Predsednik Egipta Mohamed Morsi je u nedelju proglasio vanredno stanje u trajanju od mesec dana u provincijama Port Said, Suec i Ismailija. Uveden je i policijski čas, vlada je usvojila nacrt zakona koji predsedniku omogućava da izvede vojsku kako bi s policijom održavala red, ali Egipat se nije smirio. Demonstranti su na ulicama ne poštujući odluku o policijskom času, protesti su nastavljeni i u Aleksandriji i Kairu, uz nove žrtve.
I dok demonstracije i nestabilnost postaju svakodnevnica Egipta, strah od onoga što se dešava u ovoj zemlji širi se po regionu, ali i po svetu. Da bi se taj strah razumeo dovoljno je pogledati geografsku kartu. Egipat leži na dva kontinenta, afričkom i azijskom, a njegovi susedi su države koje i same prolaze kroz postratni haos, poput Libije, i one kod kojih je ratno stanje gotovo rutina, kao što su Izrael i Sudan. Naslonjen na Egipat je palestinski pojas Gaze; na egipatski Sinaj iz neposredne blizine gledaju Jordan i Saudijska Arabija. Egipat nije samo najmnogoljudnija arapska zemlja, sa više od 80 miliona stanovnika, on je i jedna od najznačajnijih država arapskog sveta i jedan od garanata krhkog mira tog sveta sa Izraelom. Nikome nije svejedno kojim putem ide ova zemlja, a taj put u ovom trenutku izgleda nepoznat i njenim stanovnicima.
Mohamed Morsi, izabran za predsednika Egipta na prvim slobodnim izborima aprila prošle godine, u tadašnjem obraćanju naciji poručio je da se zalaže za jedinstvo zemlje, ljudska prava, borbu protiv korupcije i obnavljanje ekonomije. Međutim, realnost zemlje u poslednje dve godine je eksplozija političkih, verskih i socijalnih sukoba, ranije potisnutih teškom Mubarakovom rukom.
Povodi za sukobe nižu se jedan za drugim. Demonstranti optužuju Morsija da je izdao ciljeve revolucije, da sa Muslimanskim bratstvom i salafistima „gura zemlju u islamističku diktaturu“. Morsi i njegove pristalice optužuju demonstrante da pokušavaju da zbace demokratski izabranog lidera nedemokratskim sredstvima. Kada je krajem novembra Morsi izdao dekret kojim dodeljuje sebi „faraonska“ ovlašćenja i rekao da će se održati referendum o nacrtu novog ustava, desetine hiljada ljudi izašlo je na ulice u znak protesta. U višednevnim sukobima Morsijevih pristalica i protivnika tada je poginulo sedmoro ljudi.
Najnovijim sukobima u oblasti Sueckog kanala kumovala je smrtna presuda za 21 osobu optuženu za nasilje na fudbalskoj utakmici odigranoj u Port Saidu 1. februara prošle godine, kada je poginulo 74 ljudi. U sukobima zbog drakonske presude ponovo je poginulo oko 50 ljudi, ali i da je presuda bila drugačija, demonstracija bi svakako bilo. Navijači kairskog fudbalskog kluba Al Ahli, čije su pripadnike prošle godine napali navijači rivalskog kluba Al Masri, rekli su pre suđenja da će izazvati nerede ukoliko osumnjičeni ne budu osuđeni na smrtne kazne. Navijači Al Ahlija, organizovani u grupu Ultras, bili su, inače, u prvim redovima borbe protiv Mubaraka.
Suština sukoba je ipak sveopšti osećaj frustriranosti i izdaje. U samom Port Saidu je pobuna protiv Mubaraka krenula iz siromašnih radničkih predgrađa, hranjena socijalnim gnevom, a taj gnev je za većinu Egipćana bio osnovni razlog nezadovoljstva. Dve godine kasnije, mediji prenose reči demonstranata: „Ništa nismo videli. Ni slobodu, ni socijalnu pravdu, ni rešenje problema nezaposlenosti, ni investicije. Naprotiv, privreda je propala.“
Centralna banka Egipta je objavila da su devizne rezerve na kritičnom nivou, da je od ustanka u januaru 2011. potrošila 60 odsto tih rezervi na odbranu kursa egipatske funte i plaćanje dugova. I pored toga, nacionalna valuta gubi vrednost, a privreda zemlje klizi u ponor, gurana i političkom krizom bez kraja. Strana ulaganja stižu sporije nego što je potrebno. Istina, neke zemlje iz Persijskog zaliva, poput Katara, daju milijarde kredita i pomoći, ali to za Egipat nije dovoljno. Osim toga, sa parama koje daju Katar i neke druge konzervativne zalivske monarhije stiže i njihova podrška tvrdim islamistima, čega su svi u Egiptu svesni.
SA KIM ĆE VOJSKA: Morsi je u poruci na „Tviteru“ („Tviter revolucija“ je očigledno ostavila neke posledice) pozvao Egipćane da „poštuju vrednosti revolucije i izraze mišljenja slobodno i mirno“, ali protesti ne jenjavaju. Glavna opoziciona koalicija u Egiptu odbacila je poziv predsednika na nacionalni dijalog. „Nećemo učestvovati u besmislenom dijalogu“, rekao je Mohamed el Baradej iz Fronta za nacionalni spas, koji okuplja više pokreta i stranaka. Front traži od Morsija da preuzme odgovornost za nasilje poslednjih dana i da formira vladu nacionalnog jedinstva. I u Frontu su sigurno svesni da Morsi neće odgovoriti takvim zahtevima i da će se situacija zaoštriti. „Predsednik sprovodi samo ono što narod od njega i očekuje. A mi očekujemo da Morsi ignoriše političke provokacije opozicije. Svako ko sprovodi nasilje, osetiće zakon na svojim leđima“, rekao je Esam el Erian, potpredsednik Muslimanskog bratstva, Morsijeve političke baze.
Mnogi te reči tumače kao najavu većeg angažovanja vojske u smirivanju nereda. Vojne jedinice su već na ulicama, ali za sada bez direktnog angažovanja u sukobima. Vojska na ulicama Port Saida nije intervenisala protiv demonstranata kada je uvedeno vanredno stanje, Al Džazira javlja da su se u nekim slučajevima vojnici čak i slikali sa demonstrantima. No, stigla su i ozbiljna upozorenja. Načelnik Generalštaba Abdel Fatah al Sisi rekao je da politička trvenja dovode zemlju do ivice kraha. „Dalja borba između različitih političkih snaga oko upravljanja državnim pitanjima mogla bi da dovede do kraha države“, izjavio je al Sisi, koji je i ministar odbrane u Morsijevoj vladi. On je na Fejsbuku napisao da bi kolaps države mogao da „ugrozi buduće generacije“, dodajući da je „jedan od glavnih ciljeva raspoređivanja trupa u gradovima duž Sueckog kanala da se zaštiti vodeni put koji je od ključnog značaja za egipatsku ekonomiju i svetsku trgovinu“.
Zemlja je podeljena više nego ikad, na islamiste i sekulariste, hrišćane i muslimane, umerene i radikalne, i pre svega na mnogo siromašnih i malo bogatih. Osvojena sloboda sve više liči na anarhiju. U takvom stanju, mnogima kao melem verovatno zvuče generalove reči da će vojska ostati „čvrst i ujedinjujući blok“ na kojem država počiva. Sa druge strane, mnogo je onih kojima je vojska simbol Mubarakovih olovnih godina i kojima se od tih reči diže kosa na glavi. Pre dve godine, osamnaest dana egipatske revolucije potreslo je Bliski istok, koji sada strepi da novi, razarajući potresi mogu krenuti sa Nila.
