„Ova situacija u Ateljeu se neće suštinski rešiti dok se ne donesu suštinske promene, promene sistema. Ne može se rad i uspeh pozorišta bazirati na veštini i upornosti jednog čoveka, nego na novom jasnom sistemu gde neće biti stalno zaposlenih. To je realnost kakvu diktira budžet već za 2013. godinu, a 2014. godine nas neće biti ako se ne promeni sadašnji model. Vreme je da se naprave radikalne promene. Sa mnom na čelu Ateljea ili ne, sadašnji model funkcionisanja pozorišta će se promeniti u narednih godinu-dve, ili će se pozorišta u Beogradu ugasiti.“
„Paradoksalno je da vi odbijate uloge u vašoj kući a pristajete da igrate u drugim, zato što ćete tamo dobiti honorar dok vas u vašem pozorištu, u kome dakle ne igrate, čeka plata! Sad važi pravilo: mi platu dobijamo, a možda ćemo nešto za nju i da uradimo! (…)Mi smo taoci sistema i običajnog prava po kome su glumci navikli da mogu da odu iz pozorišta po godinu i po dana zbog snimanja serije ili filma, a da se podrazumeva da će za to vreme da primaju platu. Taoci smo običajnog prava po kome je moguće da za 18 godina odigraju samo dve premijere kao gospođa Anica Dobra, ili za 14 godina takođe samo dve kao gospođa Dubravka Mijatović, ili 6 za 15 godina kao gospodin Branimir Brstina. To je poražavajuća statistika.“
„Naša ugledna glumica koja je odbila ulogu u Ocu kaže: način na koji je prikazan pravoslavni pop u ovom komadu je toliko sramotan da ja ne želim da igram. Ili: naš ugledni glumac koji odigra šest premijera za 15 godina ne želi da radi muslimanski komad i da obrazlaže svojoj deci šta to znači sunećenje… Razlozi su uglavnom neumetničke prirode. Bojan Žirović odbije ulogu Puba Fabricija u Glembajevima zato što ga ubede u bifeu da je on pravi Leone. Nakon toga mu je ponuđena uloga u Ocu, što on takođe odbije. Zatim prvo prihvati pa ubrzo odbije glavnu ulogu u Pošto pašteta zato što mu ne prija, ali zato prija jednom Zijahu Sokoloviću. Branka Šelić odbije tri uloge za redom, pa i u Pašteti jer joj nije dobra, ali jeste bila dobra za Natašu Šolak. Odbije da igra Udovicu u Ocu zato što je to mizerno malo i uvredljivo za nju, ali nije bilo za Danicu Maksimović koja je u toj predstavi napravila sjajnu ulogu! Ja nikog nisam kaznio zbog vraćene uloge, podrazumeva se da glumac ima stav o svojoj ulozi. U regionu ne postoji institucija vraćanja uloga, a ni u Srbiji, izuzev u Jugoslovenskom dramskom pozorištu i u Ateljeu 212.“
„Ne razumem zašto kolege koje ne žele da prihvate zadatak u svom pozorištu ne odu u slobodne umetnike. Zašto primaju platu ako ne igraju? Gordan Kičić je tražio da ga izostavimo iz repertoara šest meseci zato što hoće da producira film. To se zatim odužilo na godinu dana, tokom koje je uredno primao platu. Kad se vratio, počeo je da priprema Zbogom SFRJ, ali je posle četiri dana izjavio da je još uvek jako umoran od snimanja filma i napustio je pripreme. Ja onda za tu ulogu angažujem Marinka Madžgalja, posle toga ga i zaposlimo, dobije prvu ulogu i on je odbije! On i njegova supruga Dubravka Mijatović odbili su uloge u predstavi Zoran Đinđić!“
„Ja otvoreno govorim da Srbija nije bila spremna za predstavu Zoran Đinđić, ali mi smo morali da je postavimo sluteći u kom se pravcu odvija naša politička budućnost, kako bismo pokazali naš odnos prema načinu na koji smo živeli sa onima koji su suštinski kompromitovali ideju demokratije i doveli nas u ovaj politički glib koji moramo da trpimo.(…) Predstava Zoran Đinđić je u ovoj iznova desničarskoj zemlji jedini svetionik nezavisnog građanskog mišljenja koji nije uzrokovan političkom opcijom, koji je glas zdravog razuma. Da li je Srbija bila spremna za to – nije, da li su naši glumci bili spremni za nju – uglavnom nisu.“
„Prozivaju me za neukus ljudi koji pričaju viceve u „Grand paradi“ i nekakvi v.d. Šojići. Nema neukusa na repertoaru. Ima predstava koje su tržišno značajne, ali nema neukusa. Ima značajnih dela i onih koja su nužnost poslovanja na tržištu. Ja bih voleo da je ovaj sukob sukob dve koncepcije u pozorištu, voleo bih da smo mi kreativni saradnici povodom repertoara, a ne da se naš sukob iscrpljuje u fanatičnom očuvanju privilegija i modela pozorišta koji je neodrživ.“
„Ja ponekad sanjam da sam astronaut a za to vreme gospodin Petković mašta da bude Kokan Mladenović. Ne zavidim mu na tome. U prvom svom intervju kao ministar gospodin Petković je napravio jedan kopernikanski obrt poništavajući istoriju slobodne misli u Srbiji. Ono zbog čega sam ja ponosan na ovu zemlju, jeste Beograd kao grad otvorenog duha, tu su se našli Fest i Bitef, grad koji ume da primi i apsorbuje kvalitet. Ma koliko da su ga razni nacionalisti silovali, uspeo je da zadrži kosmopolitski duh. Izgovoriti da je umetnost pre svega patriotski čin pa posle bilo šta drugo, kao što je učinio gospodin Petković, znači narugati se istoriji Beograda i istoriji naše kulture koja počiva na velikim uticajima drugih kultura. On apostrofira kao nepatriotski čin predstavu Zoran Đinđić, kao da je Ministarstvo kulture institucija koja ima vagu kojom se meri patriotizam.
„Štrajk je nedolična zakulisna igra i ovaj nastali sukob smatram ogromnom sramotom i štetom. Atelje, najuspešnija pozorišna kuća u regionu, ovog trenutka nema ni generalnog pokrovitelja ni pokrovitelja sezone. Sezonu počinjemo s 11 miliona dinara manje nego prošle sezone. Ova pobuna nam je donela sunovraćivanje ugleda koji smo postigli, zbunjenu publiku koja ne zna igramo li ili ne, i odbojnost od potencijalnih pokrovitelja.“
(…)
Ceo tekst možete pročitati u novom broju nedeljnika Vreme koji je u prodaji od 4. oktobra 2012. Pretplatnici na internet izdanje ostatak mogu pročitati sa ovog linka.
