je jedan od onih preosetljivih genija koji prave samo remek-dela. U oko 40 godina filmske karijere snimio je samo pet dugometražnih filmova. Svi su neverovatni (dobro, sem možda Novog sveta, koji je samo dobar). Badlands, Dani neba, Tanka crvena linija kao i ovogodišnji kanski pobednik Drvo života – čine magnum opus Terensa Malika. Već je poznata anegdota da je film Drvo života bio prijavljen za prethodno izdanje Kanskog festivala, ali da ga je Malik povukao i proveo još godinu dana u dodatnoj montaži. Ta posvećenost i perfekcionizam osećaju se u svakom kadru filma. Takođe, svi kritičari zdušno konstatuju da je film „preteran“. To jeste tačno, ali je konstatacija besmislena; slično kao da kažete sviđa mi se nebo, ali ne volim što je plavo. Preteranost je osnovni poetički postulat i medij ovog filma. Čitav je zapravo posvećen kompleksnom bolu gubitka deteta: kao da je jedan beskrajno bolan uzdah seciran i pretočen u dva i po sata filmskih slika. Reditelj tera stvar do krajnjih konsekvenci, za koje niste ni znali da postoje, ali kada ih vidite prepoznate ih kao krajnje. Od majčinog govora o izgubljenom sinu on prelazi na prirodu, svemir, planete, praistoriju Zemlje i završava sa dva mlada dinosaurusa koja se igraju u sekvenci koja traje barem 20 minuta. Potpuno je neobično da danas postoji reditelj koji ima toliko autoriteta da, prvo, dobije pare za ovakav poduhvat a konačno i publiku da ga pogleda. To je značaj i funkcija velikih reditelja, to što im je dopušteno da preteruju.
Tiranosaurus, Padi Konsidajn
Poslednji film u ovom pregledu nedavno je imao domaću premijeru na Festivalu autorskog filma. Tiranosaurus je rediteljski debi engleskog glumca Padija Konsidajna, koga pamtimo po odličnim ulogama u filmovima My Summer of Love Pavela Pavlikovskog, 24 Hour Party People, a glumio je i u jednom od filmova iz ciklusa Bornovih identiteta. Iz svake scene je jasno da je reditelj dobar glumac. Dvoje odličnih škotskih glumaca, Piter Mulan i Olivija Kolman, u najboljoj tradiciji engleske škole glume, na svojim licima i u mikroekspresijama nose čitav očaj sivog i, potisnutim nasiljem, otrovanog britanskog životarenja. Ima nečega potpuno oslobađajućeg u svoj toj promašenosti. Likovi su otkriveni do kostiju svoje egzistencije gde više nemaju potrebu ni da lažima ulepšavaju svoje živote. Ako u tom brlogu neko pronađe nadu i lepotu života, to znači da ta lepota zaista postoji.
