Bitka kod Mulvijevog mosta

Sanjao je da jaše velikog i debelog vranca. Jedva je uspevao da se održi u sedlu i to ga je uznemiravalo. U snu se čudio kako mu je teško da održi ravnotežu. Inače, na javi, bio je sjajan jahač.

Posle je video da pored njega jašu mnogi, svi lako i elegantno, jer su na konjima normalnog rasta, a njegov je bio veći od slona.

U galopu su jahali preko neke strnjike. Nad njima su letele ogromne ptice, koje su se pretvorile u oblake. Oblaci su imali nasmejana lica. Konstantin nije znao smeše li mu se prijatno ili ironično i preteći.

Iznenada je pred njim blesnula jarka svetlost, morao je da pusti uzde i zakloni oči. Međutim, iako se strahovito uplašio, nije pao s konja, naprotiv, učinilo mu se da je mnogo sigurniji i gonio ga je u susret tom sjaju. Usred strahovitog tutnja kopita, vike, zveketa strašnih oklopa i fijuka oluje, iznenada je čuo tih i razgovetan Ablavijev glas:

„Gospodaru!“

„Da, da… Sad ću.“

„Legije su postrojene po tvom naređenju.

Konstantin je skočio iz postelje i mahnuo robovima, koji su se diskretno pojavili u pozadini i doneli posudu za umivanje i vrč zagrejane vode.

„Kakvo je vreme, moj Ablavije?

„Tmurno, oblačno, vidljivost smanjena, iako magle nema. Nije ni naročito hladno…“

„Dobro. Zovi mi Haldejce. Brzo!“

Znalo se da su to njegovi proroci za meteorologiju. Sad je svaki detalj bio važan. Kad su se vitki, obrijanih glava sveštenici pojavili u šatoru, Konstantin je već bio u sjajnom oklopu i jeo lepinju sa pečenom svinjetinom.

„Da li se nešto menja u vašem predskazivanju?“

„Ne, gospodaru. I prema najnovijim znacima sunce će se probiti tačno u vreme kad smo ti rekli. Sad je to izvesno, posmatrali smo…“

„Ne zanima me šta ste posmatrali. Nemam nameru da učim vaš zanat. Ako budete u pravu bogato ću vas nagraditi.“

Jedan rob je bojažljivo javio:

„General Marcijan je pred šatorom.“

„Dolazim.“

Pred šatorom je srdačno zagrlio svog starog načelnika štaba i naredio da se dovede konj.

„Kakav nam je plan, gospodaru?“, upitao je Marcijan sumnjičavo.

„Da budeš pored mene sve dok te negde ne pošaljem sa konkretnijim zadatkom, a da iza nas bude dovoljno kurira koji brzo mogu da prenesu naređenja legijama. Donesite moj znak!“

Carev steg je takođe bio ukrašen slovima P i X i izvezen biserjem. Na vrhu koplja blistalo je drago kamenje. Trojka izabranih ratnika nosila je steg pred Konstantinom.

U tom trenutku, na rubu povelikog slobodnog prostora, koji je ostao između carskih šatora, između borova pojavio se episkop Osije u mrkoj kabanici. Očigledno je nameravao da priđe vojskovođi, ali ga stražari nisu propuštali.

„Vi sačekajte ovde!“, naredio je car i mamuzama tako podbo svog konja da se gotovo u skokovima našao pred sveštenikom, koji je ustuknuo. Sjahao je i dobacio uzde jednom stražaru. Desnicom je zagrlio mršavog episkopa i odvukao ga pod stabla. Sve je to trajalo samo nekoliko minuta, ali se Marcijanu učinilo da je krajnje neumesno.

„Vojska ga čeka pred bitku, a on nalazi vremena za takve sumnjive spodobe. Nije to više ona naša stara Imperija, moj Ablavije!“, uzdahnuo je tužno.

„Svakako, generale. To je novi Rim, nova Imperija! Zna gospodar Konstantin šta radi i s kim se savetuje.“

Lako uzjahavši bez ičije pomoći, ne osvrnuvši se, Konstantin je krenuo prema poljani na kojoj su ga čekale legije, a rukom je mahnuo generalima, ađutantu, stegonošama i telohraniteljima da krenu za njim.

Naravno, svi su slutili da će danas biti odlučujuća bitka posle višegodišnjeg taktiziranja. Konstantin ništa nije prepuštao slučaju, iako se pretvarao da odluke donosi naprasno. Zapravo se nije oslanjao ni na kakvu inspiraciju, pripremao se dugo i ozbiljno, razmišljao o zapovedničkim, kratkim rečenicama koje će izgovoriti naglo, kao da se upravo setio šta da kaže. U stvari izbegavao je improvizacije, mada to nije znala ni njegova najbliža okolina.

Pre više od godinu dana dozvolio je da se u Španiji, koja je bila pod njegovom vlašću, okupi Sabor hrišćanskih episkopa. Pomagao je njegovo održavanje novcem i obezbeđivanjem putovanja učesnika, interesovao se za njegov tok. Zapazio je Osija kao jednog od politički razložnih i pametnih sveštenika i dobrog organizatora, pozvao ga je kod sebe i preko njega dobijao obaveštenja, oslanjajući se na ispovesti vernika i druga zapažanja sveštenika. Naravno da je nešto morao dati za uzvrat. To je bila dozvola da se crkva bolje organizuje, čvršće poveže. I tek kad se uverio da na Istoku, pod jurisdikcijom Licinija, neće biti nikakvih iznenađenja, kad je osigurao zaleđe, krenuo je protiv Maksencija, a to je značilo na Italiju, na Rim, na samo srce Imperije.

Proglasio je na sve strane:

„Ne bih u životu imao više ni trunke radosti ako bih morao da se pomirim s tim da prestonica sveta i dalje pati pod uzurpatorom!“

Na početku tog rata Maksencije je imao preko 170.000 vojnika organizovanih u legije pešadije i oko 18.000 oklopnih konjanika. Konstantinova armija brojala je najviše 100.000 boraca, pre svega Britanaca, Gala i drugih varvara, koji su bili hrabriji i bezobzirniji borci. I komanda je bila bolja. Hrišćanski sveštenici su i na jednoj i na drugoj strani pronosili glas da će presudnu ulogu odigrati „nebeske legije“ koje će voditi pokojni car Konstancije Hlor, a one će, naravno, jurišati na strani njegovog sina, za pravičnu stvar i istinitog Boga.

U munjevitom pohodu Konstantin je, polazeći sa severa, osvajao grad po grad. Ovde više nije govorio da mu zarobljenici nisu potrebni. Naprotiv, postupao je sa njima vrlo dobro. Naredio je da se od njihovih mačeva iskuju okovi za neposlušne ili da im se ostave ako se zakunu da će do osvajanja grada Rima služiti isključivo njemu.

Maksencije i njegove vojskovođe, na čelu sa Rurijem, do te mere su bile iznenađene da im brojna premoć više nije mogla pomoći. Da su blagovremeno poseli klance u Alpima, verovatno bi mogli da spreče prodor, ali pošto su se setili da otpor pruže tek u podnožju planina, Konstantinove čete su, jurišajući sa vrhova, uspele da prosto pregaze neprijatelja. U samoj Italiji strogo je zabranio pljačkanje osvojenih gradova, što je od starih vremena predstavljalo privilegiju svake pobedničke vojske. Konstantinovi vojnici su čak pomagali stanovništvu pri gašenju požara nastalih u vreme bitaka, vojni lekari su smesta počeli da pružaju pomoć građanima, žito u magacinima nije se zadržavalo samo za potrebe vojske nego se delilo i sirotinji. Posle takvih postupaka, koji su se pročuli, kapije pojedinih utvrđenih gradova često su se dobrovoljno otvarale pred disciplinovanim četama.

Ali svi ti početni uspesi, ma koliko bili značajni, danas su mogli da se pretvore u svoju suprotnost. Maksencije je sve svoje snage koncentrisao u samom Rimu, a Konstantin je deo jedinica morao da ostavi u pojedinim garnizonima. Osnovno pitanje bilo je u čiju bi se korist okrenulo čekanje. Konstantin je bio uveren da vojni pohod mora da završi pre zime. Grad Rim, zapostavljen poslednjih decenija, opet je postao simbol i kruna cele Imperije.

Konstantin je pouzdano znao nešto što ni Marcijan ni ostali njegovi savetnici i generali nisu mogli znati. Znao je da je Maksencije već izgubio živce. Još pre nekoliko dana primio je izveštaj od Osija da je princeps u Rimu naredio da se sruši most preko Tibra, zvani Mulvijev most, koji je predstavljao jedini izlaz iz grada prema severu. Međutim, juče su pored njegovih ruševina na brzinu izgradili novi, pontonski most. To je moglo značiti samo da je Maksencije sada ubeđen da se može uzdati u svoju nadmoć i da će njegove jedinice izaći iz grada i upustiti se u otvorenu bitku. Ako je odluka zaista trebalo da padne toga dana, ništa se povoljnije nije moglo dogoditi. Sve je počelo da se odvija tačno prema Konstantinovim planovima. Pa ipak, još nikome nije hteo da se poveri. I nadalje je želeo da sve prikaže kao nadahnuće trenutka, što je spremao na osnovu dobro proučenih informacija.

Zaista nije bilo magle, ali su niski oblaci prekrili nebo i vidljivost nije bila dobra. Pozdravljen trubama i udaranjem kratkih mačeva u štitove, Konstantin je projahao ispred legija i sa svojom pratnjom zauzeo položaj na jednom brežuljku.

„Naredite da nam donesu vina!“

Caru i njegovoj najužoj pratnji posluženo je vino iz zlatnih pehara, kao da se ne nalaze pred odsutnom borbom, nego u miru na manevrima. Iznenada je dojahao kurir, ali pošto se car nije ni pokrenuo, kao da nikakva vest ne može da ga uzbudi i zainteresuje, prašnjavi oficir se obratio Marcijanu i nešto mu uzbuđeno šaputao na uvo. Marcijan je smesta prišao caru:

„Javljaju da je Maksencijeva vojska upravo zaposela Via Flaminiu i da maršira prema nama…“

„Znam. Tako i treba da bude!“, rekao je mirno zaprepašćenom generalu. „Sad mi dovedite Haldejce i hrišćanskog episkopa Osija.“

Konstantin je znao kakvu ulogu u životu ratnika igraju epizode koje se posle mogu prepričavati. Rimski generali su često na pogodnim brežuljcima izvodili prave male predstave kako bi ohrabrili svoje legije. Držeći se tog običaja, a računajući pre svega na praznoverje među vojnicima, pred svima je primio sveštenike, koji se međusobno nisu podnosili. Nije smatrao da treba da ih sasluša odvojeno. Haldejce je pitao:

„Koliko još vremena?“

„Jedan sat, gospodaru. Vetar je sve jači.“

„Dobro. Osije?“

Hrišćanski episkop se prekrstio pogledavši konkurenciju obrijanih glava i stupio napred, ali nije rekao ništa.

„Sad pripremi svoje. To će biti kroz jedan sat. Jesmo li se razumeli?“

„Kako da ne. Ne brini.“

„Možete ići. Konja!“

Čim je on uzjahao, to su učinili i svi iz njegove pratnje. Robovi su sklanjali zlatne pehare u kovčege.

„Marcijane, ostavljam ti četvrtinu vojske. Ovde ćeš dočekati Maksencijeve legije. Potrudi se da dobiješ u vremenu. Bori se koliko možeš, ali bez suviše velikih žrtava, razumeš! Raspored jedinica neka bude takav da neprijatelj ne shvati odmah da vas je tako malo, da to nije glavnina. A glavnina sad mora da pođe sa mnom.“

„Ja sam verno služio i tvog oca, Konstantine!“, odgovorio je Marcijan tiho, ostavljajući po stranu svaku formalnost jer mu se učinilo da je sada već sve izgubljeno. „Spreman sam danas da poginem i za tebe. I to će se zbiti. Ali, ako ti imaš nekakav plan ili znaš nešto što ja ne znam, ako nisi poludeo, molim te, reci mi, jer ja ovako u neizvesnosti i pored najbolje volje ne mogu dobro da komandujem.“

Konstantin je mamuzama naterao svog konja da se za trenutak uzdigne na stražnje noge, pa se brzim pokretom tako približio svom generalu da je ovaj, gotovo nehotice, spustio desnicu na balčak kao da mora da se brani od napada. Međutim, dok su dva konja stajala dahćući, ali mirno, bok uz bok, Konstantin je prihvatio intimni ton:

„Ti si sigurno u pravu, moj Marcijane. Možda sam preterao sa diskrecijom. Ali nisam hteo da se sazna, jer od toga može da zavisi sve. Znao sam da će Maksencije izaći iz Rima. Kao što se i zbilo. On maršira ovamo, jer misli da može da nas tuče. Ja glavninu vodim na severozapad, kao da ćemo otići, ali se vraćam preko Via Cassie i pred Mulvijevim mostom ponovo izbijam na Via Flaminiu, tako ću se naći Maksenciju iza leđa. Onda će nam sa nebesa stići znak i mi ćemo ga uništiti…“

„Kako to misliš sa nebesa…?“

„Videćeš, moj Marcijane, imaj još malo strpljenja i povenja u mene. Čuvaj se. Molim te, ne izlaži nepotrebno život opasnosti. Neprijatelja zadrži ovde samo jedan sat. Manje od jednog sata. To možeš i sa ovim četama koje ti ostavljam. Više vremena meni nije potrebno. Veruj mi. Možeš i moraš da mi veruješ!“

Konstantin je imao samo trideset i osam godina, ali je već više od četvrt stoleća bio u armiji. Naučio je da posmatra ljude. Tačno je znao kada kome mora da priđe. Koliko mora da igra gospodara i u kom trenutku treba nekog najprisnijim rečima snažno da veže za sebe. Odavno je shvatio kako može da koristi ljude, jer se uverio u svoju moć i sposobnost da ih pridobije za sve što bi želeo. Udaljio se od umirenog vojskovođe, zatim je objasnio udarna dejstva ostalim komandantima na brežuljku i onda samopouzdano izdao naređenje:

„Na izvršenje! Deo određenih legija, za mnom!“

Krenuo je pravo na severozapad. Nije ni pomislio da kontroliše kako se izvršavaju njegove zapovesti.

Maksencije je za to vreme napredovao veoma sporo i oprezno. Bio je svestan činjenice da je njegov protivnik veći strateg, a bio je uznemiren i neizvesnošću svog poduhvata. Konstantin je zaista imao dosta vremena. Jahao je prvo preko teškog, brežuljkastog terena, a posle preko močvara i poljana raskvašenih jesenjim kišama, ali je na kraju ipak izbio na dobar drum, koji ga je vodio neprijatelju iza leđa. Sad samo još da stignu i pešačke legije. U trouglu između reke Tibar, nadošle od jesenjih bujica, i dva velika druma, Via Cassiae i Via Flaminie, Maksencije je svoje trupe razvio u liniju prema slabim jedinicama pod komandom Marcijana, ali je s boka imao Konstantinovu glavninu za koju nije znao. Vetar je duvao sve jače, fijukao kroz krošnje drveća, na drumu se čuo bat bezbrojnih koraka, kroz močvare su takođe šljapkale vojničke noge, tu i tamo njištali su konji.

Da je iko imao vremena da posmatra nebo, video bi kako vetar sve brže nosi velike, sive oblake. Iznenada je njihova zavesa počela da se cepa, sunce se probilo i sve obasjalo, tako da se vidljivost naglo povećala. Kroz legije, poređane jedne protiv drugih u bojevom poretku, prenosio se uzvik:

„Krst! Krst Gospodnji!“, klicali su hrišćanski sveštenici, pokazujući u nebo kako ih je Osije naučio.

„Sunce! Sol invictus! Pobeda je naša!“, vikali su takođe paganski proroci i vračevi u redovima Konstantinovih vojnika. „Napred!“

Legije su nezadrživo krenule.

„Na to je, dakle, računao!“, oduševljavao se Marcijan, sada potpuno smireno upravljajući pokretima svojih četa, a kad su mu kuriri javili da se Maksencije postrojio u liniji leđima okrenut prema Tibru, stari general je uzviknuo: „Pa, on je potpuno poludeo. Rurije moj, zar tako da pogrešiš? Zaista, bogovi su na našoj strani!“

Sve ostalo što su izvodile Konstantinove jedinice ličilo je na dobro uvežban manevar, ali se u odnosu na branioce grada pretvorilo u obično klanje. Konstantin je na čelu galskih konjanika predvodio napad na bok neprijatelja. Bilo je to veliko iznenađenje. Maksencijevi vojnici nisu uspeli dovoljno brzo da se okrenu na tu stranu, nisu uspeli ni da napreduju, jer su se ispred nalazile njihove prethodnice u čarkama s Marcijanom, a iza njih je hučala nabujala reka. Nastala je opšta panika.

Maksencije se sa pretorijancima nalazio u centru svoje armije. Uzalud je slao naređenja na sve strane. Niko ga više nije slušao. Izgubio je vezu i sa vojskovođom Rurijem, koji je jahao na čelu kolone. Većina je pohrlila natrag prema Rimu i bez naređenja, uverena da će iza sigurnih bedema nekako da se zaštiti od smrti. I sam Maksencije se pokolebao. Odlučio je da se povuče u grad. Ali, na uskom mostu već je nastala gužva koja se nije mogla sprečiti ni kad je on stigao sa svojim gardistima.

Pontonski most je popustio upravo kad je princeps prelazio. Pao je u Tibar i mutni talasi su za tren progutali njega i njegovog konja. U vodi je nestala i perjanica njegovog šlema. Tako je poginuo neposredni potomak herkulijevske loze, kako ju je Dioklecijan predstavio svetu. Sad je Konstantin i po adoptaciji i po ženidbi bio nosilac dinastije, čije je članove uspešno istrebio.

Kad su mu njegovi verni hrišćani ispričali kako je most popustio pod vojskom i kako su u vodu pali uzurpator u njegovi gardisti, Osije je odmah razvio sliku biblijskih razmera:

„Kao u vreme Mojsija kad su faraonova borna kola i njegova vojna sila potopljeni u moru, tako su i Maksencije i njegovi ratnici kao kamenje propali u dubinu, most preko Tibra se rastavio pod njihovim nogama, čamci sa posadama su potonuli, a on, najbezbožniji među njima, propao je između talasa…“

Pretorijanci su jedini ostali pred srušenim mostom i borili se hrabro do poslednjeg čoveka, kao što su naučili. I to je, takođe, koristilo Konstantinu. On je znao da će tu gardi svakako morati da raspusti, jer Rimom niko neće potpuno ovladati dok ona postoji. Stoleće i po pretorijanci su igrali bitnu, često odlučujuću ulogu prilikom izbora imperatora, koji je najčešće dolazio iz njihovih redova. Bilo bi prilično teško baš sve preživele osuditi na smrt ili ih prognati. Kad bi to učinio, Rim bi žalio nad njihovom sudbinom, postali bi mučenici, a time u dogledno vreme još opasniji. Ovako je sve bilo rešeno. Kod Mulvijevog mosta poginuo je i poslednji pretorijanac u rimskoj istoriji.

Reč autora

Literarno razrađeni lik cara Konstantina prvi put se javlja u mom romanu Dioklecijan, koji je objavljen pre četiri decenije, 1973. godine. Bar tri godine ranije počeo sam da se bavim istraživanjem njegovog doba. Moj roman Konstantin u prvoj verziji objavljen je 1988. godine. Dve decenije kasnije ponovo sam ga prekucao, odnosno, zahvaljujući mojim novim saznanjima, preradio za troknjižje o carevima iz naših krajeva Dioklecijan – Konstantin – Julijan koje je objavljeno 2008. godine.

Podsećam na to jer se sa Konstantinom i Rimskom imperijom na kraju III i u toku prve polovine IV veka ne bavim zbog toga što je trenutno kod nas i u celom svetu zanimljiva sedamstogodišnjica Milanskog edikta – zainteresovao sam se za tu temu početkom sedamdesetih prošlog veka. Tada sam imao četrdeset, sada imam osamdeset i pet godina.

Roman Konstantin, koji je u godini ove značajne godišnjice izašao u izdanju „Lagune“, zbog toga nije treće izdanje romana sa naslovom Konstantin, nego treća verzija tog dela – tekst je prerađen i dopunjen, jer se ovakva džinovska tema nikad ne može proučiti do kraja.

Vladavina careva poreklom iz naših krajeva, Dioklecijana, Konstantina i Julijana – a to znači progon hrišćanstva, širenje vere u Isusa Hrista, koja postaje univerzalna religija, ponovni progon i na kraju definitivna pobeda hrišćanstva u većem delu civilizovanog sveta – obuhvata period od svega sedam decenija. To je prilično mala epoha sveukupne istorije, ali obeležava stvaranje temelja na kojima stoji današnji svet.

Ivan Ivanji

Glava Konstantina Velikog iz IV veka, pronađena u Nišu 1900. godine

Konstantin Veliki na mozaiku u Aja Sofiji, oko 1000. godine

Prikaz bitke na crtežu Ž. Odrana, 1666. godine