Desa Trevisan, OBE(1924–2013)

Bio sam, bez lažne skromnosti, jedan od mnogih Desinih prijatelja u Beogradu, Zagrebu i Londonu i to je bila veoma velika čast. Donekle mlađi od nje, prvo sam za nju čuo kao za legendu Beograda i okolnih zemalja; njeno se ime izgovaralo s ljubavlju, s mržnjom, najčešće s pakošću – ali uvek s poštovanjem, pa makar i preko volje. Onako pametna, uporna i otresita, Desa je tada – šezdesetih – razgovarala sa svima i sebi je izborila status nezamisliv za ostale novinare i dopisnike. Nije zarezivala živu silu, niti bilo koga; pravila je scene na konferencijama za štampu; družila se sa disidentima i opozicionarima cele Srednje Evrope. Odmah je shvatila značaj Milovana Đilasa i nije ga ispuštala iz vida. Štaviše, kažu mi, jednoga dana je u Palmotićevoj, gde je stanovala preko puta stana Đilasovih i gde je pored njenog stana Udba imala stalnog posmatrača, u dogovoru s Milovanom tog posmatrača zamajavala po komšijskoj liniji da bi Đilas mogao da neprimećen umakne na neki sastanak.

Sa Desom sam počeo da se družim tek relativno kasno, kad me je iz nekog razloga zapazila početkom osamdesetih godina. Pre toga sam znao s kim se i zašto druži; da se njenom stolu u kafani ne prilazi bez poziva, što je Boško Jakšić lepo primetio pre neki dan u „Politici“. Viđali smo se uglavnom u tada čuvenom restoranu Međunarodnog pres centra, na trećem spratu Doma štampe u Knez Mihailovoj, gde je Desa na ručak dovodila svoju mamu, finu staru austrougarsku gospođu, besprekorno udešenu (kaže Markus Taner u „Tajmsu“ od pre neki dan). Onda sam napredovao do vrhunca: večere u Klubu književnika, za Desinim stolom, što je, kaže opet Boško, bila i te kakva privilegija: ta Desa kad je nekoga volela, onda ga je volela; ako nije – bolje da joj se ne pojavi na oči. Bila je, ukratko, institucija i legenda za života; doajen stranih dopisnika iako je bilo i starijih od nje; bila je zakon.

Družeći se sa Desom ovih tridesetak godina, sve bliže i bliže, držao sam se principa da ju nikada ništa ne pitam; samo sam slušao šta ima da mi kaže. A ona je i te kako znala šta će reći, jer je stekla retku mudrost da govori ono što treba u datom trenutku – za razliku od mnogih, ne mogu da ne dodam. Boško Jakšić kaže (i u pravu je) da je Desa za novinare priznavala samo one koji su se bar jednom razveli (kvalifikujem se uveliko), koji piju, puše i kucaju sa dva prsta (taj sam) i – dodaću – one koji ne služe nikome osim Zanatu. Bila je lafica i veliki novinar, kažem.

Molim: moje druženje koje će postati tiho englesko prijateljstvo sa Desom donelo mi je pouke koje se ne zaboravljaju, uglavnom u vidu anegdota. Izložiću one koje su mi se zaista urezale.

Desa, rođena Pavlović u bogatoj zagrebačkoj porodici bankara i trgovaca (eno ih na Mirogoju, u Arkadama), bila je privilegovano devojče; pozivali su je na zabave kod prestolonaslednika Petra, na primer. Posle jedne takve zabave (to se zvalo „žur“) Desa, devojčurak od petnaestak godina, sva onako lepa i slatka, ulazi u automobil gde je čeka njena engleska guvernanta. Na pitanje da kako je bilo na „žuru“, Desa iskreno kaže da je Njegovo visočanstvo prestolonaslednik bilo pijano kao svinja; guvernanta joj je tada opalila šamarčinu i rekla da se o suverenu ne govori tako. Ta rezerva prema dinastijama ostala joj je do kraja života: negde 1993. rekla mi je da dve dinastije koje dobro zna – Karađorđevići i Vindzori – imaju zajedničku crtu: „they both are a bit thick„, prešla je na engleski (i jedni i drugi su malo priglupi).

Naravno da je Desa Trevisan imala prema komunistima izvesnu, kako bismo rekli, distancu, je li. Ipak je ona potekla iz bogate buržoazije koju su komunisti bili eksproprisali kako treba, mada kažu da je njen tata – pametan čovek – uspeo da spase neke pare. Nisam, kažem, pitao. Čudom su Drugi svetski rat preživeli, jer je (kažem opet) tata bio pametan. Našla se u Londonu, udala se (nakratko) za nekog kolegu, pa se zatim udala u Mletke za tog nekog Trevisana (čujem da je bio neki važan conte, odakle kasniji nadimak „Desa Kontesa“); nikad je nisam ni o njemu pitao, kao što rekoh, mada je uopšteno pominjala Veneciju i neku kuću isuviše blizu čuvenog Grittija i to. Konte, kako se čini, nije potrajao i eto Dese u Beogradu. Do 1955. Desa je sebi bila izborila (s punim pravom, molim!) status novinarke s kojom se ima računati (taj londonski „Tajms“ nije bio šala). Dolazi, dakle, Nikita Sergejevič Hruščov u prvu posetu Titu, na pulski aerodrom: tamo garda, muzika i sve, a novinarski corps zagrađen somotskim konopima sa strane. Tito i Hruščov prolaze pored, fotoaparati škljocaju, kad će Tito stati: „Deso, odakle vi tu, u zabranu?“; izda naredbu, mlađani gardista podigne somotski konop, Desa izađe, a Tito će: „Nikita Sergejeviču, dopustite da vas upoznam, ovo je Desa Trevisan iz „Tajmsa“, ozbiljna novinarka i ide s nama na Brione, na večeru.“ Tako je i bilo.

Tu mi je epizodu Desa ispričala kao poređenje sa Slobodanom Miloševićem, 1995. ili tu negde, u Londonu. Miloševića je od samog početka mrzela, pre bih rekao prezirala, duboko i s razumevanjem: „Prostak, skorojević, primitivac“, govorila je. „Tito je barem imao stila.“ Ima mišljenja da je njena nekritička naklonost prema Vuku Draškoviću tome doprinela; nisam siguran, jer je Desa bila dovoljno pametna da shvati da s kim ima posla. A Vuka je zaista obožavala: sasvim u skladu sa stavom očekivanim od „crne reakcije“. To ju je prošlo u leto 2000. godine, bio sam prisutan. Bili smo kod Dese na večeri moja kćer i ja (tu kćer je jako volela), u njenom stanu u Olbani menšnsu (Albanny Mansions na Pikadiliju, mesto koje ni da zamislite ne smete; 18. vek; u istom stanu je, kažu, živeo lord Bajron, šta da vam kažem). Bio je, sećam se, 25. avgust 2000, dan kad je Milošević dao uhapsiti i ubiti Ivana Stambolića, shvatio sam kasnije. Posle večere, oko 11 sati noću, kaže Desa: ajde da zovnemo Vuka u Budvu, imam nešto da ga pitam. Tako i bude: pita Desa Vuka da zašto se ne udruži sa ostatkom DOS-a, nego gura tog svog Voju Mihajlovića u podvalu svima. A Vuk će reći: „Ako im Đeneralov unuk ne valja, a ko im je onda dobar?“ Nekako mi se čini da je tada Desu prošao Vuk Drašković: spustila je slušalicu i rekla da njemu spasa nema. Tako je i bilo: đeneralov „unuk“ prvi je Vuku zabio nož u leđa.

Imala je Desa veoma jak moralni nagon, svakoj politici uprkos. Markus Taner u „Tajmsu“ pominje čuvenu scenu s pokojnim Budom u Klubu književnika; tako je bilo te strašne jeseni 1991, bio sam tamo. Donese Buda, prevario se, neku flašu iločkog belog vina koje je Arkan opljačkao i prodavao po gradu za male pare; Desa pobesni, izviče se na Budu da ona kradeno ne pije, ode kući i donese nekoliko flaša francuskih vina dok smo je mi čekali za stolom. Od tada je donosila svoja vina, a Buda nije smeo ni da pisne.

Kažu – nisam bio prisutan i nisam smeo da pitam – da je Desa jedne godine u Dubrovniku sredila Koču Popovića samo tako, što mora biti da je bio spektakl između njih dvoje malih, opakih i pakosnih. Došla je Desa, kažu, u kafanu kod Orhana, a tamo prepuno; kaže konobar da ima samo jedno mesto, kod g. Popovića; može, veli Desa i konobar je dovede; pita Koču može li gospođa da sedne s njim za sto, Koča slegne ramenima – može i čita novine demonstrativno. Desa se naljuti i stavi mu primedbu da to nije u redu; zna on ko je ona, uostalom, i te kako. Onda Koča složi novine i upita Desu je su li to ispod široke bele košulje njene grudi. Desa se ćutke raskopča, pokaže šta je imala i zakopča se ponovo, hladna kao špricer. Kažu da je u kafani nastao tajac, da su se čule viljuške i noževi kako padaju. Tako mu i treba.

Onda se početkom dvehiljaditih Desi desilo da je na Pikadiliju, ispred kuće, udari autobus, pa je provodila sve više vremena u Igalu i odande se telefonom javljala svako malo. Milošević joj je u jednom trenutku uskratio akreditaciju, pa su je čak hapsili jer da je u Srbiju ušla preko Crne Gore, bez nekog pečata u pasošu i odsedela je par dana u CZ-u dok ju nisu proterali. Lepo je žena rekla: prostak i primitivac. Sreli smo se tada, kad je već bila prohodala, u Zagrebu i proveli smo sa mojom Tanjom i sa Ljubom Gamulin („Sebastian“, seća li se neko?) jedno divno popodne kod Bobe u „Baltazaru“. Mama je već bila umrla ranije (u 95. godini, mislim) i Desa više nije želela u Beograd – posle svega. Pričali smo o knjigama: kaže nam Desa da ih je nekoliko napisala (ima na internetu, pa vidite), ali da glavnu tek piše: „Istorija Jugoslavije kroz moje ljubavnike“ da će se zvati. I da neće biti objavljena za njenog života. Nadam se da se nije šalila; jedva čekamo.

Desa je bila novinarka i lafica.