Platite struju, kad vas lepo molimo

Mesec dana je ostavljeno dužnicima da sa lokalnim preduzećem za distribuciju električne energije sklope ugovor o „plaćanju na rate bez kamate“. Pred iscurenje roka, EPS je obavestio cenjene dužnike da će, ako već do tada nisu našli vremena to da učine, specijalno za njih raditi i u subotu i nedelju. Kako i to nije donelo bogzna kakav rezultat, dva dana posle „spuštanja klapne“, kad je shodno obećanjima trebalo da počnu da „rade makaze“, poslovodstvo EPS-a je pribeglo oprobanom estradnom marketinškom triku pokojnog Rake Đokića: „Zbog velikog interesovanja publike…“

„Zbog povećanja interesovanja kupaca za izmirenje dugovanja za električnu energiju i stupanja na snagu Uredbe o energetski zaštićenom kupcu, Upravni odbor JP Elektroprivreda Srbije danas je odlučio da akciju ‘Bez kamate, na rate’ produži do 25. aprila.“ Članovi UO EPS-a odlučili su i da se broj rata za velike dužnike, posebno iz kategorije „privreda“ i „preduzeća u restrukturiranju“ poveća i do 48, zavisno od visine duga. Kupci koji su već zaključili sporazum o reprogramu, a ispunjavaju uslove za plaćanje duga na veći broj rata, mogu da se jave lokalnoj distribuciji i potpišu aneks sporazuma. Novina produžetka akcije je da će kupci sa kojima se vodi sudski postupak zbog dugova moći da reprogramiraju dug uz poravnanje i plaćanje sudskih troškova. Drugačije rečeno: platite ono što ste potrošili kad vas lepo molimo.

Navodno, rok za reprogram je produžen i zbog početka primene Uredbe o energetski zaštićenim kupcima, kako bi se najsiromašnijima omogućilo da steknu status energetski ugroženih potrošača i dobiju povlastice za struju.

GRAĐANSKA NEPOSLUŠNOST: Manir da se računi za struju i komunalne usluge plaćaju sa docnjom ušao je u modu krajem osamdesetih, simultano sa inflacijom koja je u početku rasla aritmetičkom, kasnije i geometrijskom progresijom i tako uvek bila za korak ispred zateznih kamata koje su se na svako dugovanje po automatizmu zaračunavale, tako da što je docnja bila duža, plaćeni iznos je, iako nominalno veći, realno bio manji. Prosto, dugovanje se isplaćivalo.

Prvi za „stavljanje na čekalicu“ bili su računi za komunalne usluge, jer ne mogu da se „isključe“, potom za struju sve dok ne stigne opomena pred isključenje, dok su računi za telefon uredno plaćani jer je tadašnji PTT, kasnije Telekom, beskompromisno isključivao neplatiše, a ponovno uključenje je toliko trajalo i koštalo da se sa tim nije bilo igrati.

U nekoliko navrata je bilo pokušaja da se „podvuče crta“, da se dugovi naplate, otprilike isto onoliko puta koliko je bilo pokušaja da se legalizuje „divlja“ gradnja, ali uvek je ishod bio isti: mućak. Istina, delimičan uspeh je zabeležen krajem devedesetih kada su po „receptu“ Vojislava Šešelja, u to vreme potpredsednika srpske vlade, zaostale penzije isplaćene u „bonovima za struju“, koje su „srećni“ penzioneri poklanjali deci i unucima, ili po diskontnoj ceni prodavali na crnom tržištu, tako da su se neplatiše i tada vajdile. Bilo je to odmah nakon protesta ‘96/97 tokom kojih je Zoran Živković, tada gradonačelnik Niša i jedan od lidera Demokratske stranke, pozivao građane da neplaćanjem računa za struju iskažu građansku neposlušnost režimu Slobodana Miloševića. Promenom režima, međutim, nije promenjen i manir.

Da se ne troše reči na podsećanja – od tada pa naovamo, uz povremene stagnacije, dug se konstantno povećavao, u čemu je zdušno participirala i država sama, o političarima i političkim partijama da se i ne govori. Prošle godine negde u ovo doba ukupan dug domaćinstava, privrede i države za potrošenu električnu energiju iznosio je 82 milijarde dinara, da bi se do danas popeo na 120, od čega je dve trećine duga starije od dva meseca.

(NE)NAPLATIVO: U strukturi ukupnog duga za preuzetu električnu energiju pravna i fizička lica su „egal“: pola je jednih, pola je drugih. Od ono prvo pola – pravnih lica, za struju najviše duguju državne institucije – škole, bolnice, obdaništa, pa lokalne samouprave i javna preduzeća, a na kraju je „realni sektor“, kako onaj „u restrukturiranju“, tako i onaj „živući“. Dobar deo tog duga nikad neće biti naplaćen, već će biti proglašen javnim, što će reći – platićemo ga svi mi. Jedino od koga iz ove grupe potrošača još može da se „za gušu uhvati“ i primora da račun plati je onaj „realni sektor“.

Sa onim drugim – domaćinstvima, situacije je naizgled lakša: prema statistikama EPS-a, oko 50 odsto domaćinstava redovno izmiruje svoje obaveze i njih EPS „časti“ sa pet odsto bonusa, trećina je u redovnoj docnji mesec-dva, ostalima su računi za struju na podužoj čekalici.

U te ostale svrstali su se svi socijalni slojevi: od puke sirotinje do vrlo bogatih. Ovi prvi, logično je, u dug su zapali jer nemaju da plate, ovi drugi jer su bahati, jer im se može, pa baš zato neće da plate. U EPS-u tvrde da se čak 70 odsto dugovanja domaćinstava „knjiži“ na konto svega četiri odsto potrošača.

PONUDA: EPS je uz blagoslov vlade i resornog ministarstva ponudio dužnicima nagodbu: da se ovi obavežu da će dug namiriti na rate, a da im EPS otpiše deo zateznih kamata, onih iz 2012. godine, kao iskaz razumevanja za (verovatno) potežu finansijsku situaciju u kojoj se dužnici nalaze, sve u stilu „niste vi to namerno, nego, eto, desilo vam se…“ i tako to.

Ponuda se odnosila na sve potrošače koji neki dug imaju i radi su da ga se reše na rate, kao i da (još) nisu zbog dugovanja tuženi: od 600.000 dužnika tri četvrtine njih taj uslov ispunjava. Za preostalu četvrtinu dužnika na snazi je „stara“ ponuda: da prihvate vansudsko poravnanje i plate sve – glavnicu i kamate, ali na rate, ili da im dug posle pravosnažne presude bude prinudno naplaćen u celosti.

Pored ovog uslova – da (još) nisu utuženi, uslov za sklapanja ugovora je (bio) da nema dugovanja iz ove godine, da je dužnik namirio januarski i februarski račun. Nije to mala para: od onih 120 milijardi, jedna trećina je iz ove godine, što će reći da je onih 800 milijardi u stvari konstanta.

…I PRETNJA… Svima koji ovako velikodušnu ponudu ne prihvate, zaprećeno je doslednim sprovođenjem Zakona o energetici sa posebnim osvrtom na Zakon o obligacionim odnosima: isključenjem sa mreže, tužbe sudu, a po pravosnažnosti presude prinudna naplata sa sve kamatama i to u jednoj rati.

Na sličan način zaprećeno je i onima koji ugovor sklope, a ne ispune ga, ili samo probaju da ga iz ovog ili onog razloga ne ispune.

Sudeći po onome kako je odluka napisana, stiče se utisak da cenjenim članovima Upravnog odbora EPS-a i nije baš najjasnije šta u stvari hoće, sem da se neplatiše preko noći preobrate u platiše. Šta li je pisac ove odluke hteo da kaže onim „ako kupac ne izmiri dve uzastopne rate i posle opomene“, ali i onim „ili kasni sa ispunjenjem mesečne obaveze“, kao preduslovima za raskid sporazuma? Opominjaće dužnika ako ne plati dve rate, a neće ako kasni sa plaćanjem novoutrošene struje? Pa još i onim „izvršiće se obračun celokupnog iznosa dospelog duga sa obračunatom kamatom na način koji bi se primenio da sporazum nije zaključen“. I šta onda sa tim?

Uzalud svi apeli, džaba pretnje isključenjima i prinudnim naplatama, zaklinjanja da neće biti produženja roka važenja ponude za reprogram duga, uveravanja da će konačno biti uveden red: do isteka onog prvog roka koji „neće da bude produžavan“, sporazum uz otpust kamata potpisalo je 76.044 od ukupno 532.391 domaćinstva, što čini 14,28 odsto, dok je u kategoriji „privreda“ potpisan reprogram sa 7623 od ukupno 68.745 dužnika, odnosno 11 odsto.

Ovo produženje roka za sklapanje sporazuma o otplati duga, pored toga što je priznavanje poraza – nemoći države da se izbori sa kršiocima više zakona, logičan je potez, ako ništa drugo, a ono jer se osmehuju izbori, a malo ko je toliko glup da pred izbore biračima seče struju. U tome je suština problema, tako se do ovolikog duga i stiglo: Srbija je u permanentnim izborima, pa za struju – koga briga?

foto: vreme