Imamo dva Jerofejeva u savremenoj ruskoj literaturi. Rečima Vadima Tihonova, "jedan je odličan pisac, a drugi je genije". Odličan pisac u ovom slučaju je Viktor. Genije je Venedikt, Venička, ovaj trpni predmet Novačićevog biografskog poduhvata
Pravi naslov ove knjige trebalo bi da bude: „Venedikt Jerofejev njim drugim“ (par lui autre), kako je to Mihiz već jednom rekao za monumentalnu knjižurinu Bore Ćosića Doktor Krleža. U oba ova slučaja – Ćosićevim sa Krležom i Novačićevim sa Jerofejevim – imamo isti problem koji se prevazići ne može: razlika između pisca biografije i njezinog objekta (pacijenta da kažemo), briše se u tolikoj meri da je više svejedno. Ovaj je postao onaj i ti sad vidi da ko je tu ko; nema šanse. Nije to mali poduhvat – postati neko drugi na način tako uverljiv. Nema nam, dakle, druge nego da Sašu Novačića, kolegu i spisatelja, uzmemo kao emanaciju tog Venedikta Jerofejeva, nikad treznog i uglavnom problematičnog tipa koji nam je – uz Sašinu pomoć – neodoljivo simpatičan i sa kime se saosećati mora.
Da se odmah razumemo, da ne bi bilo zabune u ova nepismena vremena: imamo dva Jerofejeva u savremenoj ruskoj, da ne kažemo sovjetskoj, literaturi. Rečima Vadima Tihonova, „jedan je odličan pisac, a drugi je genije“. Odličan pisac u ovom slučaju je Viktor (Dobri Staljin, Muškarci itd., ima toga). Genije je Venedikt, Venička, ovaj trpni predmet Novačićevog biografskog poduhvata. Koja je tu razlika, osim one između „odličnog pisca“ i „genija“? Hm, ima nekoliko razlika: Viktor je, ni kriv, ni dužan, dete kremaljske nomenklature (tata mu je bio Molotovljev prevodilac; čajke, volge, inostranstva, diplomatski magazini, „Berjozke“ li beše i već to) što mu ne treba nikako uzeti za zlo; štaviše, sviđa mi se njegov odnos prema tome svemu. Venička (tako ćemo ga dalje zvati, prijateljski) bio je ličnost selinovska i džeklondonovska, drunken, down and out in Moscow, Siberia and places, kako bi to Orvel opisao. Ovde bi se kvalifikovao samo kod ranog Muce Stevanovića, u fazi Refuza mrtvaka. Još jedna razlika: sreli su se jednom na nekoj književnoj večeri, pa se Viktor žalio da ujutro ne može da se otrezni, a Venička je pitao: a zašto bi se uopšte treznio?
ISPOD RADARA: Sirotinja iz najdalje Karelije na severu, Venedikt Jerofejev, talentovan za sve, a naročito za skandale, izbacivan je sistematski i sa naročitom upornošću sa svih univerziteta počev od samoga vrha, naravno, Lomonosova (tamo primaju samo Miru Marković i njoj slične). Polusvet, jednom rečju, pijanac iz najdubljeg uverenja, bolno lucidan i beskrajno talentovan. Sistem je umeo da upotrebi, ali još uspešnije da mu izmakne. Uspeo je – u olovna vremena Hruščova i Brežnjeva – da leti ispod radara KGB, jer je bio marginalac i propalitet, mada pritom genije. Samo jednom su drugovi čekisti upitali nekog njegovog drugara da šta je s tim Jerofejevim; „Kako šta je? Eno ga pije“, rekao je čovek. Više nikada ga nisu ni tražili; a i gde bi? Sve pokušavajući da se već jednom doveze tom „električkom“ od Moskve do Petuški, prošao je Venička Jerofejev pola velikog SSSR, popio toliko da preplivati mogao ne bi, „valjao se sa babama, a na samrti je“ (jedna kasnija supruga) pisao šta je hteo, što je ovde od značaja.
Njegovo remek-delo (uf! da krupne reči! ali neka…) Moskva–Petuški cirkulisalo je kao samizdat i tamizdat decenijama, umnožavano na pisaćim mašinama i geštetnerima, prepisivano rukom, učeno napamet kao u Farenhajtu Reja Bredberija. Da ga je upoznao Filip K. Dik, ispao bi sjajan roman, nego su se mimoišli. Kad je ta „poema“, kako je on zove, ušla u „legalne tokove“, je li, kroz – od svih publikacija, trezvenjački časopis; o tempora! – njemu je već postalo svejedno. Samo u SSSR potegao je pola miliona primeraka odmah (glavni urednik trezvenjačkog časopisa impresionirao se kao onomad Tvardovski dok je čitao Jedan dan Ivana Denisoviča i odmah potegao flašu konjaka ispod stola). Posle se to štampalo i doštampavalo; Venički je bilo za votku i ostale kombinacije u koje se ježim i da ulazim (ima sve u knjizi), a ta jedna kasnija supruga ucenila ga je sa valjda dvesta grama (ruska mera) konjaka da joj prenese sva buduća autorska prava od svojih dela. Pristao je.
KRALJ ALKOHOL: Ako je u pravu onaj neki klasik koji tvrdi da „genije poseduje neograničenu moć trpljenja“, onda je Venička Jerofejev dokaz. Natrpeo se taj skroz i onoliko, a Saša Novačić uspeo je u nadasve rizičnom pokušaju da to trpljenje opiše iznutra tokom umiranja od raka grla u nekakvoj božemesačuvaj bolnici 1990. (jako nalik na naše bolnice, uzgred), pošto su ga ti šamani u belim burnusima iskasapili nekoliko puta bez uspeha. Od alkoholizma lečili su ga na sve načine, zaključno s batinama u psihuški, ali nije išlo. Skandalmajstor kakav je bio, dao se krstiti pred smrt kod katoličkog popa – svima uz inat i (verujem) sluteći na šta će sve to kasnije izaći. Inače za boga nije mario. Vadim Tihonov donosio mu je u bolnicu i ubrizgavao u onu kesu od infuzije po pedeset grama votke, jer grlo više nije radilo.
Tu dolazimo na alkohol. Literarnih referenci tu ima koliko hoćete: Džek London, Hemingvej, Malkom Lauri (ubedljiv!), ali to nije ovo. Lasno je biti pijanac sa uživanjem, pa čak i samoubilački, na Zapadu. Biti po svojoj najdubljoj egzistencijalnoj vokaciji pijani Rus – e, to je već druga priča. To ima veze sa nečim drugim: ko bi sve te epohalne prevrate i obrate kao u Rusiji trezan izdržao, ako ima imalo zdrave pameti? Politika je i tu, naravno, neizbežna: Venička Jerofejev hvali Jurku Andropova jer da je pojevtinio votku; grdi Mišu Gorbačova zbog suvog režima (ionako neuspelog, što se moglo odmah prognozirati). E, sad: ulaziti u etiologiju, fenomenologiju, filozofiju i sociologiju pijenja kod Rusa posao je mnogo složen i velik; niko normalan – osim Veničke Jerofejeva, ako je on normalan – ne bi se u to upuštao. Uostalom, pročitajte knjigu, ali – kako kažu ona blesava upozorenja na televiziji – nemojte to pokušavati kod kuće!
Saša Novačić, sve više predak i rodonačelnik dinastije dobrih pisaca, uspeo je ono nešto skoro nemoguće: postao je Venička Jerofejev. Ja više ne vidim razliku – osim što je Saša umeren u piću.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Peticiju sa 10.500 potpisa predalo je Bibliotekarsko društvo Srbije nadležnima, nadajući se brzom rešenju koje će ih osloboditi nezakonite odluke po kojoj biblioteke treba da plaćaju nadoknadu za izdate knjige organizaciji OORP
Pavle Jerinić je na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu pročitao apel UDUS-a da se oslobode uhapšeni u Novom Sadu, što je upravnik ovog pozorišta, Svetislav Goncić osudio, zaboravljajući da je to tradicija koju je započeo još Voja Brajović u vreme Miloševića
“I tada i sada, kao da pratimo jedni druge. Utoliko je moje pominjanje (pa čak i da je izmišljanje) ‘jugoslovenskog sna’ najkraća, ali prilično tačna definicija ostvarivosti duhovnog stanja pojedinca i nacije tog vremena”
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!