Pa dobro, šta je na kraju reko taj naš dindušmanin Kacin Jelko – hoće li Vojvodina da se o’cepi ili neće? Da li da mirno spavamo ili da ‘vatamo pušku pa u Frušku i, hm, na kojoj strani? Ako ćemo pravo, Kacin nije rekao ništa, to jest ništa iole važno i ništa što već nismo znali, a to što se oko neke njegove rutinske evrogovorancije, jednim delom posvećene Vojvodini, nadiglo nešto sipke politikantske prašine, ne govori čak ni o Kacinu (ovaj put) bog zna šta, dočim o Vojvodini ne govori baš ništa. „Politika“ je, hvala bogu, objavila integralno taj deo njegovog govora, i tu stvarno nema ničega problematičnog, baš kao što nema ni nečega naročito pametnog: tu generalno nema ničega. Niti je to svečarsko praznoslovlje, uostalom, žanr u kojem očekujete da nađete bog zna šta.
Zašto se onda, po ko zna koji put, nadiže nekakva frka i panika oko Vojvodine, koju da neke mračne sile spolja i iznutra hoće da mučki odvoje od ispodsavske matice bez koje joj, jelde, nema života – a sve i da ga ima, taj život nekako ne bi bio baš sasvim srpski, a izeš život koji nije srpski…
Razlozi su, kako to najčešće biva, mnoooogo banalniji od onoga za šta se izdaju, i svode se na potkusurivanje oko vlasti nad pokrajinom. Sada je, nakon „pada Beograda“, AP Vojvodina ostala poslednje uporište polurahmetli Demokratske stranke, i to je utoliko važnije što tamo, zbog „faktora Pajtić“ (a to nije samo pojedinac koji je simbolizuje, nego jedna specifična unutarstranačka i okolostranačka struktura, drugačija od „centralne“), nije baš sasvim razorena struktura Demokratske stranke iz prethodnih vremena, onih dok je ta stranka još pretežno ličila na sebe.
Mada opet, ništa od izrečenog ne znači da nema onih koji se stvarno sekiraju oko tog famoznog „otcepljenja“ Vojvodine, baš kao što ne znači da nema i onih koji neće, kad se zdravo najede (dakle, od najediti se, ne od najesti se!), reći da treba svečano srušiti mostove na Dunavu i Savi i poći svojim putem, sve sa svojim suverenim žitom i ostalim simboličkim andrmoljama jednog izmaštanog „suvereniteta“; naravno da ih ima i bez brige, ni jednih ni drugih neće ponestati još zadugo.
Zapravo, šta pesnik hoće da kaže? Evo ovo: i pretnja otcepljenja (koja izaziva potrebu da se nekako ukine ta prokleta autonomija Vojvodine, kao navodni izraz permanentne latentne opasnosti od odvajanja) i pretnja otcepljenjem (koja pak konstituiše „državotvorni“ fantazam, ma koliko površan, nedomišljen i reaktivan) same po sebi nisu „realne“ jer naprosto nije verovatno da od toga nešto ima; ali, to što nisu osobito „realne“ ni slučajno ne znači da ne proizvode posledice u realnosti – srećom, mnogo više političkoj nego svakodnevnoj, „običnoj“. Dakle, obe su konstitutivni elementi političke (delimično i društvene, kulturne etc.) dinamike u samoj Vojvodini, a i u kontekstu Srbije kao državne celine. Šta to, opet, praktično znači? Na jednoj strani, većinski etnički nacionalizam stalno žulja ta nesporna i neiskorenjiva „posebnost“ Vojvodine u mnogo čemu, ali nikako ne uspeva da je suzbije, ni milom ni silom; toliko decenija kasnije, i dalje nije smislio ništa pametnije od vlažnog sna o ukidanju autonomije, ne bi li se onda Vojvodina, tako slivena u nekakvu integralnu ur-Srbiju, naprosto rastočila u njoj, pa bi „problem“ bio rešen jednom za svagda. Na drugoj strani, nevolja sanjara o „rušenju mostova“ je u tome što te iste posebnosti, doduše, ima više nego dovoljno da Vojvodinu ništa i nikada neće „integrisati“ u tu isfantaziranu „jedinstvenu Srbiju“, ali je opet i nema dovoljno – niti ima izgleda da će je biti u iole doglednoj budućnosti – da bi mogla da konstituiše onu vrstu društvenih silnica koje hrane i omogućavaju prirodan, logičan, takoreći neizbežan nastanak jedne države (jer države se odavno ne rađaju ni iz čega nego iz – delova drugih država). Analogije sa Crnom Gorom ili Kosovom, nekmoli Slovenijom etc. ili su zlonamerno iskonstruisane ili su naprosto diletantske, jer su prilike sasvim drugačije. Pa ljudi božiji, ni jednom velikom frankofonom Kvebeku ne uspeva decenijama da utemelji politiku nezavisnosti kao pobedničku, kao što to verovatno neće u dogledno vreme uspeti ni Kataloniji, pa ni Škotskoj, a kamoli da je to realna opcija za Vojvodinu (bez obzira kako je intimno vrednujete; lično sam tu sasvim ravnodušan).
Da rezimiramo: 1, ne, Vojvodina se neće ni na koji način, i šta god ko radio, ugasiti i utopiti u isfantaziranu „glajhšalt-Srbiju“, jer se spontano, samom sobom odupire tome; 2. ne, Vojvodina se neće „otcepiti“ i postati nezavisna država, sa stolicom u UN i graničnom rampom između Batajnice i Nove Pazove (ili pak postati deo neke druge države, koja nije Republika Srbija). To što ima ljudi koji maštaju bilo o jednoj ili drugoj varijanti ne treba da bude tabuizovano, nego njihove ideje, želje i projekcije treba da budu tretirane kao sasvim legalne i legitime – sve dok ne podrazumevaju bilo kakvo nasilje. Tabuizovanje i guranje u podzemlje samo jača njihov „subverzivni“ potencijal, a jača ga sasvim veštački – utoliko i nezdravo – jer su prirodni uslovi za njihov bitniji rast inače vrlo mršavi. Treba, dakle, bez kompleksa osvestiti to političko nesvesno i pustiti ga da priča. Pa dobro, a šta ćemo onda dobiti? Nešto slično kvazipolitičkim prepirkama Čvarkova i Torbice u Državnom poslu: oni toroču li toroču svoje mantre, dok je stvarni život postojano negde drugde.
