„Slučaj Lokerbi“ je decenijama bio prva asocijacija na Moamera el Gadafija. Poslednji put se to desilo početkom ustanka u Libiji u martu prošle godine. Tada je odmetnuti Gadafijev ministar pravde Mustafa Abdel Džalil, koji se priključio pobunjenicima, tvrdio da poseduje čvrste dokaze da je Gadafi lično naredio obaranje Pan Amerikenovog aviona 1988. Vest su gromoglasno preneli zapadni mediji, ali Džalilova izjava o dokazima je isparila sa bezbroj drugih propagandnih magli koje su pratile rušenje pukovnika.
Uz priču o dokazima, pomenuto je i da Amerikanci traže od ustanika da čim zauzmu Tripoli uhapse Al Megrahija, koji je u Libiji od 2009. godine (vidi okvir), ali je i ta vest utihnula kada je posle pada Gadafija objavljeno da Megrahi smrtno bolestan leži u svojoj kući u Tripoliju. Uz postrevolucionarni haos koji je tresao Libiju činilo se da se za njega niko više ne interesuje, ali Al Megrahi je ipak javno progovorio pre smrti. Njegove reči zabeležene su u dokumentarnom filmu Lokerbi: slučaj zaključen, koji su producirali i režirali Vilijam Krejn i Kristofer Džins u saradnji sa televizijskom stanicom Al Džazira, na kojoj je film i prikazan u maju 2012.
Džordž Tompson, bivši policijski detektiv iz Škotske, iznajmljen od tima koji već godinama zastupa odbranu Al Megrahija da detaljno istraži slučaj, krajem 2011. došao je u Tripoli i sreo se sa Megrahijem u njegovoj kući. Megrahi je, ležeći u krevetu, dao prvi i poslednji intervju u kome je govorio o slučaju Lokerbi. Isprekidanim, slabim glasom pominjao je nove dokaze koji će skinuti ljagu sa njegovog imena. O tim novim dokazima koji ruše sve na osnovu čega je osuđen, u filmu govore i njegovi britanski advokati i mnogi drugi koji se slučajem bave više od dvadeset godina.
NEDOUMICE: Samo suđenje zbog terorističkog napada ostavilo je mnogo nedoumica. Profesor Robert Blek, škotski pravni stručnjak, rekao je da niko ne bi mogao da bude osuđen na osnovu podnetih dokaza i nazvao presudu najvećim promašajem u istoriji škotskog sudstva. Libijske vlasti su od početka tvrdile da je to bio montirani proces protiv njihove zemlje, a Megrahi je uporno ponavljao da je nevin. Škotska komisija za ponovno ispitivanje kriminalnih slučajeva (Scottish Criminal Case Review Commission), telo nezavisno od suda i vlade, detaljno je istražila slučaj. Izveštaj koji nikada nije javno objavljen, mada su mnogi detalji procurili u javnost, izneo je bezbroj sumnji u zvaničnu verziju događaja. O nekim od tih sumnji govori se u filmu.
Pretražujući ostatke letelice rasejane desetinama kilometara, američki i britanski istražitelji utvrdili su 1988. godine da je avion oboren eksplozivom sa elektronskim tajmerom, koji se nalazio u koferu umotan u odeću. Libiju je sa slučajem povezao, kako se tvrdilo, delić pronađenog tajmera. Naime, istražitelji su utvrdili da je 20 takvih tajmera, koji se mogu koristiti i u druge svrhe osim za bombu, isporučeno libijskim sigurnosnim službama od strane jedne švajcarske kompanije. Put do Megrahija, pripadnika službe bezbednosti koji je radio u libijskoj avio-kompaniji, vodio je preko odeće koja se nalazila u koferu sa bombom. Utvrđeno je da ta odeća potiče iz radnje Tonija Gaučija na Malti. Gauči, ključni svedok tužioca, identifikovao je Megrahija 1994, šest godina posle bombaškog napada, kao čoveka koji je od njega kupio stvari nađene u koferu.
KRUNSKI SVEDOK: Megrahijev advokatski tim je tokom prethodnih godina pronašao bezbroj rupa u Gaučijevom svedočenju, od kojih se mnoge pominju u pomenutom izveštaju Komisije. Foto-robot osumnjičenog, sačinjen na osnovu Gaučijevog svedočenja neposredno pošto su ga policijski istražitelji prvi put kontaktirali, pokazuje visokog tamnoputog čoveka pedesetih godina, bez ikakve sličnosti sa tada 36 godina starim Megrahijem, niskim i svetle puti. Gauči je tvrdio da je čovek od njega kupio i kišobran koji je raširio po izlasku iz radnje, jer je padala kiša, a istraga je pokazala da 7. decembra, što je bio jedini dan kada je Megrahi mogao biti na Malti, uopšte nije padala kiša. Pokazalo se i da je Gauči mesecima pre identifikacije imao kod sebe magazin u kome je izašla Megrahijeva slika, iako je tvrdio da takvu sliku nikada nije video. Tajmer bombe bio je uvijen u sivu košulju kupljenu na Malti. Gauči je prvo tvrdio da čoveku koga je prepoznao kao Megrahija nije prodao nikakvu košulju, da bi kasnije promenio mišljenje. U filmu se takođe tvrdi da je Gauči dobio dva miliona dolara od Amerikanaca, koji su obećali četiri miliona dolara za informaciju koja bi dovela do hapšenja osumnjičenih, ali sa samim Gaučijem autori i detektiv Tompson nisu uspeli da razgovaraju da bi ga pitali da li je to tačno.
Ključni dokaz za nevinost Megrahija i Libije koji u filmu pominje Megrahijev advokat Toni Keli odnosi se na tajmer bombe. Naime, najnovijim ispitivanjima eksperata u vrhunskim laboratorijama utvrđeno je da deo tajmera pronađen u Škotskoj nije mogao nikako biti deo tajmera švajcarske firme isporučen Libiji, jer nemaju isti sastav i osobine. Keli zaključuje da bi posle ponovljenog suđenja, uz iznete sve navedene dokaze, Al Megrahi izašao iz sudnice kao slobodan čovek.
Sam Megrahi i na samrtničkoj postelji kaže da žali što suđenje nije ponovo održano. Dok fotografije tridesetogodišnjaka smenjuje snimak umirućeg starca, Megrahi izgovara svoju poslednju poruku Toniju Gaučiju. „Ja ću se vrlo brzo suočiti sa mojim Bogom“, priča on, teško i sa pauzama. „Kunem se mojim Bogom, koji je i moj i njegov Bog, da nikada nisam bio u njegovoj prodavnici, nikada nisam kupio nikakvu odeću od njega, i da me je pogrešno osumnjičio. Kada se sretnemo zajedno pred Bogom, želim da zna da sam mu to rekao pre nego što sam umro. Ovo je istina.“
Za one koji veruju da je Megrahi terorista i ubica, ni njegove poslednje reči, izgovorene u vreme kada nije imao razloga da laže ni zbog sebe ni zbog Gadafijeve države, koja u to vreme već nije postojala, nisu dokaz o njegovoj nevinosti. Na vest o njegovoj smrti, Suzan Koen, čija je dvadesetogodišnja ćerka Teodora poginula u avionu iznad Lokerbija, rekla je medijima da se nada da je umro bolnom, strašnom smrću. Neki drugi, poput Dejvida Ben Ajraha, portparola članova porodica žrtava Lokerbija, još u vreme suđenja su bili ubeđeni da je Megrahi nevin. Kada je obavešten da je umro, Ajrah je rekao da je Abdel Baset al Megrahi 271. žrtva Lokerbija. Al Megrahi je u poslednjim danima života pričao da čeka još nebesku pravdu. Što se tiče zemaljske pravde, ona u slučaju Lokerbi posle njegove smrti malo koga u svetu zanima, baš kao i sudbina Libije posle kraja rata i rušenja Gadafija.
Rušenje aviona iznad Lokerbija bio je teroristički napad sa najviše civilnih žrtava u zapadnom svetu pre 11. septembra 2001. i napada na njujorške Kule bliznakinje. Prva verzija zapadnih službi bezbednosti govorila je da je napad naručio Iran u znak osvete zbog rušenja iranskog putničkog aviona u Persijskom zalivu u julu 1988. od strane američkog vojnog broda, kada je poginulo 290 putnika. Po toj verziji, rušenje Pan Amovog aviona izveli su pripadnici palestinske organizacije „Front za oslobođenje Palestine – Glavna komanda“, koji su se pre toga krili u Siriji. Glasine su govorile i da su sigurnosne mere bile slabe na tom letu zato što je korišćen za šverc droge, kojim su se pokrivale „crne operacije“ koje su po svetu podržavale SAD, što se dokazivalo time što su američki istražitelji sa mesta nesreće odneli jedno neidentifikovano telo, ne dozvoljavajući zvaničnim istražiteljima da ga vide.
Sirija je podržala zapadnu koaliciju u prvom ratu protiv Iraka 1991, a na optuženičkoj klupi zbog Lokerbija našla se Libija. Za napad su SAD i Velika Britanija u novembru 1991. optužile Libijce Alija Amina Kalifu Fimaha i Al Megrahija, a u januaru 1992. Savet bezbednosti UN zatražio je od Libije izručenje optuženih. Pošto je Libija odbila da to učini zahtevajući da se suđenje održi u neutralnoj zemlji, SB je uveo Libiji sankcije. Gadafi je 1994. prihvatio da izruči optužene i da im sudi škotski sud, ali u Holandiji. Al Megrahi je bio sin bliskog Gadafijevog saradnika i pripadnik moćnog klana, zbog njegovog izručenja izbili su sukobi unutar rukovodstva zemlje, čak i manje vojne pobune. Škotski sud je oslobodio Fimaha, a Al Megrahija je 2001. godine osudio na 27 godina zatvora.
U narednim godinama, Gadafi je pristao da isplati odštetu porodicama žrtava „Slučaja Lokerbi“ u zamenu za ukidanje sankcija i izmirenje sa Zapadom, ne navodeći da je Libija kriva za teroristički napad. Škotske vlasti su 2009. dopustile Al Megrahiju da se vrati u Libiju „iz humanitarnih razloga“, jer je utvrđeno da je oboleo od raka prostate, a lekari su procenili da neće živeti duže od tri meseca. Tada se pričalo da je do oslobađanja došlo uz lobiranje naftne kompanije Britiš petroleum zato što je Gadafi pretio blokadom unosnih naftnih i trgovinskih ugovora sa Britanijom. Tadašnja vlast je Al Megrahiju u Libiji priredila svečani doček, što je izazvalo oštra reagovanja porodica žrtava bombaškog napada i nekih zapadnih vlada.
