U Beogradu je 24. novembra umro Sava Babić, osnivač Katedre za hungarologiju na beogradskom Filološkom fakultetu, na kojoj je radio do penzionisanja. Rođen na Paliću, 1934. godine, Babić je pre toga radio u Subotici kao urednik u Izdavačkom preduzeću Minerva i kao direktor Gradskog muzeja, te u Novom Sadu, u Pokrajinskoj zajednici kulture, zatim na Televiziji Novi Sad i naposletku na tamošnjem Filozofskom fakultetu. Kao sjajan i plodan prevodilac ovdašnjim je čitaocima približio ceo arhipelag mađarske književnosti. Ovo je tek skica za čitalačku zahvalnicu jednog od njih
Na nedavnom zagrebačkom skupu o Bori Ćosiću – o kome je prije dva broja pisalo i „Vreme“ – Nenad Popović je govoreći o Ćosićevim knjigama u svojoj biblioteci pomenuo kako se knjige na policama (kućnih) biblioteka najčešće redaju i slažu tako da se zajedno drže knjige pojedinih autora, pa je (retorički) upitao ne bi li ponekad bilo bolje da se jedne do drugih drže knjige koje potpisuje isti urednik.
Vrijedi razraditi i produbiti Popovićevu ideju; nekad je najbolje jedne do drugih držati knjige koje potpisuje isti prevodilac. Jedan od takvih prevodilaca je Sava Babić. Nisu mi sve moje knjige, nije mi biblioteka, na jednom mjestu, pa nisu ni složene kako treba, ali kad bih složio u niz sve svoje knjige koje je preveo Sava Babić, bilo bi ih valjda oko dužnog metra.
Od autora koje je prevodio uz Babićevo ime najčešće se pominje ime Bele Hamvaša. S pravom, reklo bi se. U Hamvaševom slučaju, Sava Babić je puno više od prevodioca. On je otkrivač, posvećeni sagovornik. Ustalila se već i kao svojevrstan kliše fraza da kultnu reputaciju, kako se to kaže, osim u Mađarskoj, Hamvaš ima jedino u Srbiji. No, ako čovjek podijeli svoje oduševljenje Hamvašem s nekim mađarskim ljubiteljem književnosti, lako mu se može desiti – meni se desilo dva puta – da naiđe na čuđenje: otkud toliko oduševljenje Hamvašem kod onih koji su ga čitali na srpskom, da nije prevod bolji od originala?
Volim da čitam Hamvaša i na mojoj polici s knjigama koje je preveo Sava Babić najviše je Hamvaševih knjiga. Ali polica ne počinje s njima, niti mi pogled pada najprije na ijednu od njih; počinje s jednim žućkastim koricama i s mekim uvezom, sa zavodljivim naslovom koji me je u ono vrijeme, prije petnaest-šesnaest godina, kad sam stihijski čitao sve i stalno tražio još, i naveo da knjigu kupim, mada za pisca nikad ranije nisam bio čuo. Pisac je Ištvan Erši, a naslov: Valcer sa stvarnošću.
Volim tu knjigu i volim taj naslov, koji po nekoj drugoj logici, asocijativnoj, vežem za Kortasarov Tango povratka. U Valceru sa stvarnošću, brevijaru iz opusa Ištvana Eršija, koji je osmislio i skrojio Sava Babić, ima i poezije i proze i drame. Ta je knjiga stvarno megažanr, knjiga o kakvoj je, recimo, sanjao Danilo Kiš, Eršijev prijatelj i Babićev zemljak, u smislu u kojem se ta riječ koristi u Bosni, kao neko s kim dijelimo uži zavičaj.
Poslije sam čitao Eršijevo Vreme s Gombrovičem u kojem Gombrovič Eršija vodi prema Ginzbergu, recimo, i prema Klajstu. Erši je Gombroviča čitao u prevodu. To je ta jedna od ljepota književnih prevoda i književnosti općenito – nepredvidivost puteva kojima nas vode.
Prevod je uvijek valcer sa stvarnošću, a Sava Babić je vrhunski plesač, jedan od najboljih. Često se sjetim njegovih (p)okreta, recimo onog iz Kostolanjijevog Kornela Večernjeg, one sjajne priče o „prevodiocu kleptomanu“. Kad prevedena priča govori o prevodiocu, valjda je i logično sjetiti se ne samo pisca nego i prevodioca. Trebalo bi tako biti kod svih dobrih prevoda. Kod svih prevoda Save Babića.
Selaković je dno dna kakvo se nije moglo zamisliti i ja, iskreno rečeno, ne mogu da zamislim gore od Selakovića, kad je sektor kulture u pitanju, rekao je Ivan Medenica
Marta prošle godine zidanje Trampovog hotela u Beogradukoštalo je oko 460 miliona evra, a sad, kad je sporazum propao, predsednik Vučić kaže da košta 750 miliona dok Jovanov i Đuka tvrde da je mnogo skuplji
Festival „Dani Smiljane Mandukić“ biće održan uprkos činjenici da nije podržan, opstajući isključivo zahvaljujući posvećenju njegovih organizatora i učesnika
Milena Radulović dobila je Gran pri ne: Bitefa ne samo zbog uloge u „Procesu Peliko“, već i zbog svega što je napravila za sve žene u regionu
Reč je o odnosu između oca i sina, o suočavanju sa konačnošću očinske figure, što se uvek događa iznenada bez obzira na to koliko se u mislima pripremali za to
Lako je zamisliti kako vilom Bokeljkom u gluvo doba noći odjekuje Vučićev glas: „O Trampe, zašto me ne podnosiš?“ Odgovor na Truth Social najverojatnije bi glasio – „Zato što si šibicar“
Građani Srbije nalaze se pred izborom: ili Vučić, ili Evropska unija. Sve ostalo je prazna priča
Niko od nas nema prava na odustajanje od slobode. Neprihvatljivo je klonuti duhom. Neprihvatljivo je napuštanje poslednje linije odbrane. Jer juriš varvara na tužioce i sudije njihov je poslednji atak. Iza toga je ambis
Propast projekta “Generalštab” i podizanje optužnice protiv ministra kulture
Dan kada im je krenulo nizbrdo Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
