Njuzleter
Međuvreme vas vodi na Festival autorskog filma
U našem njuzleteru opet delimo ulaznice za bioskop i knjige. Prijava je prosta
Bez ustezanja, "Njuzvik" govori o prvom, grubom "nacrtu istorije" koji ispisuju novinari, o novinarstvu "iz stomaka"
Poslednji „Njuzvik“ na papiru izašao je 31. decembra 2012, sa naslovnom stranom u vintidž stilu iz šezdesetih godina, bez mnogo detalja i ukrasa. Na fotografiji slika stare redakcije na Menhetnu i naslov: #poslednještampanoizdanje. Simbol #, odnosno izraz haštag (kod nas, taraba), u Americi je zvanično proglašen za „reč“ 2012. godine, kao najviše korišćen fenomen u onlajn razgovorima, pre svega na Tviteru, a vrhunac je bilo njegovo štampanje na poslednjoj naslovnici „Njuzvika“. Haštag je u ovom slučaju oznaka za onoga ko je ubio „Njuzvik“ (internet) i istovremeno oznaka za njegovu budućnost (internet).
Nakon 79 godina izlaženja ispod štamparskih presa, jedan od najuglednijih američkih nedeljnika „Njuzvik“ tako je objavio kraj jedne ere. Od nove godine izlazi samo u elektronskom formatu. „Ovo nije konvencionalni magazin“, piše u svom uvodniku u poslednjem broju glavna urednica Tina Braun, inače prva žena na vodećem mestu „Njuzvika“. „Stvar je u duhu s kojim pravimo poslednje, značajne promene, prigrlivši digitalni medij kao što će i svi drugi iz naše branše jednog dana morati da ga prigrle sa istim zanosom. Mi smo samo na čelu kolone.“
Međutim, ne misle svi tako. I dok analiziraju pad jednog medijskog „kulta vlasti“, i dok se zaklinju da će zauvek pamtiti nekadašnji „Njuzvik“, ili dok porede njegovo poslednje štampano izdanje koje drže u rukama sa prijateljem koga gledaju kako umire, pitaju se da li naše vreme uistinu od medija traži takve žrtve i takve promene. I da li iza priče o konvencionalnosti stoji samo nagon za samoodržanjem? Jer turbulentni period „Njuzvika“ trajao je već neko vreme. Prvo, dugovi i pad prihoda od 38 odsto, zbog čega je vlasnik, „Vašington post“, 2010. odlučio da nedeljnik proda, i to za jedan dolar. Nekoliko meseci kasnije „Njuzvik“ se spaja sa onlajn portalom „Dejli bist“, da bi u martu 2011. urednica Tina Braun uradila i veliki redizajn nedeljnika kako bi proširila bazu pretplatnika, ali opet bez uspeha.
Poslednji štampani broj „Njuzvika“ je svojevrsni memento velikom periodu istorije novinarstva, ispisan kroz sva iskušenja i trijumfe ovog nedeljnika u osam decenija njegovog postojanja. Sočno i bez dlake na jeziku u njemu se govori o prvom, grubom „nacrtu istorije“ koji ispisuju novinari dok beleže aktuelne događaje, o novinarstvu „iz stomaka“…
BREDLI–KENEDI: Na početku poslednjeg „Njuzvika“ je njegova ikona Ben Bredli, šef vašingtonskog biroa. Iako se tu zadržao svega četiri godine, označio je takođe početak neke nove ere. Godine 1961. „Njuzvik“ je bio oglašen za prodaju, a Bredli i te kako začuđen kada je čuo da je Filip Graham, vlasnik „Vašington posta“, zainteresovan za kupovinu. Posle noći u kojoj su njih dvojica razgovarali do pet ujutro Graham je kupio magazin za 15 miliona dolara. „Njuzvik“ je od tada ušao u vodeću ligu svetskog izdavaštva. „Zasigurno, postalo je mnogo zabavnije“, kaže danas 91-godišnji Bredli. U „Njuzviku“ je zavladao kreativan, lucidan, mladalački duh koji nije postojao u ljutoj konkurenciji, „Tajmu“. Legendarni Bredli ostao je poznat i po veoma drugarskim odnosima sa Džonom F. Kenedijem. Bredli i Kenedi, znalo se, zajedno su večerali dva puta nedeljno u Beloj kući, a, sasvim uobičajeno, razgovarali telefonom.
Bilo je to vreme kada su nedeljnici objavljivali duge tekstove, kako kaže Barbara Volters, triput duže nego danas, jer je i pažnja čitaoca bila takva. Vreme kada se novinari nisu potpisivali nego radili na zajedničkoj priči. Vreme iza kog su ostala usmena predanja o životu „Njuzvika“ iza kulisa. Rad vredan divljenja. Seks. Novac. Opijanje. Redakcijski život. Jedna od najstrašnijih priča, kaže novinar Piter Goldman, dogodila se treće nedelje novembra 1963. godine. Bio je petak i novi broj je bio završen. Kao i obično, grupa novinara sedela je u baru obližnjeg hotela, a onda smo čuli da je Kenedi ubijen. To je dalje značilo potpuno mobilno stanje u redakciji. (Urednik Džordž Heket u drugom delu istog teksta samo će potvrditi agoniju tajminga koja vlada u nedeljnicima: „Ista stvar koja se dogodila sa Kenedijem dogodila se i sa princezom Dijanom, i to 34 godine kasnije. Mislim da je to bilo još i luđe. Bio je vikend, Dan rada, praznik. A ona je umrla u subotu, ne u petak, samo dan posle zaključivanja broja.“)
„Bio sam prestravljeni klinac“, nastavlja Goldman pošto je tog dana dobio novi zadatak, da piše priču za naslovnu stranu. „Pisao sam do tada nekoliko priča za naslovnu, ali nijedna nije bila kao ova. Morao sam da se smirim i samo sam tako sedeo u uredu. „Njuzvikovi“ dopisnici poslali su više od 70.000 reči o ubistvu Kenedija. Imao sam tekstove verovatno od 15 autora. Priča je bila neverovatna, ali iz mene su izašla samo tri paragrafa.“ Tadašnji urednik Eliot pak kaže da je unapred znao da je glavna priča sigurna u Goldmanovim rukama. Znao sam to ponovo kada sam video njegovu klasičnu uvodnu rečenicu: „U iznenadnom, brzom, užasnom grču istorije, prošle nedelje, sva uzvišenost i sav teret…“
„TAJM„–“NJUZVIK„: Među rivalstvima u novinskoj industriji, priča Džim Keli, bivši urednik „Tajma“, nijedno nije bilo veće od onog između nedeljnika „Tajm“ i „Njuzvika“. Borba nije vođena samo oko oglašivača i pretplatnika: naime, osoblje oba nedeljnika dolazilo je iz istog kruga ljudi koji su aplicirali i u jedan i u drugi magazin. Ili čak iz istih porodica.
Evan Tomas, dugogodišnji „Njuzvikov“ urednik, u tekstu koji je neka vrsta dijaloga između dvojice najljućih medijskih rivala, takođe se priseća: Na prelazak reportera, autora ili urednika iz jednog u drugi magazin gledalo se kao na dezerterstvo u Hladnom ratu. Kada sam napuštao „Tajm“ 1986. da bih postao šef vašingtonskog biroa „Njuzvika“, bilo mi je dato svega 24 sata da ispraznim svoju kancelariju, a Henri Grinvald, glavni urednik „Tajma“, odbio je da mi na rastanku pruži ruku. „Tajm“, u vreme kada sam ga napuštao, a to je polovina 80-ih, bio je moćna imperija. „Njuzvik“ je pak bio manje grandiozan i nekako više skrpljen. U „Tajmu“ je, na primer, glavni urednik Rej Kejv birao naslovne strane i fotografije u zatamnjenoj sobi gde su slike projektovane na velikom platnu. Kada sam došao u „Njuzvik“, ušao sam u kancelariju tada izvršnog urednika Majnarda Parkera, koji je piljio u negativ upirući ga ka sijaličnom svetlu. Možda je to bio razlog zašto su fotografije u „Tajmu“ izgledale kao okupane u jakom svetlu, dok su ove u „Njuzviku“ delovale malo bledunjavo. Tešili smo se da ove naše izgledaju nekako „peskasto“ ali više novinski.
Keli („Tajm“): „Kada bih dobio dolar za svaki sat koji smo u ‘Tajmu’ proveli razmišljajući šta je ‘Njuzvik’ za sledeći broj smislio, ovo bih sada pisao sa Havaja.
Tomas („Njuzvik“): „‘Tajm’ je obično bolje izgledao, bio elegantniji i značajniji magazin, a njegovo pisanje ispolirano. Ali ‘Njuzvik’ je imao neke velike priče. Svake četvrte godine gledali smo kako da zgnječimo ‘Tajm’ sa našim projektom predsedničkih izbora. Više od godinu dana pre izbora odabirali smo četiri ili pet reportera da pokriju kampanju. Oni su bili izuzeti iz uobičajenog praćenja političkih priča, uz data obećanja svojim ‘izvorima’ da ništa neće objavljivati do samog glasanja u novembru. Na izbornu noć, ‘Njuzvik’ bi objavio 50.000 reči teksta o kampanji, insajderski, otkrivajući njene nepoznate detalje. Bio je to veoma skup projekat – samo putni budžet za jednu ovakvu priču iznosio je preko milion dolara. S druge strane, to ‘izborno’ izdanje ‘Njuzvika’ prodavalo se u više od 500.000 primeraka na kioscima, plus tri miliona pretplatnika.“
Keli („Tajm“): „Ništa nije izmenilo istoriju novinarstva kao internet. ‘Njuzvik’ je tu bio brži, naprosto velike kompanije nekad mogu biti spore u odgovoru na promene. Ono što je za oba magazina značilo novu dozu energije bili su događaji od 11. septembra i dva rata koja su sledila. Magazini su najbolji onda kada ima vesti, i to je aksiom, a ovo su zaista bile vesti. Kada bi se neki katastrofičan događaj desio danas, a ne pre deset godina, mi bismo to najviše pokrili na veb-stranama, a ne u samom magazinu.“
Tomas („Njuzvik“): „I ‘Tajm’ i ‘Njuzvik’ su praktikovali grupni žurnalizam, koji zahteva izvesnu sublimaciju ega. Godinama nijedan magazin nije potpisivao autore, sve dok ‘Njuzvik’ to pravilo nije srušio kasnih sedamdesetih, a onda je i ‘Tajm’ to preko volje prihvatio. Naravno, ego je postojao u izobilju u oba magazina, ali takođe i veliki talenti.“
Keli („Tajm“): „Ne možeš biti u novinskom poslu, a da ne budeš otvoren za promene u tom biznisu. Da ne budem previše elegičan, ‘Tajm’ će se i dalje tući sa ‘Njuzvikom’ na digitalnom frontu. I uprkos tome što sam bio potučen do nogu više nego jedanput od Tomasa, mi smo i dalje dobri drugari. Samo mi je žao što nije malo više pio.“
U našem njuzleteru opet delimo ulaznice za bioskop i knjige. Prijava je prosta
Šuma Aokigahara u Japanu čuvena je – po broju samoubistava. Sada se noću nadgleda dronovima
Američki predsednik Džon F. Kenedi ubijen je 22. novembra 1963. godine. Sećanje na njega i dalje traje. Ko je bio i kako je ubijen
Ljudi koji uspešno smršaju mogu da se suoče sa jo-jo efektom, odnosno da se ponovo ugoje. Sada taj efekat ima i naučno objašnjenje
Dokumentarna fotografija ima neprocenjivu i nezamenjivu vrednost jer beleži istinu; ona je svedočanstvo koje prikazuje stvarnost. Trenutno, dostupna je na festivalu Vizualizator
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve