Eh, gde su ona nedužna vremena kada su mlade dramske umetnice smerno odgovarale na tobože škakljiva pitanja sedmičnih RTV revija (kao nekakvih proto-tabloida jedne epohe), gordo braneći svoj profesionalni dignitet: „Jeste, skinula sam se pred kamerom gola kao od majke rođena, ali sa umetničkim pokrićem!“ Gole (i goli) sa pokrićem: eto jednog od onih tipično (malo)građanskih paradoksa čednosti. Dočim je golotinja – a kamoli seksualni čin u svoj svojoj zahuktalosti – bez pokrića bila najveća noćna mora i cenzora i cenzurisanih…
Najrasprostranjenija, a rekao bih i savršeno tačna, definicija pornografskog materijala, nezavisno od medija u kojem je realizovan i ponuđen potencijalnoj publici, jeste ona koja ga definiše ne toliko preko sadržaja (šta se prikazuje, šta vidimo), koliko preko motiva prikazivanja: pornografija je onaj „erotski“ sadržaj koji je direktno namenjen seksualnom, hm, animiranju konzumenta. Sve drugo je – nešto drugo; u slučaju umetnosti, to vam je ono famozno „pokriće“ kojim su pred kamerama otkrivene „stidne“ delove pokrivali naši glumački trudbenici i trudbenice.
O ovome sam, blago zanoseći u hodu od prijatne ošamućenosti, dumao napuštajući dvoranu bioskopa Fontana, nakon gledanja filma Klip (Srbija 2011; scenario i režija Maja Miloš, uloge Isidora Simijonović, Vukašin Jasnić, Sanja Mikitišin, Katarina Pešić, Sonja Janičić etc.). Klip, naime, nije film na čiju ćete projekciju rado povesti svoje dete, osim ako vam dete ima trideset i šest godina, pa ni onda, a još manje je film na koji ćete povesti svoju majku ili babatetku iz Kladova, koja gostuje kod vas zbog pregleda kod kardiologa. Ovo je film, naime, koji vrvi scenama koje bismo klasifikovali kao „pornografske“ (hiperexplicitni seks – oralni, analni i već sve po redu), i to na način koji je praktično bez pandana u istoriji barem onog „oficijelnog“ srpskog/jugoslovenskog filma (a i po svetu je retkost, dakako ne računajući prave porno filmove). Pa ipak, Klip je sve, ali baš sve samo ne pornografski film. A šta je onda Klip? Između ostalog, to je film o jednoj neobično poodmakloj fazi pornografizacije „stvarnosti“: ako je pornografija do juče „imitirala stvarnost“ tako što nam je pružala mogućnost voajerskog uvida u to kako-to-ljudi-rade-kad-ih-niko-ne-gleda, sada smo došli u novu, dijalektički višu fazu: sada stvarnost počinje da imitira pornografske obrasce. Da bi to bilo moguće, svaka zamisliva pornografija je morala postati krajnje lako i besplatno dostupna svima, čak i klincima. Iskustvo konzumiranja video klipova najeksplicitnije moguće pornografije otuda debelo prethodi praktičnim seksualnim iskustvima, te utoliko seksualne novajlije, najzad jednom stvarno dospele do kreveta, dokazuju sopstvenu erogenost dosledno sledeći porno-scenarije.
Ovde je nužno biti malo precizniji. Nismo „mi“ došli nikuda, „mi“ smo tu gde smo; ali generacija sadašnjih tinejdžera, koja ni ne pamti vreme bez mobilnih telefona i brzog interneta, e ona je ta koja je svoju stvarnost do te mere vidiotizovala (rekao bi jedan već poodavni Vendersov protagonista) da nije baš mnogo preterano reći da ono što se ne snima – i ne „deli sa prijateljima“ po nekoj od moronskih social networks – zapravo ni ne postoji, ne dešava se, irelevantno je.
Šesnaestogodišnja beogradska srednjoškolka Jasna snima svaki svoj „relevantan“ korak – a to je otprilike sve ono kad nisi kod kuće, sa matorcima… – kamericom svog mobilnog telefona. Erotska privlačnost joj je medijum manipulacije, ali i sredstvo kojim će i sama biti izmanipulisana, kao i sredstvo dokazivanja sopstvene vrednosti u svetu vršnjakinja i vršnjaka. Neki drugi svet, uostalom, ni ne postoji, osim u vidu smetnje: od briga izluđena majka, smrtno bolesni otac, „rođaci sa sela“, sablasti zvane profesori… Sa svima njima Jasna komunicira samo koliko mora, pa i manje od toga. Pravo polje njene živosti, ono gde nije zombi među zombijima, jeste sestrinstvo njenih vršnjakinja, uz svu loše prikrivanu napetost neprestane kompetitivnosti, te vršnjaka, koji su u ovom filmu, osvežavajuće postavljenom iz „ženskog“ ugla – a baš koliko i bilo gde u „stvarnosti“, čim izađete na ulicu – uglavnom gomila slabo artikulisanih bivola sa smećem u glavi i zapanjujućim viškom destruktivne energije. Uz prigodno „koreografisano“ nasilje (ponovo direktan uticaj „žanra“ na stvarnost), uključujući i ono prema željenim ženama, vršnjakinjama, koje pak ove podnose kao deo inicijacije u svet postmodernog patrijarhata, jedini za koji uopšte znaju. I dakako, sa proključalom seksualnošću, koja će se prazniti – ako joj samo daš priliku – po gore opisanim načelima „imitacije pornografskog“. Sedamnaestogodišnji Đole Jasnin je ljubavni izbor, ali jedina razvijenija komunikacija koju uopšte ostvaruju jeste ona preko snimanih seksualnih seansi. Izvan toga nema gotovo ničega, ne samo između njih dvoje, nego ni „inače“. Sav prtljag mnogohiljadugodišnje civilizacije Dotadašnjih Ljudi kao da ovu Vrlu Novu Generaciju uopšte ne zanima: niti želi niti ume da komunicira sa bilo čime što nije ona sama.
Gore napisano je tačno, bar po osećanju ovog gledaoca, ali opet, moglo bi i da proizvede jedan pogrešan dojam. Maja Miloš nije sklona preteranom moralizovanju, odnosno „vidljivom“ osuđivanju svojih junaka, pa čak ni „društva“ (ili čak „vremena“ ili „civilizacije“) koje da ih je stvorilo takve, pa sad neka mu bude. Svet u kojem obitavaju Jana, Đorđe i ostali (neko ga je dobro nazvao „tinejdžerski pakao“) jeste negde surov, ali to ne znači da su oni inherentno drugačiji i „gori“ od bilo koga drugog: to samo znači da su stavljeni pred donekle drugačije izazove, jer raspolažu i sredstvima i iskušenjima do nedavno nepostojećim i nezamislivim. Otuda valjda toliki zjap između generacija, u ovom filmu upravo strašan, morbidan, čini se nepremostiv.
Pa opet, ako malo razgrnete taj (vrištavo dominantni, što jeste jeste) pojavni nivo gorljivog tinejdžerskog samopredstavljanja, iza njega ćete naći sva ona dobra, stara osećanja sa kojima ste navikli da živite. I Jasninu nemuštu ljubav prema ocu, i neku medveđu ljubav ono dvoje, koja će možda „na kraju prevladati“, kako nam sugeriše malo zbrzan kraj, po meni jedino nejako mesto ovog filma… Sve drugo je ekstaza zaborava, uz mnogo droge ljute i nekog, recimo, post turbo folka – koji ovde nije ni glamurizovan ni onako uuurbano redikulizovan nego naprosto „hladno“ prikazan kao zapravo i jedino mogući saundtrek jednog odrastanja – i smorene, lelujave dvonožne kulise iz „sveta odraslih“, koji samo prostorno naseljava istu planetu.
Klip je izvanredno promišljen i realizovan debitantski film, ništa manje nego recimo Tilva Roš Nikole Ležaića, pri tome snimljen bez ijedne „glumačke zvezde“, uz tek najnužniju nekolicinu pouzdanih profesionalaca i mnoštvo nadarenih tinejdžera. Maja Miloš je sjajno otpočela svoju filmografiju, a mlada Isidora Simijonović odigrala je besprekornu ulogu, uz to i vrlo hrabru u ovom, zapravo još bizarno rustikalnom okruženju prepunom autentično drkadžijskog licemerja. U bioskop pod obavezno, a babatetka neka se malo strpi, ima i drugih filmova!
