Usred potmulog i puzajućeg razočaranja zbog izglednog izostanka datuma za početak pregovora o članstvu Srbije sa Evropskom unijom, pod pritiskom opasne tendencije ubrzanog rasta budžetskog deficita i naglog pada dinara, uz već prepoznatljivu medijsku dramatizaciju odlučivanja u vrhu vladajuće koalicije, premijer Srbije Ivica Dačić, zamenik premijera Aleksandar Vučić, ministar finansija Mlađan Dinkić i guvernerka NBS Jorgovanka Tabaković u nekoliko navrata protekle sedmice pokušali su da usaglase mišljenja o tome šta valja odmah činiti da se srpska ekonomija bar zaustavi na stazi sunovrata, a trenutno je izvesno da su se složili samo oko jedne stvari – da se zasad ne čini gotovo ništa.
Naime, sudeći po izjavi Mlađana Dinkića („Večernje novosti“, 9. jun) zasad je samo dogovoreno da se u ministarstvima Vlade Srbije nekako do kraja godine uštedi oko 40 milijardi dinara, što liči na uobičajeni „letnji šlager“ svake srpske vlade poslednjih godina, a da neće biti nikakvog smanjivanja plata i penzija (što je, valjda, eufemizam za njihovo „zamrzavanje“, ali na jesen), dok će se strukturne reforme u javnim preduzećima i reforme u radnom zakonodavstvu, kao i promene u Zakonu o planiranju i izgradnji, odložiti za godinu dana. Reforme u penzionom sistemu se više ni ne spominju.
Preciznije, Dinkić je u izjavi za „Novosti“ rekao da će mere koje će doneti Vlada biti „bolne i neophodne“, pa je dodao: „Kada ih ne bismo primenili, finansijski rezovi prema građanima sledeće godine bili bi mnogo teži. Bolje da sada uzmemo gorak lek nego šećernu vodicu, posle koje bismo morali da pređemo na najjače injekcije.“ Međutim, iz celog njegovog lekarskog obrazloženja sledi – da su se zasad složili samo oko šećerne vodice, to jest oko spomenutog smanjenja Vladinih troškova za 40 milijardi dinara, a reforme će se navodno obaviti u roku od godinu dana.
To praktično znači da Srbija neće ići na novi aranžman saradnje sa Međunarodnim monetarnim fondom, od koga u znatnoj meri zavise uslovi zaduživanja u inostranstvu, pa i stabilnost finansijskog sistema u zemlji. Istovremeno, premijer Dačić je čak pripretio Evropskoj uniji da u slučaju bilo kakvog „uslovnog datuma“, u osvetljenju samo „zelenog svetla“ za pregovore, Srbija može da odustane od Briselskog sporazuma i vrati se politici konfrontacije sa EU. Sve to istovremeno znači da sigurno pada u vodu strategija fiskalne konsolidacije u Srbiji, koja je usvojena na liniji usmerenja koje je predložio Fiskalni savet, itd.
Pojednostavljeno, Srbija, čini se, odustaje od institucionalnih rešenja koja traže međunarodne finansijske organizacije, pa i od onih koja Evropska unija traži od zemalja sa kojima započinje pregovore o prijemu u članstvo i ponovo kreće nekim svojim „kreativnim putem“ političkog i ekonomskog voluntarizma. U skladu sa teorijom da je model „liderskog upravljanja“ jedino moguć u Srbiji, državu će „kroz vetar i sneg“, koji su već na vidiku, voziti „trojka“ najambicioznijih političara – „na mišiće“.
TROJKA NA VRHU: Sve se, dakle, ponovo odlaže – pa će život u Srbiji zavisiti od ad hoc odluka te „trojke na vrhu“ – dok se i ona sama ne raspadne. A znaci da unutar vladajuće koalicije tenzije rastu toliko su mnogobrojni da ih skoro nije potrebno ni navoditi. Ovde samo spominjemo da u danima kada Vučić svaki drugi dan sedi i razglaba sa Dačićem i Dinkićem o ekonomskoj sudbini Srbije, tabloidi koji njega lično obožavaju – objavljuju navodne „velike kiparske pljačke“ Dinkića i „saradnju sa narko-mafijom“ premijera Dačića. To je stvarno tragikomična politička, a ne samo medijska lakrdija. Dakle, mi ne znamo tačno kako ova trojka razgovara na spomenutim tajnim sastancima, ali vidimo kako ona razgovara preko tabloida i televizijskih doskočica, pa se svakom čoveku postavlja pitanje kako je njihov neposredni razgovor uopšte moguć, ukoliko svako od njih drži bar malo do sebe i svog dostojanstva?
Premijer Ivica Dačić se u ovoj tekućoj krizi javnih finansija posebno istakao otporom bilo kakvim reformama – jer one „nisu predviđene u njegovom ekspozeu“, pa se „moraju naći mere koje neće biti na teret građana“ (to jest treba naći neki finansijski perpetuum mobile). Dakle, njegov promotivni ekspoze od pre godinu dana je navodno program koalicije – i pošto se u njemu ne planira reformisanje penzionog sistema, takva promena se ne može ni zamisliti, makar koliko bila nužna. Pa ni finansijska kriza, to jest kriza javnih finansija u Srbiji, nije predviđena u Dačićevom ekspozeu – otuda ona, a to vidimo po njegovim izjavama, za njega zapravo i ne postoji, to jest „ako nije bankrotirala Grčka, neće ni Srbija“. Takve izjave se daju po seoskim kafanama, a ne u trenutku kada javni prihodi u Srbiji presušuju, a preti godišnji budžetski deficit od preko 200 milijardi dinara, praktično dvostruko veći od planiranog.
BABE I ŽABE: Premijera Srbije to izgleda ne zanima, jer njegova politička pozicija zavisi od koalicionog partnera SPS-a, penzionerske stranke PUPS i njenog šefa, čuvenog Jovana Krkobabića, jednog od potpredsednika Vlade – i ta podrška mu je važnija od Vučićevih pretnji „dosijeom Šarić“, a naravno da mu je važnija i od finansijske stabilnosti države i perspektiva njene privrede. Uz sve to premijer Ivica Dačić je počeo da vulgarno nipodaštava i Fiskalni savet, tvrdeći da članovi tog tela znaju „ono što zna i njegova baba“, što obesmišljava svaku ozbiljnu diskusiju o manama rešenja koja predlažu prof. dr Pavle Petrović i njegovi saradnici okupljeni u tom Fiskalnom savetu. Da li će članovi Fiskalnog saveta „otćutati“ ovako bahate primedbe i progutati još jednu veliku žabu, računajući da im profesionalna etika nalaže brigu za finansijsku bezbednost Srbije, uprkos premijerovom ponižavanju, videćemo. Možda im je neku satisfakciju, nasuprot Dačiću, dao prvi potpredsednik Aleksandar Vučić, koji je natuknuo da se treba konsultovati i sa Fiskalnim savetom. I Mlađan Dinkić više ne polemiše sa stavovima Fiskalnog saveta – ali je Dačić očigledno rešio da igra „va bank“ osećajući populizam kao krajnji resurs za očuvanje svoje političke pozicije, pa ga posebno nervira što MMF i Svetska banka „prepisuju“ stavove Fiskalnog saveta u svoje zahteve prema Srbiji.
Premijer Dačić bi, čini se, lako „otpustio“ Fiskalni savet da taj Savet ne barata teško oborivim činjenicama i da se finansijske nevolje Srbije nisu počele očitavati i na uglavnom „nepristrasnom“ deviznom kursu dinara. U poslednjih mesec dana, naime, dinar je oslabio prema evru za oko tri odsto, uprkos dosta masivnim intervencijama NBS, sa otkupom ponude dinara teškom oko 65 miliona evra od početka godine (ima i drugačijih procena od ove koju je NBS lansirao preko Tanjuga, 10. juna), naspram kupovine oko 90 miliona evra, takođe od početka godine. Guvernerka Jorgovanka Tabaković je ovo pokretanje deviznog kursa na televiziji ocenila pre svega kao posledicu priča o državnom bankrotstvu, zatim kao otezanje sa reagovanjem Vlade na probleme u javnim finansijama, kao i negativni efekat nekih stranih procena boniteta ulaganja u Srbiju i drugih psihološko-političkih razloga koji imaju izvor u privrednim problemima.
KURS BEZ KURSA: Istina, pad dinara je pokrenut neposredno posle objavljivanja odluke NBS da se snižava referentna kamatna stopa za 0,50 procentna poena, na 11,25 odsto (14. maja), što je koincidiralo sa promenama ciklusa državnog zaduživanja u dinarima, pa su banke, verovatno, počele da napuštaju našu valutu ne računajući na kupovinu novih državnih dinarskih hartija od vrednosti po sve nižoj kamati, koja je spomenutom odlukom NBS praktično izjednačena sa (procenjenom) stopom inflacije, pa ulagačima u državne pozajmice ne donosi nikakvu ili veoma malu zaradu. To racionalno objašnjenje akutne oscilacije deviznog kursa, međutim, trenutno ne smiruje priče o pretećem „bankrotstvu“ države, koje doista nije blizu – ali bi moglo da pristigne i brže nego što ljudi na vlasti misle da može pripretiti – ukoliko se doista ne pristupi nekim reformama.
Od nešto opipljivijih najava, kakve-takve „reforme“ se mogu očekivati u pogledu subvencija državnim firmama „u restrukturiranju“, pa i od mogućih prodaja ili davanja u zakup nekih profitabilnih firmi u državnom vlasništvu (dok i one ne propadnu). Tu se spominju Telekom, rudnici Resavica, JAT, aerodrom „Nikola Tesla“ i još neke. Međutim, i ti aranžmani su „na dugom štapu“, a veliko je pitanje neće li i takve poteze zaustaviti premijer Dačić, koji je u famoznom ekspozeu pre godinu dana najavio da se ništa od državnih firmi neće prodavati.
Kod najavljenih smanjivanja subvencija i zabrane davanja novih garancija gubitašima među javnim preduzećima, ministar Mlađan Dinkić je ocenio da će „ona koja nemaju perspektivu na tržištu, otići u stečaj već preko leta“, a „ko ima dugove iz prošlosti, a sada pravi pozitivan rezultat, dobiće otpis ili reprogram dugova, ali više neće imati zaštitu države“.
Sve to teško može zaustaviti sunovrat javnih prihoda i zatvoriti brzorastući budžetski deficit, koji je u prva četiri meseca dostigao 62 odsto ukupno projektovanog budžetskog deficita za ovu godinu. Problem je što je svima jasno da se povećanim porezima malo šta još može postići. Toga je izgleda svestan i Aleksandar Vučić, koji je u emisiji „Kažiprst“ na TV B-92 (5. juna) izneo niz zanimljivih, a depresivnih podataka. Prvo, on je izneo da imamo 400 firmi koje sa oko 60 odsto učestvuju u popunjavanju budžeta, a među njima nema nijedne koja nije prezadužena kod poslovnih banaka. Zapravo, kaže Vučić, samo 1000 firmi u Srbiji sa 80 odsto puni državni budžet, pa bi neki veći fiskalni pritisak na ovaj korpus „živih preduzeća“ bio ubitačan.
Kakav se zaključak može izvući iz ovih podataka – osim možda onog lakonskog da Srbija i nema privredu, ali ima jako razvijenu državu? Prvo se može zaključiti da je privreda u Srbiji i dalje pod dominacijom obično monopolizovanih aglomeracija, koje zapravo ne rade u konkurentnim uslovima na tržištu, nego su u partnerskom odnosu „međuzavisnosti“ sa državnim aparatom. Drugi zaključak bi mogao biti na tragu utiska da državnom aparatu upravo to i odgovara, da radi sa što manje poreskih obveznika, u Srbiji u kojoj neka „fiskalna kultura“ nikad nije izgrađena a i nije mogla biti izgrađena, jer nije poštovan sveti princip da su pred poreskim vlastima svi jednakopravni, ali da moraju plaćati proporcionalni porez, a ne neki „dogovoreni“, ili ga ne plaćati uopšte.
Na kraju, valja konstatovati da premijer Ivica Dačić i ministar finansija Mlađan Dinkić za leto najavljuju rebalans državnog budžeta u kome će budžetski deficit iznositi, navodno, 4,7 odsto, a ne 3,6 odsto, kako je bilo predviđeno i ozakonjeno krajem prošle godine. To znači da i vodeći ljudi Vlade znaju da je paket mera ekonomske politike, koji navodno spremaju, nedovoljan da zajazi raspon između inercije državne potrošnje i sve manjih fiskalnih prihoda koje plaćaju onemoćala privreda i osiromašeno građanstvo Srbije.
Mnogi u Srbiji se teše da je ona večito bila prezadužena u inostranstvu, pa je ipak preživela – ali zaboravljaju da kažu da je preživela uz veliko siromaštvo naroda.
Evo, ako pogledamo jednu publikaciju iz 1912. godine, starog srpskog ekonomiste Milorada Nedeljkovića, videćemo da je Srbija 1911. godine imala anuitet za otplatu stranih zajmova (interes i rata) od 33 miliona dinara godišnje, što je u to vreme bilo nešto niže od 30 odsto godišnjeg državnog budžeta. Pri tome, na svakog stanovnika Srbije padalo je 12 dinara stranog duga godišnje (što je tada bilo manje nego što je dugovao svaki Francuz ili Bavarac). Čak i sa takvim teretom stranog duga Srbija se spremala za balkanske ratove, to jest uzajmila je još 180 miliona franaka (dinara) da bi mogla da ratuje protiv Turske.
Čudno, ali može se reći da je stanje u Srbiji i danas aritmetički slično, to jest da i danas „služba stranog duga“ odnosi oko 30 odsto državnog budžeta godišnje, a svaki Srbin je manje zadužen od svakog Evropljanina – ali mu to teže pada jer je siromašan.
