Komentar
Batina ima jedan kraj – još uvek
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Dobrodošli u zemlju košarke, dobrodošli u zemlju tenisa, dobrodošli u zemlju tekvonda, dobrodošli u zemlju avijacije!
Voleo bih da budem upamćen kao obnovitelj vojne parade, ali onakve kakvu smo imali posle Oslobođenja, dakle, parade u kojoj učestvuju svi rodovi naše armije, a ne samo avijacija, to mezimče Vlade koje sve ostale pripadnike VS dovodi u neravnopravan položaj: kako bi mi bilo da sam general u pešadiji, artiljeriji ili u trupnoj komori, da gledam tradicionalno precenjivane plavce kako na srpskom nebu crtaju našu zastavu, a moje ustajanje u pet ujutro i moje brijanje dvaput dnevno da nikad ne dođe do izražaja! Kako privoleti oficire i profesionalne vojnike da savladaju obuku, kako im uliti volju da u borbi za naš teritorijalni integritet i ustavni poredak daju bez žaljenja i svoj život, ako nisu dostojni da pred publikom i kamerama i oni svečano prodefiluju, nego tavore po kasarnama kao rođaci koje držimo u staračkim domovima, u ustanovama za odvikavanje od zavisnosti, ili u tzv. rodnim kućama koje niko ne opravlja već dvadeset godina.
Aeromiting prođe fino bez ljudskih žrtava, nijedan pilot nije morao da se katapultira, a mi nismo morali da brinemo gde će se bespilotna letelica skršiti i eksplodirati, nije uništen nijedan naš i nijedan ruski avion, pa zar to ne treba da nam da krila (eto, i ja potpadam pod uticaj vajnog zrakoplovstva!) za jednu opštu, sabornu paradu, na kojoj bi nas nadleteli srpski ako se tako može reći kanaderi, iz čijih bi se rezervoara na gledaoce, na učesnike parade i na državno rukovodstvo postrojeno pred Skupštinom sručila voda, hladna ako bi dan bio kao dani ovog leta, a mlaka ukoliko bi parada bila za 22. decembar.
Uvek neki pametnjaković primeti da imamo mornaricu, a nemamo more, pa mornarica ti treba ako imaš makar jednu reku dublju od Tukoša (na čijim je obalama obraslim u čkalje i palamidu čuvao ovce Mihailo Pupin), ma moramo imati mi još koji ratni brod, ne znam je li Vojsci Srbije pripala koja podmornica od naše pokojne matere, ima ako ništa drugo barem patrolnih čamaca koji uz dobru koreografiju mogu itekako da razonode publiku, a u našim potencijalnim dušmanima da zatru svaku teritorijalnu pretenziju!
Pa tenk nismo videli na beogradskom asfaltu još od vremena doktora Jović Bore (ne računam onaj dovezen pred Skupštinu sa slavonskog fronta: gest koji zahvaljujući slavnim medijima nije nikad dostojno protumačen), zar ne bi bilo prijatno mahati im duž Bulevara po kojem bi ostali tragovi blagoslovenih gusenica: draže mi je truckati se po kolovozu koji neće niko više neće smeti da bombarduje, nego da na vojsku kojoj sam i sam posvetio godinu dana svog mladog života gledam kao na nekog ko je podvrgnut diskretnom lapotu!
Aeromiting je pao u pravi čas, taman kad je počela da bledi slava olimpijskih pobednika koji dobiše penzije, premije, a dobitnica zlatne medalje i stan! Dobrodošli u zemlju košarke, dobrodošli u zemlju tenisa, dobrodošli u zemlju tekvonda, dobrodošli u zemlju avijacije!
&
Ivo Josipović stavio je na žeravicu Tomislava Nikolića kao što su Srbija i Srpska pravoslavna crkva učinile sa Svetim ocem, ne jednim nego sa čitavom papskom umalo ne rekoh dinastijom, serijom: hoće tj. Josipović da se sretne sa našim izabranikom, ali tek kad se bude uverio da je u pitanju zaista drugi čovek, s tim što se pred papu sve češće postavlja zadatak, konkretan podvig, a Nikolić nije načisto kako da skladatelja i predsednika Ivu uveri u uspešan završetak svoje metamorfoze. Papa ako blagovremeno skokne do Jasenovca ima šanse da se nađe na spisku zvanica za velesvetkovinu u Nišu, ali Toma Nikolić šta bi trebalo sad da uradi pa da Ivo Josipović pljesne dlanom o dlan i da mu se otmu reči: „E takvog te volim, Tomek, sad vidim da si zaista drugi čovek!“
Naš predsednik je ne mogavši da dočeka svoje zlatno doba udario bio u teški javni post, u štrajk glađu i žeđu, tražeći prevremene izbore na kojima je očekivao trijumf, vodio je život odvojen od Dragice, sinova i unuka, dobijao je infuziju, ali mu nije menjana krv, sada međutim, kad je i tajna služba pod visokom pokroviteljstvom Srpske napredne stranke, možda bi protivno Hipokratovoj zakletvi mogao da procuri neki izveštaj: obilna transfuzija zacelo je promenila narav i svetonazor pacijentov toliko da ga i Hrvatska, nakon Nemačke i Amerike, može napokon prihvatiti kao homo novusa, pardon, to znači kao skorojevića, kao čoveka koji je sa prethodnim sobom debelo i zanavek raščistio.
&
Jeste li se privikli na prvu damu tj. gospođa Dragicu, to je prva prava dama u Srba, manje više sve bivše predsednikovice bile su naučne radnice kojima izvedena titula tipa popadije nije pristajala, sad smo dobili osobu baš radosnu da bude prva dama. Iz familije Nikolić niko nije novinarima kazao da se prođu te tuđinske i nenarodne titule, novinari pak vole da prošire rečnik kad god im se pruži prilika i osmehne sreća te sad vrvi – prva dama pa prva dama; prva dama hoće da se u celini i celosti posveti dobročinjenju, što je od prve i svake druge dame baš lepo, i što je možda prva dama prekopirala od drugih prvih dama, ali neće prva dama da to obavlja telefonom, emailom, čajankama i večerinkama u Užičkoj, odlascima na lica mesta tj. tamo gde se naša braća u Hristu zlopate, hoće i ona kancelariju, nije ona Vlada pa da ima telefonske sednice, dobročiniteljski ofis bi ako sam dobro razumeo bio nedaleko od muževljevog, što je dobro, jer ni prvoj dami ni prvom gospodinu nećemo davati još i naknadu za odvojeni život.
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Sprski đaci su infinicirani očajem svojih roditelja, nezadovoljstvom nastavnika i bahatošću države. Sistem je truo, pa teško da će pare rešiti problem
Ne znamo i ne možemo da znamo da li je do prekida programa RTV-a došlo zbog akcije 14 minuta tišine ili slučajno. Ali to ne menja suštinu
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve