IZGLED KROZ PERIODE: Narodna,… / foto: draško gagović
Od 1992. do danas policija u Srbiji promenila je uniforme četiri puta, a sada, do 2015, trebalo da to učini i peti put. Od 1945. do 1991. uniforme su menjane svega tri puta. Promena uniforme stvar je želje države da se drugačije predstavi, da osavremeni sliku policije i da olakša policajcima život, što je, nažalost, najmanje važno. Policajci i njihovi sindikati dodaće pakosno i potrebu da se u javnim liferacijama neko obogati
Policajac je prva i najneposrednija slika države u očima građana, stranaca koji dolaze i ostalog sveta. Reč je, dakle, o izuzetno osetljivom političkom pitanju i to je nešto oko čega se sve države brinu. Policajac, njegovo držanje i njegova uniforma nedvosmisleno su i jasna politička poruka. Uzmimo najstariju organizovanu policijsku agenciju na svetu, britansku Metropolitensku policiju, „bobije“: Skotland jard je uniforme menjao retko i oprezno, do dana današnjeg. Francuska Nacionalna policija i Nacionalna žandarmerija takođe su bile veoma oprezne u tome; zamena tradicionalnog cilindričnog „kepija“ običnom šapkom naišla je na proteste javnosti, koliko god je to samim policajcima došlo kao olakšanje (treba ući u auto i izaći iz njega sa tom visokom kapom…). Italijanima je bilo lakše, jer je kod njih policija uvek bila gradska, pa je samo Korpus karabinjera imao ujednačenu uniformu koja je tek nedavno dopunjena borbenom, interventnom uniformom lepog dizajna (Italija je to…). Kod Nemaca je pristup sličan, a jedino Švedi imaju samo radnu uniformu, zbog klime, valjda.
TITOVKE I ŠAPKE: Ovogodišnji predlozi vladine uredbe i pratećeg pravilnika o novim uniformama policije MUP Srbije izazvali su umereno zanimanje javnosti, valjda zbog toliko čestih promena u poslednjih 20 godina. Predlog promena, međutim, zanimljiv je: vuče na sportsko-borbeni estetski imidž, maltene casual pristup umesto zvanično-ozbiljnog. Kačket umesto šapke; polo-majice i patike; sportska bluza koja ne liči na uniformu; itd. Nekako podseća na policajce iz raznih futurističko naučnofantastičnih filmova. Tradicija uniforme napuštena je, osim kod svečanih, paradnih uniformi koje su uglavnom sačuvane. Heraldički detalji, s druge strane, tradicionalistički su pojačani: umesto stilizovanog srpskog štita u centru sadašnje značke stavljen je ceo onaj nesrećni obrenovićevski državni grb sa sve krunom. Niko ovde ne razume da je u heraldici bolje ono što je jednostavnije (osim Vojske i njenog jednostavnog i lepog grba na rukavu i Uprave za vozila MUP koja je isto to stavila na registarske table).
Kratak pregled promena policijskih uniformi od 1945. do danas pokazuje tendenciju prvo pojednostavljivanja i modernizacije, zatim militarizaciju, pa dva pokušaja civilne orijentacije i sada ovaj casual postmodernizam. Prvi korak u razdvajanju od vojske nastupio je 1951, kada je uniforma postala olovno-plava; ostale su jahaće čizme i čakšire i zatvoreni okovratnik sa oznakama na rombovima revera, kao i kapa titovka sa zvezdom. Tada se javlja kožni opasač sa kopčom („paftom“) na kojoj je službeni broj od zaletovanih mesinganih brojki. U svojoj klasičnoj monografiji Dva veka policije u Srbiji, Branko Bogdanović navodi da se osoblje Narodne milicije tada jako protivilo tom službenom broju; kasnije će se protiviti tablici sa prezimenom na desnoj strani bluze ili košulje; policija u nezavisnoj Hrvatskoj uspela je da se tome odupre do danas. Već 1954. uniforma Narodne milicije uzima oblik koji će uz male izmene zadržati do 1990: šapka, bluza koja se otvara u kragni; pojavljuje se kravata, a uskoro i letnja košulja sa kratkim rukavima. Uvode se gumena palica i kožna torbica nalik na oficirsku, ali crna, za beležnice, papire, lisice i ostalo. Ta se torbica krajem šezdesetih izgubila kao nepraktična. Izmene zakona iz 1967. ukinuće činove i uvesti zvanja sa posebnim oznakama na naramenicama, umesto na rombu revera. Tadašnja postepena decentralizacija unutrašnjih poslova po republikama doneće određene, ali ne bitne, razlike: hrvatska milicija počeće da nosi pištolj (tada jedinstveni za sve ČZ M-50, kal. 7,65 mm) u poluotvorenoj futroli s desne strane, na primer, umesto u zatvorenoj futroli s leve strane, kao u drugim republikama.
Saobraćajna milicija počela je da se izdvaja još ranije: bele šapke i opasač, posebna značka itd. Saobraćajci su sebe dugo smatrali nekako elitnijim sastavom od ostale milicije. Onda su 1967. dobili i posebne letnje bele uniforme italijanskog kroja, veoma elegantne, zakopčane do grla, sa gajtanom (akselbenderom) i lakim, udobnim plastičnim tropskim šlemom. U takvoj se uniformi istakao nezaboravni Jovan Bulj, pobednik više takmičenja saobraćajaca, blag i dobar čovek kojega kolege nisu baš mnogo volele – iz puke zavisti i pasjaluka. Kasnije je tu belu uniformu zamenila jedna jednostavnija, ali ne tako elegantna.
RATNA I POSLERATNA VARIJANTA: Dolaskom na vlast nenarodnog režima Slobodana Miloševića, njegovih fašističkih pomagača i kamarile domaćih izdajnika 1991. milicija se polako pretvara u armiju građanskog rata. Tako se i uniforma menja: od normalne ozbiljne policijske uniforme do šljampave borbene uniforme u blesavim „urbano-kamuflažnim“ plavim šarama, sa beretkom umesto šapke. Uzgred: i u ovim novim predlozima pominje se „urbano-kamuflažna“ šara, bez specifikacije kako izgleda. Jedan stručnjak koji se godinama bavio uniformama MUP-a objašnjava da je reč o „kamuflaži“ koja čoveka štiti samo u temeljito razrušenom gradu, a prava joj je svrha zastrašivanje; ruski OMON (Organi milicije posebne namene) nosi takve boje. Te uniforme M-92 bile su nekvalitetne, ružne i zastrašujuće, naravno, mada se u široku bluzu dalo nagurati bar dve šteke cigareta i flaša viskija…
Posle Dejtona MUP Srbije prelazi opet na civilizovanu verziju uniforme, M-95: bluza sa kravatom, šapka itd. Opasač i oprema su od balističkog najlona, kakvog-takvog kvaliteta; nešto se nisu žalili na to. Oznake su ružno dizajnirane, a značka posebno. Posle prevrata od 5. oktobra, MUP će 2002. uvesti novu, sada važeću uniformu, praktičniju i – barem po specifikacijama – kvalitetniju. Kratka bluza i zimska jakna, košulja sa dugim ili kratkim rukavima, pulover, kožni opasač i oprema; vidite i sami. Ubrzo su sindikati policije počeli da gunđaju: cipele su lošeg kvaliteta, pa moraju da kupuju svoje, a cipele su najvažnija stvar za policajca na terenu; premalo komada uniforme s obzirom na habanje i pranje/čišćenje; loše šapke; opasači i futrole za pištolj koji ne odgovaraju specifikacijama; itd.
Sve se to dalo ispraviti i bez kompletne zamene uniformi; sigurno bi došlo jevtinije. Kožni opasač i oprema trajaće jako dugo, ako se dobro održavaju (mazanjem, pre svega); dobre cipele jesu skupe, ali se isplate, jer traju; više odevnih predmeta duže će trajati. Dobra šapka jeste skuplja, ali ima elastičnost oko glave, koja je ključna: obim glave raste od zamora, napora i uzbuđenja, utvrdili su dizajneri uniformi. I tako dalje.
TENDER I SITUACIJA: Ova zamena uniformi izazvaće još pažnje u javnosti: kao prvo, finansijska je kriza; kao drugo, javne nabavke postale su bolni i delikatni problem, sve i da se MUP izvuče na neki od ugrađenih izuzetaka u zakonima; kao treće, procedure ugovaranja sa nekih najavljenih 26 isporučilaca otvoriće neizbežne probleme. Treba, upozoravaju iskusni stručnjaci za te stvari, prvo videti ko će proizvesti uzorke, pa ga automatski diskvalifikovati iz tendera; to je praksa među normalnim državama. Kontrola kvaliteta neizbežno će biti problem: ima tri ili četiri proizvođača polo-majica koje se neće raspasti posle petog pranja; neka pitaju Mrku. Ko će praviti patike? Čarape? Rolke? Jedan od tih stručnjaka kaže za „Vreme“ da je bilo razgovora sa izvesnim francuskim specijalizovanim proizvođačem policijskih uniformi i kompletne opreme: ljudi proizvode, osim za Francusku i za Nemačku, uniforme za nekoliko većih zemalja, ukupno preko milion kompleta godišnje. Šta je njima nešto preko pedeset hiljada kompleta za Srbiju? Razgovori su ponuđeni, ali do njih nije došlo. Jedan primer: vetrovka M-2011, odlično ocenjena, trebalo je da košta 8000 dinara; na kraju je – bez obzira na jevtiniji materijal – koštala 14.000 dinara… Da ne govorimo o tome da se opet uvode opasači i oprema od balističkog najlona, umesto kožnih.
Ovaj bi budući tenderski postupak – ako se ne dogovore direktno – mogao da ispadne skuplji od procenjenih troškova i sva je prilika da hoće. A sve zbog postmodernog sportsko-borbeno-zastrašujućeg imidža. Pritom policiji MUP-a Srbije i dalje nedostaje trećina ljudstva na formacijski predviđenim mestima.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
