Ni Stanislav Binički, ni njegov Marš na Drinu, a na kraju krajeva ni heroji Cerske bitke kojima je kompozicija posvećena nemaju ama baš ništa sa raznim arkanima, tigrovima i ostalim veprovima koji su dali sve od sebe da ovu kulturu upljuju i okrvave. Zato nema nikakvog smisla ni pravde u tome da jedno od najznačajnijih dela ove male kulture bude predato njima
Sve što je naopako u ovim našim postjugoslovenskim kulturama, paradigmatski se sastavilo u slučaju izvođenja Marša na Drinu u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija, a na inicijativu njenog predsednika Vuka Jeremića. Počev od činjenice da se u Ujedinjenim nacijama dočekuje srpska Nova godina, preko suludih reakcija fantomskih udruženja, izvinjenja koje baš i nije izvinjenje Ban Ki Muna, do prenošenja čitave stvari na društvene mreže, teško je proceniti da li je to politički ili kulturni skandal ili pak samo još jedna afera velikog tabloidnog potencijala, ali bez ikakvog realnog značaja.
Počelo je 13. januara, kada je Jeremić u Velikom holu Generalne skupštine UN organizovao koncert povodom dočeka Nove godine po Julijanskom kalendaru. Tom prilikom, nastupio je beogradski hor Viva Vox, poznat po a capella obradama poznatih muzičkih numera. Na samom kraju koncerta izveden je Marš na Drinu Stanislava Biničkog. U prvom trenutku sve je bilo u redu, publika na koncertu, mahom službenici Ujedinjenih nacija, uključujući i predsedavajućeg Ban Ki Muna, veselo su cupkali i pljeskali. Međutim, koji dan kasnije oglasilo se udruženje za koje javnost ne samo u Srbiji već i u regionu jedva da je čula: Kongres Bošnjaka Sjeverne Amerike izdao je saopštenje u kom se oštro protivi izvođenju ove kompozicije, a još oštrije negoduje zbog aplaudiranja Ban Ki Muna. Najslikovitiji deo saopštenja glasi ovako: „Izvedba ove ultranacionalističke pjesme nije imala za namjeru promoviranje mira, kako tvrdi gospodin Jeremić, nego je korištena za promoviranje srpskog ultranacionalizma. Od Drugog svjetskog rata, ‘Marš na Drinu’ je bio simbol ekstremnog srpskog nacionalizma koji se koristio kao motivacija od strane fašističkog i nacističkog saradnika, Draže Mihailovića, za izvršavanje ratnih zločina u Bosni i Hercegovini. Genocid, silovanja, ubistva bosanskih civila su izvršavani od strane srpskih nacionalista, četnika, u mjestima i koncentracionim logorima širom Bosne i Hercegovine upravo uz tu pjesmu. Važno je napomenuti da je ova pjesma bila zabranjena od strane vlasti bivše Jugoslavije zbog podsticanja etničke mržnje, čak je i Srpski parlament službeno odbacio ovu zločinačku pjesmu kao svoju nacionalnu himnu zbog provokativnog sadržaja i historijskog konteksta.“
Saopštenje Kongresa Bošnjaka Sjeverne Amerike odjeknulo je poput bombe, a da gotovo nikome nije palo na pamet da proveri činjenice koje su u njemu iznete. Naprotiv, ono je uzeto zdravo za gotovo, iako Marš na Drinu nikada nije zabranjen, a pogotovo ga Parlament nikada nije odbacio „zbog provokativnog sadržaja“. Ubrzo su se protestima priključile i druge organizacije, poput Majki Srebrenice, Žena Srebrenice, Sekcija Društva za ugrožene narode u Sarajevu, bivši reis Mustafa Cerić, koji je uzgred predsednik Svjetskog bošnjačkog kongresa, osnovanog u decembru 2012. godine. Za sve njih izvođenje Marša na Drinu je apsolutno neprihvatljivo, jer su uz nju počinjeni najgnusniji ratni zločini srpskih snaga u ratovima devedesetih. Kompozicija je okarakterisana kao fašistička, zločinačka i nasilnička.
BINIČKI, RADECKI…: Na talasu ovih reakcija, ubrzo se napravila gužva i u Srbiji, pa smo mogli da čujemo svakojake reakcije. Da između poznavanja vlastite kulture i spremnosti da se o njoj ima stav postoji obrnuto proporcionalan odnos, a to najbolje pokazuje činjenica da su mnogi, čak i javno, bili spremni da poveruju u internet prevaru u vidu klipa sa Jutjuba u kom navodno Herbert fon Karajan diriguje Bečkom filharmonijom, koja na novogodišnjem koncertu 1987. izvodi Marš na Drinu. Reč je zapravo o očiglednoj montaži: Bečka filharmonija svira Radecki marš, a umontiran je tonski snimak Marša na Drinu. O tome da Marš na Drinu nije pesma, te da je tekst dobio tek pola veka nakon nastanka, da ne govorimo. Od čitave larme koja se u javnosti podigla oko koncerta u Ujedinjenim nacijama, mnogima je verovatno pao na pamet Ljuba Tadić koji u filmu igra majora Kursulu i čuvena replika „Drino, jebem ti…“ koju izgovara pogođen kuršumom, pre nego što se začuju prvi taktovi najpoznatijeg stava Marša na Drinu.
Pre nego što formiramo mišljenje o tome treba li ova kultura da se odrekne Marša na Drinu, trebalo bi postaviti nekoliko važnijih pitanja. Koliko značajnih dela klasične muzike ova kultura ima? Koliko je onih koji su potrčali da se odrede ovim povodom znalo do pre neki dan ko je, kada, zašto i zbog čega komponovao Marš na Drinu? Ili, koliko velikih pobeda ova zemlja ima i koja to zemlja na svetu svojim velikim i slavnim pobedama ne posvećuje umetnička dela?
Osim toga, valja preispitati i šta znači da su uz neku kompoziciju činjeni ratni zločini? Goran Marić, alijas Malkolm Muharem, nekadašnji menadžer Plavog orkestra i Elvisa J. Kurtovića, koji se tokom rata pridružio srpskim paravojnim formacijama, svojevremeno se hvalio kako su on i njegovi saučesnici opkoljavali bošnjačka sela po BiH puštajući sa razglasa, pored ostalog, i London’s Burning grupe Kleš. Pa?
Analogno, ni Stanislav Binički, ni njegov Marš na Drinu a, na kraju krajeva, ni tragični heroji Cerske bitke kojima je kompozicija posvećena, nemaju ama baš ništa sa raznim arkanima, tigrovima i ostalim veprovima koji su dali sve od sebe da ovu kulturu upljuju i okrvave. Zato nema nikakvog smisla ni pravde u tome da jedno od najznačajnijih dela jedne male kulture na Balkanu bude predato njima. Umetnička dela s vremenom dobijaju različita značenja i tumačenja, i tačno je da je tokom ratova u Jugoslaviji Marš na Drinu poprimio ružne konotacije. Ali, utoliko pre treba ga očistiti od takvih, gadnih značenja. Ovih dana, dnevna štampa, a pogotovo informativni sajtovi, svako malo izbacuju linkove sa Jutjuba gde Marš na Drinu izvode razni, od Radomira Mihajlovića Točka i Džonija Štulića do Šedousa i Četa Atkinsa. Činjenica da ova izvođenja postoje ne govori ništa posebno o nama ovakvima kakvi smo danas. I zato, koliko god povod za izvođenje ove kompozicije u Ujedinjenim nacijama bio beznačajan, važno je što se ono dogodilo, jer i ta kompozicija i ova kultura zaslužuju da im budu vraćeni dignitet i samopouzdanje.
Viva Vox
foto: zoran žestić / tanjug
Slika sa naslovne strane štampanog izdanja »Vremena«
Kadar iz filma »Marš na Drinu« Žike Mitrovića iz 1964. godine
Populističke mere, koliko god se Vučić upinjao, nemaju šanse. I to što sada deluje da je on u ofanzivi i da se konsolidovao, daleko je od istine. Kako može da bude konsolidovan čovek koji jednom rukom nudi kuću za sto evra, a drugom pokazuje policiji znak da bez milosti nasrće na građane
“Nakon petooktobarskih promena napravili smo brojne propuste. To se ne sme ponoviti. Moraju se pokrenuti postupci, utvrditi odgovornost i sankcionisati svi oni koji su činjenjem ili nečinjenjem doveli do sadašnje situacije. Za nečinjenje moraće odgovarati svi oni koji su pasivno posmatrali, a nisu smeli, pokušaj jednog čoveka da protivustavnim sredstvima uzurpira celokupnu vlast”
Posledice po društvo već su tu – institucije su paralisane, pravde nema, a mnogi ne vide ni privid svetlije budućnosti u ovakvom sistemu. Ipak, paradoksalno, ova represija rađa i novi talas solidarnosti i otpora. Uprkos hapšenjima, pokret protesta se ne gasi, već prilagođava: studenti mesecima istrajavaju u kreativnim oblicima otpora, od blokade fakulteta i ulica do performansa koji osvajaju podršku javnosti. Solidarnost među različitim društvenim grupama – učenicima, roditeljima, nastavnicima, advokatima – sve je jača, jer mnogi u hapšenjima prepoznaju nepravdu koja već kuca i na njihova vrata
Ko peva zlo ne misli! Srbija je u skladu sa svojom neutralnom politikom, odlučila da učestvuje na ovogodišnjem izdanju festivala Intervizija u Moskvi, koji je oživljen kao alternativa Evrosongu, na kojem je Rusiji zabranjeno učešće. Ovaj festival šezdesetih godina okupljao je izvođače sa “one” strane Gvozdene zavese, osamdesetih se samougasio, da bi danas postao muzički BRIKS, odnosno pokušaj da se u svemu pronađe alternativa “kolektivnom Zapadu”, kako se to govori na našim ТВ kanalima.
“Zašto mi, građani ove neproglašene diktature, pristajemo da mesecima sedimo u kolonama automobila zaobilazeći Ćacilend, koji nam se ruga u lice svojim besmislom i primitivizmom? Zašto živimo, drugujemo, razgovaramo sa bilo kojim pripadnikom policije i specijalnih jedinica koji nemilosrdno tuče studente i građane? Zašto ne koristimo beskrajne mogućnosti građanske neposlušnosti koje su nam na raspolaganju”
Nova kampanja za brzometnu legalizaciju za 100 evra ne razlikuje se u suštini mnogo od one od pre deset godina. Zanimljive su, međutim, finese, poput legalizacije divlje gradnje u nacionalnim parkovima
U novom broju „Vremena“ Jovo Bakić je rekao da ne bismo opstali kao društvo i pojedinci kada bi režim pobedio. U pravu je. Reč sloboda u takvoj Srbiji bila bi zabranjena, lični integritet bio bi razlog za hapšenje, a kukavičluk – način preživljavanja
Na režimskim vikend-okupljanjima nema energije jer stvarnost prodire kroz pukotine alternativne stvarnosti. A bez strasti nema ničega, što reče Hegel
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
