"Kada pročitate šta su naši skupštinski poslanici u anketama označavali kao najvažnije kulturne događaje godine koja je iza nas, jasno je da će se pre pobratimiti Kolašin i Jagodina, kao prvi gradići u kojima će se mirno i uz veliku podršku gradonačelnika održati gej parade, nego što će oni shvatiti razliku između kulture i zabave"
Ivana Tasovca, ličnost 2011. godine po izboru kolegijuma nedeljnika „Vreme“, nećemo predstaviti njegovom pričom o svom životu iako su tekstovi o prethodnih deset dobitnika ove titule imali tu formu. Ivan Tasovac ne želi da priča o sebi na taj način. „Pošto kao mali nisam imao tu privilegiju da se rodim u nekim vrletima đe bi mi baba na ognjištu pravila cicvaru, koja bi mi sada opet, đe god da se nalazim verovatno nedostajala, stvarno bih poštedeo vaše čitaoce još jednog romansiranog sećanja na početke jedne manje-više javne ličnosti. Ukratko, odrastao sam u Beogradu, u okruženju i vremenu kada su decu iz boljih kuća upisivali u muzičku školu i francusko zabavište.“
Ivan Tasovac je najmlađi direktor Beogradske filharmonije u njenoj istoriji. Mnogi smatraju da je i najuspešniji, jedni stavljaju znak jednakosti između njegovog imena i institucije koju vodi, dok drugi tvrde da je on pogrešan izbor za Filharmoniju.
Ivan Tasovac je rođen 21. juna 1966. godine, roditelji su mu Predrag, pozorišni glumac, i Marija, profesorka klavira, a mlađi brat Toma je diplomirao na Harvardu. Oženjen je i ima šestogodišnjeg sina. Tasovci su poreklom iz Hercegovine. U rodoslovnom stablu koje je Ivo Andrić pronašao u Dubrovačkom arhivu piše da je u XV veku neki španski plemić došao sa armadom u Boku Kotorsku, zaljubio se u lepu devojku iz plemena Tasovac, pa je cela porodica dobila špansku plemićku titulu kako bi njih dvoje mogli da se venčaju. Po obrazovanju, Ivan Tasovac je pijanista. Prvi javni nastup je imao u šestoj godini. U dvanaestoj godini je debitovao sa Beogradskom filharmonijom na „Kolarcu“, a zatim i sa Zagrebačkom filharmonijom na reviji mladih talenata u dvorani „Lisinski“. U petnaestoj je primljen na Konzervatorij „Čajkovski“ u Moskvi, tamo je i diplomirao klavir u klasi profesora Sergeja Dorenjskog, a zatim i magistrirao. Veoma je zahvalan roditeljima na hrabrosti da ga u tim godinama odvoje od kuće. Postigao je uspešnu pijanističku karijeru: tridesetak koncerta godišnje, rado viđen gost koncertnih dvorana Evrope i SAD, i naravno SFRJ i država proisteklih od nje, majstorski kursevi, članstvo u uglednim međunarodnim pijanističkim žirijima, aplauzi, laskave kritike, dobro je zarađivao… Pre neku godinu bio je jedini muzičar izabran među 400 najboljih diplomaca sa svih fakulteta Rusije i bivšeg SSSR od 1917. godine naovamo koji su na inicijativu ruskog predsednika Vladimira Putina bili pozvani na konferenciju u Moskvi.
Nije imao ni sekundu znanja ni iskustva u upravljanju bilo kakvom institucijom, ali je prihvatio ponudu DOS-a, koalicije na vlasti 2001. godine, i postao direktor Beogradske filharmonije. U tom momentu, njena zgrada je bila puna vlage, izlivala se kanalizacija, nije bilo ventilacije i grejanja, muzičari nisu imali instrumente, koncertna sezona nije planirana deceniju unazad, četiri godine se radilo bez šefa dirigenta, a o publici se nije ni razmišljalo. Tasovac je odmah rešio problem šefa dirigenta, uskoro su nabavljeni i prvi novi instrumenti zahvaljujući donaciji iz Japana, ponudio je godišnji program neuobičajen za dotadašnju praksu Filharmonije, u Beograd su počeli da dolaze solisti i dirigenti sa inostranom reputacijom – među njima i maestro Zubin Mehta, koncerti su postajali sve puniji, a u julu 2003. godine otvorena je rekonstruisana zgrada Filharmonije. Od tada jedan deo javnosti istoriju Beogradske filharmonije određuje na period pre i za vreme Tasovca, a drugi deo je počeo da u Tasovčevim uspesima vidi podršku političara.
Osnivanje Fondacije Beogradske filharmonije „Zubin Mehta“ 2004. godine ulogom od honorara ovog velikog dirigenta za beogradski koncert, bila je nova pojava u našem kulturnom životu. U autobiografskoj knjizi Partitura mog života, čije je srpsko izdanje objavila Filharmonija, Mehta piše da je 2002. godine u Beogradu, a povodom projekta „Svarovskom u čast“, u kome je učestvovao kao jedan od učenika ovog velikog bečkog dirigenta, upoznao „fanatičnog entuzijastu, živog i energičnog direktora Beogradske filharmonije Ivana Tasovca, čoveka punog ideja za svoj orkestar. On je dobar u prikupljanju sredstava i zbog potpunog poverenja u njega i budućnosti ovih sjajnih muzičara, dogovorili smo se da osnujemo Fond ‘Zubin Mehta’ za kupovinu orkestarskih instrumenata.“ Taj prvi cilj Fondacije brzo je ostvaren, i proširen zahtevnijim. O trenutno aktuelnim projektima – pozicioniranje u regiji, američkoj turneji i novoj zgradi, biće reči kasnije u tekstu.
Tasovac i njegova filharmonija razlikuju se od drugih po onome šta i kako rade. I zato privlače pažnju. Ivan Tasovac se dokazao kao direktor koji je Filharmoniju pretvorio u najbolju instituciju kulture, i što je ništa manje važno, u veoma popularan orkestar. Postalo je „in“ ići petkom na „Kolarac“ na koncert Filharmonije, ili kupiti karte za makar jedan njen ciklus pre početka sezone. Domaća kritika je, istina, sporo prihvatala (da li je uopšte prihvatila?) program Filharmonije izvan i iznad svih do tada uobičajenih pravila. Publika, međutim, aplaudira. Takođe, brzo se navikla da će gotovo svakim koncertom Filharmonije dirigovati neko poznato ime, i da će osim njenih muzičara čuti i nekog svetski poznatog solistu. Osim sa Zubinom Mehtom, zahvaljujući Fondaciji, Beogradska filharmonija sarađuje sa svetski poznatim dirigentima i solistima poput novog šefa dirigenta Muhaija Tanga, stalnog gostujućeg dirigenta Aleksandra Rahbarija, Sera Nevila Marinera, Kšištofa Pendereckog, Kirila Petrenka, Karen Kamenšek, Mise Majskog, Borisa Berezovskog, Andreja Gavrilova, Marte Argerić, Ivrija Gitlisa, Sare Čang, Sol Gabete…
Istovremeno, Tasovac se pokazao kao menadžer sposoban da nađe sponzore i kad ih nema, pa mu zato, između ostalog, nije problem da priređuje koncerte sa inostranim umetnicima, ni da Filharmoniju odvede u inostranstvo na turneje i gostovanja u Austriju, Švedsku, Francusku, Sloveniju, na festival u Ravelu, u Strazbur. Turneja po Švedskoj je bila najduža turneja jednog simfonijskog orkestra u toj zemlji, a ovog decembra su se vratili sa dvonedeljne turneje po Italiji. Kao jedna od najzapaženijih novina koju je Ivan Tasovac uveo u domaću praksu poslovanja u ustanovama kulture, jeste vrlo specifična reklama. Od Filharmonije, pa i od sebe, napravio je brend. Jedna od delotvornih reklamnih kampanja bio je oglas kojim Beogradska filharmonija proziva političare zbog malih plata muzičara nudeći se da svira na „svadbama, sahranama, krštenjima i slavama“. Preneli su ga i komentarisali „Fajnenšel tajms“, „Indipendent“, „Njujork tajms“ i Bi-Bi-Si. Ništa manje efektna bila je kampanja sprovedena pre samog početka ove sezone: u Ulici Strahinića bana, članovi Duvačkog kvinteta Filharmonije prvo su održali kratak koncert pred posetiocima tamošnjih popularnih kafića, a zatim razvili transparent s naslovom sezone: „Hvala što ne dolazite.“ Transparent je izazvao buru u javnosti, neke naljutio, neki su bili oduševljeni ali – cilj je postignut: mediji i društvene mreže bili su prepuni reakcija, a kampanjom se dokazalo da je i klasična muzika provokativna čak i više od one koju slušaju gosti kafića.
U martu 2009. godine Ivan Tasovac je podneo ostavku. Bio je to njegov lični protest zbog činjenice da muzičari Filharmonije imaju plate neprimereno ispod svojih zasluga. „Ekonomska kriza ne može biti opravdanje i izgovor za odsustvo kriterijuma u određivanju nacionalnih prioriteta, a samim tim i raspodele budžeta u kulturi“, napisao je, između ostalog, nadležnima. Ministarstvo kulture je odmah usvojilo Tasovčevu ostavku, a kulturna javnost domaća i inostrana (Zubin Mehta je pisao Borisu Tadiću) bučno je i zdušno stala na stranu Tasovca. Onda se neko vreme o tome ćutalo, Tasovac je oslovljavan kao „direktor u ostavci“, da bi na kraju Vlada Srbije odbila njegovu ostavku. Naslov prve sezone posle te bure, „U inat svima i uprkos svemu“, postao je deo svakodnevnog beogradskog govora.
Ivan Tasovac i ponašanjem ne sledi uobičajenu sliku o direktoru državne institucije. Šta god da uradi, Tasovac privlači pažnju, on je medijska ličnost. Spremno kaže ono što i drugi znaju i misle, ali im je udobnije da ćute. Često se citiraju njegove izjave da para u kulturi ima dovoljno, ali da se arče, da je biti ljubitelj klasične muzike u Srbiji isto što i biti ljubitelj čvaraka u Teheranu, da je po istraživanju psihološkog instituta u Bishkeku naučno dokazano da slušanje domaće savremene muzike u čak 90 odsto slučajeva sprečava prevremenu ejakulaciju ali da na žalost UKS-a u radne obaveze orkestarskih muzičara još uvek ne spada lečenje seksualnih disfunkcija, da su SOKOJ i OFPS legalizovani reketaši koji udaraju harač kako im se ćefne i da je pitanje dana kada će i porodilje u Srbiji biti u obavezi da im plaćaju paušal da bi smele da deci pevaju uspavanke…
U biografiji Ivana Tasovca piše da je dobio i sledeće nagrade: „Disrupton“ za 2004. godinu, koju dodeljuje predstavništvo advertajzing mreže TBWA onima koji rade drugačije od uobičajenog, menjaju pravila, razbijaju ustaljene kanone; iste godine dobio je Povelju „Budi dobar i pokaži to drugima“, koju dodeljuje Poslovna škola za odnose s javnošću za najbolji PR; Samsungovu nagradu za 2005. godinu; 2009. je proglašen za marketinšku ličnost godine, dobio je i nagradu Doprinos Evropi, koju dodeljuje Evropski pokret u Srbiji osobi koja je radom doprinela procesu evropskih integracija i promociji evropskih ideja i vrednosti u našoj zemlji…
U obrazloženju njegove najnovije nagrade, Ličnost 2011. godine po izboru kolegijuma nedeljnika „Vreme“, piše da je „Ivan Tasovac tokom 2011. godine unapredio Beogradsku filharmoniju kao značajan deo srpske kulture. U godini opšte, pa i kulturne krize, Beogradska filharmonija postala je prepoznatljiva širom regiona i Evrope, a Tasovac je uspeo da jedan oblik elitističke institucije približi širokoj javnosti.“
Razgovor sa Ivanom Tasovcem sad može da počne.
„VREME„: Ova sezona Beogradske filharmonije počela je još u avgustu, u Dubrovniku. Pred prepunom Držićevom poljanom svirali ste na otvaranju festivala „Julijan Rahlin i prijatelji„, dirigovao je Zubin Mehta, solista je bio sam Rahlin, veliki violinista, kao i hrvatska sopranistica Marija Kuhar–Šoša i srpski bariton Ipča Ramanović. Aplauz je trajao desetak minuta, a hrvatski mediji su vaš koncert opisali kao najveću senzaciju festivala. Učešće i uspeh koji je Beogradska filharmonija postigla u Dubrovniku su, neosporno, izuzetno važni, ali je važna i činjenica da ste vi i vaši muzičari u Hrvatskoj predstavljali Srbiju.
IVAN TASOVAC: Moguće je i tako posmatrati naš uspeh. Ali, u suštini, mi smo samo radili ono što je naš posao: svirali najbolje što smo mogli, sa jednim od najvećih svetskih dirigenata i sa jednim od najboljih violinista današnjice na otvaranju festivala u jednom gradu koji je čaroban. Dalja tumačenja prepuštam službama i pojedincima kojima je to u opisu radnog mesta. Za sve filharmoničare mogućnost saradnje sa Mehtom je najveća privilegija i nemerljiv umetnički i lični doživljaj. On je jedna od najfascinantnijih figura našeg vremena. Iako ga opravdano nazivaju patrijarhom klasične muzike, on je primer čoveka koji ne posmatra život i svet samo kroz partituru već svakim svojim gestom pokazuje kako muzika na najbolji način probija sve barijere i ruši granice. Nešto otprilike kao Dino Merlin za Demokratsku stranku.
Moglo bi se reći, eto počevši od Dubrovnika, da je cela ova koncertna sezona orijentisana ka Evropi: projekat „Pika Točka Tačka“ se odnosi na slovenačko–hrvatsko–srpski region…
Znate šta, uz samo malo napora „Piku Točku Tačku“ možete tretirati i kao pokušaj obnavljanja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca kroz velikofilharmonijski hegemonizam podržan od strane američke administracije, ali realnost ipak nije toliko uzbudljiva. Rekli smo pre deset godina da želimo da budemo najprepoznatljivija institucija kulture u Srbiji. Mislim da smo to u dobroj meri uspeli. Logičan nastavak naših ambicija je da postanemo najprepoznatljivija institucija kulture iz Srbije. A regionalno razmišljanje je ne samo za nas već i za sve u okruženju koji imaju slične ambicije, nužan zdravorazumski korak. Nije to nikakva jugonostalgija, a još manje fasciniranost Evropom. Pre je to potraga za izgubljenom normalnošću u našim svakodnevnim životima koju svaki dobronameran čovek priželjkuje. „Pika Točka Tačka“ je dugoročan umetnički projekat, tri najznačajnije muzičke institucije u regionu, od kojih se svaka za sebe i na svoj način svakodnevno suočava i nosi sa frustracijama proisteklim iz pogrešnih odluka politike svojih osnivača. I po tome delimo sudbinu ne samo sa našim pretplatnicima već i sa onima koji nas nikada neće slušati. Želimo da verujemo da je posle svega što nas je u bliskoj prošlosti zadesilo, na to moguće staviti tačku.
Kad kažete da sad gradite poziciju u svetu, da li mislite na decembarsku dvonedeljnu turneju po Italiji? Sudeći po medijima, svih vaših 13 koncerata je propraćeno ovacijama. Da li ste očekivali takav prijem od italijanske publike, muzički veoma obrazovane pa samim tim i zahtevne?
Ne mislim da je italijanska publika obrazovanija ili zahtevnija od naše. Možda je čak upravo obrnuto. Naravno da nam svaki uspeh prija, ali nije i da se nismo pomalo razmazili tako da ga već nekako podrazumevamo, gde god da se pojavljujemo. Elem, turneja je bila odlično pripremljena i organizovana, izuzetno naporna, ali atmosfera je tokom celog puta bila divna, koncerti su bili krcati, publika nije puštala orkestar sa scene bez bar nekoliko biseva… Deo te atmosfere i mapu puta ste u skoro realnom vremenu mogli pratiti preko naših Fejsbuk i Tviter naloga uz mnogo privatnih fotki koje su naši muzičari sami pravili. Ali sve je to već prošlost koja je postala jedna draga uspomena i predstavlja 13 lepih kamenčića u mozaiku koji pravimo.
Da li je tačno da u biografiji Filharmonije ima više inostranih kritika od domaćih?
U srpskoj realnosti kritičari su vam neka vrsta švalera teoretičara koji pokušavaju da objasne jedinim bitnim učesnicima večernjeg provoda, dakle umetnicima na sceni i publici u dvorani, kako su se proveli. Ima kod nas jedna omalena grupa građanki koje se po gradu predstavljaju kao kritičarke. Imali smo mi u porodici sa majčine strane pre Drugog svetskog rata nekog daljeg rođaka koga su svi znali kao ludog Dragog, koji je verovao da je agent britanske obaveštajne službe, pa je stalno nešto mrmljao u svoj rever. Valjda zbog toga i ja danas sa dozom blagonaklonosti i razumevanja pratim srpsku muzičku kritiku. Veliki broj mladih školovanih muzikologa nema ni teoretsku šansu da se zbog tih par kritičarki i njihovih rođačko-prijateljskih veza sa urednicima kulture makar oproba u profesiji za koju su se školovali. Dok se neki glodur ne zainteresuje da ima relevantnu muzičku kritiku u svojim novinama, preostaje nam samo da čitamo stare kritike, recimo pokojnog Dragutina Gostuškog, i da žalimo što je iz krajnje objektivnih razloga sprečen da prisustvuje koncertima Filharmonije danas. Uopšte nisam uveren da bi mu se sve dopalo, ali sam siguran da bi kritike bile intelektualno iskrene, duhovite, jasne, pismene, i naravno postavljene u jedan širi društveni i kulturni kontekst. To bi bilo interesantno štivo za čitanje i onima koji ne posećuju koncerte, a ostala bi i posle nas relevantna svedočenja o našem vremenu.
Koncertni ciklus „Pet novih godina“ je još jedan vaš ovogodišnji iskorak izvan državnih granica. Ideja je da koncertima pokažete sličnosti i razlike ljudi koji slave jevrejsku, muslimansku, Novu godinu po gregorijanskom kalendaru, srpsku i kinesku.
Kroz ove koncerte vidim Beograd kakav priželjkujem i budućnost kojoj se zbog naše dece nadam. Ako krenete sa Studentskog trga, treba vam svega par minuta pešice da dođete do Patrijaršije, par minuta do Sinagoge, par minuta do džamije, i koji minut više da dođete do katoličke crkve. Deli nas svega par minuta hoda od hramova različitih religija, a hiljade godina po računanju vremena. I to sve u samom centru Beograda gde smo svi jedni drugima komšije. U svakom slučaju, meni je uzbudljiv osećaj kada sam postao svestan da smo sedeći na „Kolarcu“ kao pretplatnici Filharmonije zajedno dočekali i jedni drugima čestitali 5772. godinu po jevrejskom, 1433. po islamskom, 2012. po Gregorijanskom i Julijanskom, i 4708. godinu po kineskom kalendaru.
O vašoj orijentisanosti prema svetu govore i pripreme američke turneje u 2014. godini. Zvuči, blago rečeno, ambiciozno. Da li ste već počeli da se spremate?
Bilo je daleko ambicioznije verovati da će se za koncerte Beogradske filharmonije tražiti karta više. Ali uz podršku ljudi koji veruju da se naše ambicije mogu ostvariti, započeli smo pripreme i verujem da ćemo do kraja ove sezone završiti kompletan projekat naše turneje kao i fundraising kampanje za novu koncertnu dvoranu, koja će je pratiti.
Nova koncertna dvorana je bila povod posete svetski poznatog arhitekte Santjaga Kalatrave. Najavili ste da izgradnja nove zgrade neće opteretiti državni budžet, što praktično znači da nameravate da novu koncertnu dvoranu darujete Beogradu. Koliko i šta vas deli od cilja?
Projekat nove koncertne dvorane, ma kako izgledao ambiciozan, zapravo je još mnogo ambiciozniji i veći nego rešavanje problema što Srbija nema nijednu normalnu koncertnu salu. Verujem da će uspeh tog projekta biti inicijalna kapisla koja će pokrenuti nove energije i novi način razmišljanja, u kojem društvo, kao i njegovi istaknuti pojedinci, dele odgovornost sa državom za sopstvene institucije. I odmah da vam kažem: za sada daleko više sluha pokazuju pojedinci spremni da ulažu novac u jednu svoju instituciju, nego država. Kada kažem država, konkretno mislim na Skupštinu grada, u čijoj je nadležnosti odluka na kojoj od mogućih lokacija bismo u budućnosti mogli da gradimo novu koncertnu dvoranu. I tako, čekajući da se oni kojima je to u opisu radnog mesta prisveste i shvate šta im je posao, da se čekanje obećanog papira od grada ne bi pretvorilo u čekanje Godoa, u Njujorku je osnovana fondacija „Friends of Belgrade Philharmonic orchestra“ sa ciljem da se već pomenuta turneja u Americi iskoristi i kao promocija ovog novog pristupa finansiranja institucija, koji je, uzgred budi rečeno, tamo odavno prepoznat kao jedini mogući put.
A do tada će, svakog petka na „Kolarcu„, Beogradska filharmonija svirati novi program. Vaš orkestar, praktično, jednom sedmično ima premijeru. Kako se to radi?
Orkestar svakog ponedeljka počinje probe sa novim programima koje premijerno izvodi svakog petka tokom čitave sezone. Reflektori medija su kao i svuda u svetu usmereni na dirigente i soliste, ali zapravo je na produkciji i na orkestarskim muzičarima najveća odgovornost, jer su oni ti koji kreiraju i nose na svojim plećima programe zbog kojih se muzika sluša, a Filharmonija voli. Već sada završavamo program 2012/13. i 2013/14.
Koje godine će Beogradska filharmonija učestvovati na Bemusu? Vas već poslovično nema na našem najvećem festivalu klasične muzike. Da li je u pitanju neki animozitet? Isto pitanje važi i za odnos prema Jugokoncertu. S obzirom na to da se Filharmonija ponaša i kao agencija, da ugovara i realizuje saradnju sa muzičarima, da li oduzimate posao Jugokoncertu?
Znate, kada je Jugokoncert kao izvršni producent festivala Bemus iz budžeta dobio i potrošio za samo jedan koncert Njujorške filharmonije više od tadašnjeg godišnjeg programskog budžeta Beogradske filharmonije, mislim da pitanje naše buduće saradnje nije više bilo pitanje poslovne odluke, već dobrog ukusa. Da se slična situacija dogodila u Americi, verovatno bi Obama pozvao Blumberga i pitao ga: “ Batice, jesi li ti normalan?“
Izgleda da o čemu god da se priča, nemoguće je ne dotaći se državnog finansiranja. Vaše izjave i prozivanje onih koji određuju kako će se iskoristiti budžet su vrlo direktni i konkretnis. Često zamerate gradskoj vlasti što troši novac na novogodišnju zabavu…
Znate šta, možda to i nije najveća glupost koja nas je zadesila. Ali ako saberete koliko naša estrada već godinama trpa budžetskih para u svoje džepove, to stvarno vređa svačiju inteligenciju. Ne znam samo zašto svi o tome ćute. Gradski sekretarijat za kulturu je uz pomoć neke od svojih brojnih bleskastih komisija iza čijih odluka se krije, doneo odluku da se Filharmoniji za 2011. godinu udeli bakšiš od 600.000 dinara. Laknulo mi je kada sam video da zbog te impresivne sume nije umanjen budžet za, recimo, štrikanje kapa i dugih vunenih gaća, takozvanih mudanti, učesnicima novogodišnjeg koncerta u Beogradu pa Đula Van Gog i Neša Galija, Bogu hvala, nisu zazebli.
Činjenica je da ste nakon što je Vlada odbila vašu ostavku nekako tiši, da se manje bunite. Da nisu možda otklonjeni problemi i nepravilnosti koje ste javno zamerali Vladi?
Ma Buda mi nije ravan po miru i nirvani koju osećam! Da li je bilo šta što sam do sada rekao promenilo globalnu matricu naše kulture? Nije, i kako sada stoje stvari, neće je izmeniti. Kada sam to shvatio, pošto nemam nameru da gubim vreme, šta sad više ko neka zadušna baba ima da se ponavljam! Veliko je pitanje da li je uopšte moguće javnom rečju koja podrazumeva argumente i logiku dopreti do obamrle društvene svesti. Političke partije zaokupljene punjenjem džepova sopstvenih funkcionera se još jedino spore oko toga da li treba da propadamo sa ukusom, evropski, ili sa tri prsta, nacionalno napujdani. I zabole ih za bilo čije mišljenje o kulturi! Bez jasnog definisanja šta je kultura, a šta je zabava, i bez jačanja nacionalnih institucija, imaćemo sve više igara, a sve manje hleba. Drugim rečima, sve manje kulture, a sve više dočeka novih godina na trgovima diljem Srbije.
Čudno zvuči kad vi tako govorite o političkim partijama. Filharmonija je ipak državna institucija, podrazumeva se, znači, daima podršku političara.
Što se tiče političara, za većinu je Filharmonija postala nužno zlo koje podržavaju otprilike koliko i borbu protiv korupcije ili poštovanje ljudskih prava. Dakle krajnje mrzovoljno i u meri u kojoj im neko zavrće ruku na leđima. Kada pročitate šta su naši skupštinski poslanici u anketama označavali kao najvažnije kulturne događaje godine koja je iza nas, jasno je da će se pre pobratimiti Kolašin i Jagodina, kao prvi gradići u kojima će se mirno i uz veliku podršku gradonačelnika održati gej parade, nego što će oni shvatiti razliku između kulture i zabave. A to će reći, i da dok oni to ne shvate, ne možemo ni očekivati suštinsku podršku politike.
Reklama je jedan od vaših aduta. Ima se utisak da svako svoje javno pojavljivanje koristite u marketinške svrhe. Kako, inače, shvatiti vaš angažman u žiriju televizijskog programa „Ja imam talenat„? Koliki je udeo reklame u uspesima Filharmonije?
Logika potrošačkog društva nameće potrebu promocije i marketinga. Ali da bi uopšte razmišljali o reklami, morate stvarati dobre proizvode. U suprotnom, pre ili kasnije potrošači ili vaša publika će vam okrenuti leđa. Uspeh Beogradske filharmonije nije u njenim reklamama, već u dobrom proizvodu koji iz godine u godinu postaje sve bolji i naša publika to prepoznaje. Kad kreirate dobar proizvod, onda je lako pričati o njemu. A što se tiče „Talenta“, pošto se još nisam oslobodio malograđanskih navika da jedem i da se pristojno oblačim, dobro mi dođe, kao i muzičarima Filharmonije uostalom, da nešto zaradim pored plate. Uz to se dosta dobro zabavljam jer mi se dopada i volim taj šou.
Ljudi vas doživljavaju kao nekog ko privlači pažnju, i delom i izgledom.
Pitanje je gde se nalazite i sa kime se poredite. Ja bih danas sa svojih 170 i žilet verovatno bez većih problema bio i najreprezentativniji centar pigmejske košarkaške lige, ali pošto znam da postoji NBA to me ne ispunjava preteranim samozadovoljstvom.
Da li sebe poistovećujete sa Filharmonijom? Kaže se da je Mira Trailović isto što i Atelje 212, a Tasovac isto što i Filharmonija.
Čak i za moju sujetu, to je suviše veliki kompliment. Čini mi se da je i više nego dovoljno što sam čuo kako naš „Informbiro“, kafić u kome se okupljamo pre i posle proba i koncerata, po atmosferi sve više podseća na legendarni bife „Ateljea 212“ iz prošlosti. Uzgred, mi smo porodično, krajem sedamdesetih, sa gospođom Trailović bili komšije na Kopitarevoj gradini, mirnom skveru u centru na samo nekoliko ulica ispod „Ateljea“. Legendarna je priča kako se moj otac vraćao sa neke probe i video da radnici sele nečiji nameštaj. Prepoznao je Mirine stvari, i kao pravi gospodin, ljubazan kakav je bio, ne samo da im je pomogao da utovare u kamion nekakav „stočić sa vrlo delikatnim tankim nogicama koji oni, deco, uopšte nisu pažljivo nosili“ i koji bi se, kako je govorio, „deco, da im nisam skrenuo pažnju sigurno oštetio“, nego se i sit sa njima ispričao i još ih na kraju častio za pivo. Jedino što moj Tasica nije znao, a saznali smo ubrzo svi, samo posle par dana kada se sa nekog putešestvija Mira Trailović vratila u Beograd, da je on verovatno jedini čovek na svetu kome je pošlo za rukom da lopove tokom pljačke, časti pivom.
Kao što sigurno znate, osim onih koji vas poistovećuju sa Filharmonijom, ima i onih koji smatraju da ste je degradirali.
Mislim da je kod zabrinutih za sudbinu nacionalne institucije pod mojim nadasve mudrim i odmerenim rukovodstvom, inteligencija obrnuto proporcionalna njihovoj zlonamernosti ili ugroženim ličnim interesima. Pošto je testiranje inteligencije kod MENSA besplatno, nek’ se prijave i probaju da me demantuju.
Da li imate utisak da vam zavide? Napravili ste zgradu, tim, cenjeni orkestar, vaši programi su rasprodati pre početka sezone, sa Filharmonijom sarađuju velika imena muzike – uspeva vam sve ono što mnogi tvrde da je u Srbiji neizvodljivo. I sve to nekako lako, i brzo.
Nisam primetio zavist, ali baš da je bilo lako, nije, nije se desilo ni preko noći i nisam to uradio sam. Možda je jedina olakšavajuća okolnost u zločinu koji se zove uspeh stvaranja jedne institucije, bila što smo pre deset godina po skoro svim parametrima krenuli od nule. Jer je definitivno tačno da je uspeh daleko lakše postići nego ga održavati, a kamoli se još dalje razvijati. Mada, bez naročitog problema i sa zadovoljstvom prihvatam i ulogu Foresta Gampa srpske kulture, kome se sve dešava lako i samo od sebe.
Vi ste pijanista, pa ipak, deset godina niste javno svirali – ako ne računamo trominutni nastup ove jeseni u Skupštini grada povodom proslave 40 godina FEST–a.
Ja sam razne stvari radio u humanitarne svrhe, uključujući čak i da sam se slikao go za kampanju protiv trgovine ljudima, tako da mi ovo sviranje zbog FEST-a deluje benigno. Bilo je simpatično, i ništa više od toga. Ljudima se dopalo, što mi naravno godi. Ali za mene je godinama unazad najveći kompliment, uz aplauze naše publike naravno, kad me u četvrtak, dakle dan pre redovnog koncerta, najmanje dvadesetak ljudi zamoli da im nađem karte za sutrašnji koncert, a ja znam da ne mogu. Zato što su koncerti Beogradske filharmonije rasprodati.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
Nastupi Aleksandra Vučića od pada nadstrešnice do danas
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!