Ko je zapalio žito

Pilota Aleksandra Pfajfera pojedine kolege iz Jat ervejza sigurno više neće zvati Ler ili Šicer, što je bilo praćeno smehom onih koji se sećaju agenta nemačke policije iz epizode o zapaljenom žitu ili znaju nešto o nacisti koji je avionskim bombama sravnio Beograd sa zemljom. Neće mu ubuduće ni dobacivati u prolazu „Švabo“, što su radili oni koji nisu bili sigurni u zasluge gorepomenutih, sa kojima ovaj pilot, uzgred, deli jedino nacionalno poreklo. Možda će neko nastaviti da ga oslovljava tim pogrdnim nadimcima, ali sigurno ne javno, nakon što je Viši sud presudio da je nacionalna avio-kompanija prema njemu postupala diskriminatorski, zbog čega će Pfajferu biti isplaćeno skoro četiri miliona dinara na ime naknade materijalne štete i troškova postupka. Za Jat mnogo, ali za pravdu još više, jer je tako prvi put primenjen Zakon o zabrani diskriminacije, koji sankcioniše pravljenje razlika na osnovu rase, boje kože, državljanstva, nacionalne pripadnosti, jezika, verskih ili političkih ubeđenja, pola, seksualne orijentacije… i svega onoga što je ovde obično predmet poruge i podsmeha.

SVINJAC: A upravo je to Aleksandar Pfajfer trpeo desetak godina. Kada mu je na kraju dojadilo, presavio je tabak i podneo tužbu zbog, kako je naveo, „sistematske diskriminacije i zlostavljanja na radu jer je Nemac i katolik“. Zatražio je od suda da utvrdi da se rukovodstvo ponašalo tako zbog njegovog porekla, i da se prekine sa takvim odnosom. Njegov pravni tim detaljno je opisao kako Pfajferu nisu dopustili da postane prvi pilot-kapetan na boingu 727, a da ga potom nisu uputili ni na konkurs za obuku na modelu 737 što, jezikom onih koji lete, a ne upravljaju, znači da je bio sprečen da napreduje u službi. Zvali su ga, kako piše u tužbi, na službene razgovore na koje se nisu pojavljivali i optuživali ga da njegova pilotska kabina liči na svinjac; kada je tražio da mu objasne prirodu ovih zamerki, ostajao je bez odgovora, a na molbu tadašnjem direktoru da ga zaštiti od zlostavljanja, usledilo je upozorenja pred otkaz. Pošto se na kraju požalio lekaru u Zavodu za vazduhoplovnu medicinu zbog visokog pritiska, ovaj ga je očinski posavetovao da u takvom stanju ne seda za komande aviona, proglasio ga privremeno nesposobnim za rad i uputio na bolovanje, tako da pilotu nije preostalo ništa drugo nego da se obrati sudu zbog toga što je doveden u takvo stanje.

JUGOSLOVENSTVO: Jat je na sve to lakonski odgovorio da nikada nije vršena diskriminacija zaposlenih po bilo koma osnovu, i da se tako nešto nije dogodilo u osamdeset godina dugoj istoriji ove kuće. Uz uobičajene lekcije da su „sigurnost i bezbednost putnika, posade i letenja prioritet“, kompanija je ponovila ono što uvek govori kada se zaposleni požale na svoj položaj, kako su jedini kriterijumi za profesionalno napredovanje i usavršavanje letačkog osoblja „stručnost u radu i ispunjavanje visokih standarda“. Nisu propustili da podsete da je to od početka bila „jugoslovenska kompanija“ u kojoj su radili pripadnici svih naroda bivše Jugoslavije i svih nacionalnih manjina, mada je Pfajfer svojim ušima više puta slušao kako treba da bude zahvalan što mu je uopšte dopušteno da upravlja avionom.

Nakon podizanja tužbe na njega se sručila gomila uvreda na forumima što, navodno, blati kompaniju koja mu je omogućila da bude pilot, uz propitivanja o jahti kojom krstari, automobilima koje vozi i plati od koje bi se svima zavrtelo u glavi. Neke njegove kolege častile su ga uvredama da bi mu bolje bilo da vozi autobus za koji je, navodno, već položio vozački ispit, pošto ne zna da upravlja avionom i stalno govori da mu otkazuju vitalni delovi letelica.

KVAROVI: Dobro sad, očigledno je bilo kvarova, ali je zaista teško bilo poverovati da su ovom pilotu noću skidali šrafove sa aviona ili da tehnički problemi koje je imao tokom letova, a bilo ih je više, o čemu je sudu dostavljan i tzv. voyage report, imaju veze sa Lerom, Šicerom… i ostalim mrskim neprijateljima, bez obzira što se podaci Direktorata civilnog vazduhoplovstva nisu uvek slagali sa beleškama o kvarovima iz dnevnika Jata. Jedno su surove šale i poniženja, a drugo životi putnika, tako da su sumnje o prirodi kvarova posao za neke druge instance, a ne one sudove koji su zatrpani stotinama tužbi zaposlenih u Jatu zbog raznoraznih radnih sporova. Tim pre što su se i sami sudski spisi oko uvreda na nacionalnoj osnovi, za koje je bilo mnogo više opipljivih dokaza, razvlačili po prašnjavim policama suda duže od tri godine. Bilo bi tako i dalje, bez obzira na žalbe kancelariji predsednika Tadića, nadležnim ministarstvima i sindikatima, da poverenica za zaštitu ravnopravnosti nije zahtevala da se postupci u tužbama za diskriminaciju sprovode što je moguće brže, na šta sud više nije mogao da se ogluši.

No sam Pfajfer i njegov pravni tim držaće se dalje od javnosti sve dok u ruke ne dobiju pravosnažnu presudu. Sudovi u Srbiji velika su nepoznanica, jedni presuđuju a drugi poništavaju, mada će nakon ove presude, u društvu nedovoljno osetljivom prema drugom i drugačijem, bar malo zastati oni koji su skloni da zbijaju šale na taj račun, zabavne jedino njima samima, jer tako umiruju glasove manjinskih demona u sebi.