Istorija političkih ubistava, od Zevsovog svrgnuća oca mu Krona (prilično krvoločno i gadno ubistvo), Romulovog ubistva brata mu Rema, preko Brutovog uklanjanja Gaja Julija Cezara, do Gavrila Principa i Franca Ferdinanda, Zvezdana Jovanovića i Zorana Đinđića, ima istu konstantu: da li je ubica naprosto ubica, ili se njegov čin može opravdati u tolikoj meri da bude proglašen nacionalnim herojem? U svim političkim ubistvima na delu je žestoka borba za prvenstvo tumačenja, a „istinu“ čina najčešće ispisuju pobednici. Tumačenje po kojem je Gavrilo Princip pozitivan lik živelo je, iz jugoslovenske – dakle pobedničke – perspektive i manje-više neupitno, nekih sedamdesetak godina. A onda se sadašnjost promenila. Dramatično. Sa promenom sadašnjosti stekli su se uslovi i za promenu prošlosti. Jer, prošlost nikada nije ono što se naprosto dogodilo: prošlost je ono što se uvek iznova, tumačenjem, stvara iz sadašnjosti. Zbog toga je prošlost jednako neizvesna kao i budućnost. Za prošlost se valja izboriti.
Komunistička borba za prošlost trajala je gotovo pola veka. Za potpisnika ovih redova, Titovog pionira koji se 1975. godine maltene nije ugušio u uskomešaloj ćuprijskoj gomili što se satima tiskala da bi otpozdravila zanjihanoj ruci druga Tita, toj mlitavoj ruci koja je izvirivala iz crnog mercedesa i više ličila na ruku lutke nego na ruku živog čoveka, bilo je potpuno nezamislivo da četnici ili ustaše mogu biti dobro momci. Kad, evo njih, četnika, u ulozi dobrih momaka i u udarnom terminu Javnog servisa, manje od četredeset godina posle one ruke. Prošlost, i to ne tako davna, pokazala se neobično nestabilnom. Naravno da je događaj iz prošlosti jedinstven, definitivan i nepovratan, ali njegov smisao je uvek živ i podložan tumačenju. Ovde je o tome reč. Istina istorijskog događaja ne prethodi njegovoj interpretaciji.
Preovlađujuće tumačenje srpske strane u „sporu“ o Gavrilu Principu, o tome, naime, da li je ubistvo austrougarskog prestolonaslednika opravdano, ili nije, svoju snagu crpe iz istorijske inercije (stotinak godina nudi nam se ta perspektiva) i političke potrebe trenutka (sadašnja vlast nalazi da bi bilo dobro očuvati sliku Principa kao nacionalnog heroja). Problem je, međutim, što takvo stanovište ne počiva ni na kakvom principu. Pitanje koje bi srpska javnost u svom najboljem interesu morala da postavi pre svih istoriografskih opsenjavanja prostote i političkih intervencija, nije da li je ubistvo austrougarskog prestolonaslednika bilo opravdano, već da li bi se političko ubistvo kao takvo moglo opravdati? Bilo koje drugo pitanje vraća se pitaču poput bumeranga, na primer da li je Zvezdan Jovanović, ubica Zorana Đinđića, nacionalni heroj ili ubica? Samo bi preispoljna budala bila iznenađena otkrićem da je Z. Jovanović u očima nemalog broja građana ove zemlje nacionalni heroj i spasitelj koji, nažalost, nije imao sreće. Barem bi dve političke stranke, od čega jedna parlamentarna, stale iza takvog tumačenja, a bojati se i dobar deo državnog vrha (samo kad bi imali hrabrosti). Dakle, razlike između Z. Jovanovića i G. Principa, principijelno gledano – nema. Obojica su počinila političko ubistva, obojica su uhvaćena i obojica osuđena. Što je Z. Jovanović bio brutalni ubica, a G. Princip student, koji se, umesto da ide po bordelima i pije kao svaki normalan student (što sugeriše Kristofer Klark, Vreme 1192), družio sa mračnim udbašima, u bitnom ne čini razliku. Ovde je pitanje da li bi političko ubistvo moglo biti opravdano? Jer, ono može biti opravdano samo ako je vođeno principom, dakle samo ako se iskustvo ubistva da uopštiti i primeniti na x slučajeva. Recimo, princip samoodbrane može da opravda ubistvo. U suprotnom, reč je o ubistvu koje se kažnjava najtežom propisanom kaznom.
Srpsko stanovište, međutim, koje staje iza tumačenja po kojem je Princip nacionalni heroj, počiva na posebnom, a ne opštem slučaju. Ni iz jednog se tumačenja koje se priklanja ovakvoj perspektivi ne vidi šta je to opšte u Principovom činu. Sloboda? Da, pa i Đinđićev je ubica pravdao svoj čin veoma opštim i uzvišenim ciljevima, no mu niko (dobro, ne baš niko) nije poverovao. I zašto je onda Princip nacionalni heroj, a Jovanović ubica? Zašto obojica ne bili nacionalni heroji, ili obojica ubice? Zato što je strana koja je stajala iza Principovog čina – pobedila. I to je to i to je sve. Ali to je moglo tako samo dok je odnos moći odgovarao Srbiji/Jugoslaviji. Jugoslavije, međutim, više nema, a Srbija je višestruko poražena. Njeno tumačenje više nema snagu pobednice. No, ovdašnja se istoriografsko-politička elita ponaša kao da smo upravo iskoračili iz 1918. godine i bilo bi to samo (o)tužno da takvo ponašanje nije unapred osuđeno na poraz i to tihim, mučnim i bolnim davljenjem: nema ovde ni intelektualnih, ni naučnih, ni političkih potencijala za odbranu stava po kojem je Princip nacionalni heroj. U tom smislu tekst koji potpisuje predsednik Republike u Politici od 11. novembra – a koji pokazuje da je predsednik prvu godinu svog mandata proveo baveći se dubinskim istoriografskim istraživanjima o Prvom svetskom ratu – dubok je promašaj i precizan pokazatelj šta ne smemo činiti. Ne samo što je reč o zbrkanoj mešavini svega i svačega, o salati sačinjenoj od proizvoljno izabranih epizoda i njihovog jednako proizvoljnog povezivanja, o epski dosadnom pokušaju da se amaterskom istoriografijom, dakle pukim gomilanjem podataka, po kojim rodoljubivim pokličem i besramnim mudrovanjem (šta je 20 godina u odnosu na večnost (!?!)), opčini prostota (predsednik kao da poruku upućuje svome neukom narodu koji je ionako sklon poverovati bilo u šta, sve nastojeći da ga homogenizuje na bazi patriotizma i nacionalizma, kao u dobra stara Miloševićeva vremena, umesto da u svoj govor pokuša da unese bilo šta što bi se temeljilo na nekakvom principu), već je ovaj tekst savršen pokazatelj kako istoriju shvataju rđavi profesori istorije: podaci govore sami po sebi, šta se tu imamo arčiti tumačenjima. Ubijajte, deco, političare koji vam se ne dopadaju, naročito ako nisu naši, to je u redu, otadžbina će vam se odužiti, osim ako vam se ne oduži. U svakom slučaju Allah će vam sve oprostiti.
Da ne bude zabune: kada Francuska, Amerika ili Rusija guraju priču koja ne počiva na principu, to nije lepo, nije ni fer, a uglavnom je svima drugima, računajući tu i dobar broj žitelja tih zemalja, odvratno. No se njima može. (Donekle, dodajmo. Tamo gde nikakav princip ne vodi političko delovanje, pokopana priča druge strane kad-tad izroni iz zemlje, kao naduti, odvratni leš.) Srbija, međutim, sebi ne može da dopusti taj luksuz. Šansa srpske strane – oličene u intelektualnoj eliti, dakle istoričarima, filozofima, sociolozima, pravnicima – šansa koja će, u to nema nikakve sumnje, ostati neiskorišćena, jeste pokretanje principijelnog pitanja: da li bi se političko ubistvo kao takvo moglo opravdati? Tiranocid, recimo, počiva na principu izvedenom iz iskustva: tiranija je rđav politički poredak koji ugrožava živote svojih podanika, kao i zajednicu u celini. Da li bi iko osim Gebelsa prolio suzu za Hitlerom da ga je bomba grofa fon Štaufenberga ubila 1944? Ali Hitler je davno pre toga izašao iz bilo kakvog prihvatljivog poretka, on je bio sumanuta mašina za ubijanje koja se morala zaustaviti. Teško da su Franc Ferdinand i Zoran Đinđić pripadali toj kategoriji. Kada Makijaveli pokazuje razumevanje za Romulov fratrocid, on uvodi princip po kojem je republika najviše dobro koje se ima braniti svim sredstvima, pa i ubistvom. Kada staje na stranu Bruta, on se poziva na isti princip: Gaj Julije Cezar je, naprosto, uzurpator koji ruši republiku. Može se raspravljati o principu, o tome da li je on dovoljan i dobar, ne dopušta li isuviše proizvoljnosti, šta ga još podržava, ali čak se i Makijaveli u svom republikanskom ruhu drži nekakvog principa.
Utoliko nas fotografija koju je objavilo Vreme (br. 1191) ni za jotu ne približava ključnom pitanju: da li bi se političko ubistvo moglo opravdati? Na toj fotografiji vidimo opasnog manijakalnog tipa koji je upravo ispunio jednu od svojih opsesija. Ali pravljenjem spiskova opsesija jednoga manijaka nimalo se ne približavamo odgovoru na pitanje da li bi političko ubistvo moglo biti opravdano? Hitlerova se opsednutost detaljem iz prošlosti nikako ne može tumačiti retroaktivno, kao objašnjenje događaja koji je manijakalnoj opsesiji prethodio. Uprkos sugestiji iz odličnog teksta Muharema Bazdulja (Vreme 1191), ova nam fotografija ne donosi ništa što nismo znali i pre nego što je otkrivena. Ona može biti još jedno đule u odbrani ovdašnjeg stanovišta – što je legitimno – ali je poduhvat osuđen na propast. Hoću reći, manijak poput Hitlera bio je opsednut svim i svačim, Vagnerovim operama i Ničeovim knjigama, na primer, što ni Vagnera ni Ničea ne čini nacistima (uprkos tužnim pokušajima da se to ipak dokaže). Nažalost, ni to što ga je Hitler mrzeo, ne čini od Principa nacionalnog heroja.
Naravoučenije ovoga teksta – ako već ima nekoga ko to nije shvatio – bilo bi da svaki i svačiji politički govor mora da počne sledećom rečenicom: sestre i braćo, ubistvo je zločin. I tačka. Nema dalje.
