Čovek se uči dok je živ, pa sam tako i ja (tek) ovih dana saznao da se zgrada na beogradskom Trgu republike u kojoj se, meždu pročim, od pre koju godinu nalaze i prostorije Vremena (taj prostor nikad ne nazivam „redakcija“; to Sveto ime je zauvek ostalo tamo u Mišarskoj) naziva „Dom štampe“. Tjah, nikada nisam čuo baš nikoga da je tako zove… Enivej, ovih se dana ova ne preterano šarmantna zgrada najedared našla u fokusu nekolikih medija – ne samo tabloidnih – jednim u najmanju ruku bizarnim povodom: neki je genije otkrio, i odmah potom se ritualno zaprepastio, da se tu negde, usred glavnog prestoničkog trga, nalazi nekakav noćni klub sa striptiz i tome sličnim edukativnim aktivnostima za odrasle. I od tada ne može da se živi od orkestrirane moralne panike koja se seli iz jednog u drugi medij kao da je na turneji: ju, sramota, gde nam je kultura, zar tako pred decama etc. Mesto se inače zove Romansa, u čemu ima neke tugaljive ironije.
Razume se da sam silom prilika odavno uočio „sporni“ objekat: kad god bih kasno uveče prolazio tuda, devojka koja džedži pred ulazom uvalila bi mi flajer sa primamljivim ponudama koje da me čekaju tamo negde dole, u suterenu greha. Pošto s mojom ćudorednom budnošću nešto očigledno nije u redu, nisam se baš nešto onesvestio od zgroženosti ni prvi put, nego sam samo ravnodušno zgužvao flajer i bacio ga u prvu kantu za đubre. Sekund i po kasnije nisam se ni sećao te stvari. I tako još nekoliko puta, dok se nisu navikli na mene i prestali da me smaraju tim šarenim papirićem.
E, sad: ili ja vidim nešto što drugi ne vide, ili samo ja ne vidim nešto što je svima drugima očigledno? Naime, hoću da pitam: kako je moguće da usred predizborne kampanje i još koječega medijski atraktivnog što se dešava ovde i u okruženju, pitanje lokacije nekakvog klubića gde se samostalne umetnice (i umetnici?) vrte oko šipke bude jedna od frekventnijih tema u ovdašnjim medijima?! Još i razumem one koji misle da su takva mesta sporna po sebi, i da ne bi trebalo da postoje; ne kažem da se slažem s tim, nego da razumem, u smislu da je to barem konsekventno, da je to, štono se kaže, jedan pogled na svet. Ali, horsko zgražavanje nad tim što se neko baš na Trgu republike – a ne u Marinkovoj Bari, Busijama ili Rospi ćupriji – džilita u gaćama ili bez njih na zadovoljstvo voajerske klijentele, e pa to je malo previše iznad mojih saznajnih mogućnosti… Pa, mislim, ne kači se ta ekipa za The Konja i ne penje se po balkonu Narodnog pozorišta ili po fasadi Narodnog muzeja, nego radi to što radi tamo negde dole, u gluvo doba noći, i niti je ko vidi niti je ko čuje napolju, na Trgu! O čemu vi, ljudi, uopšte govorite?! U čemu je vaš problem?!
Ne bi mi, dakako, ova tema bila zanimljiva za kolumnu da u njoj ne raspoznajem još jedan simptom ofanzive moralne panike koja drma srpsko društvo poput virusa; a ova je, pak, deo šire neokonzervativne restauracije. O nekim drugim simptomima pisao sam ranije, prethodnim povodima. Zajedničko svim tim manifestacijama neokonzervativnog kontraudara je ubeđenje njegovih protagonista kako je ovo društvo (a i „savremena civilizacija“ uopšte) ogrezlo u dekadentnim porocima koje valja suzbiti, i kako, eto, ta raspusna omladina smo pije i drogira se (a i previše se jebe, da se razumemo!), kako narod noću vileni okolo umesto da spava u kasarni ili keliji, kako živimo u strašnom Vavilonu pred Smak sveta, pa nije ni čudo da nam okolo pederi paradiraju a deci Neko sipa svašta u piće… Znam: kad se ovako napiše stvarno deluje idiotski, ali otkriću vam tajnu: to je zato što i jeste idiotski.
Nazivam ovu pošast moralne panike „neokonzervativnom“, ali tu treba biti oprezan. Klasična MP sa neopatrijarhalnih, klerikalističkih i sličnih pozicija može mi biti beskrajno ne-draga (kao što i jeste), ali ne mogu baš da se „ljutim“ na nju: ona se barem ne prodaje za nešto što nije. Nevolja je u tome što je u poslednje vreme dobar deo orkestriranog moral-paničarenja prisvojio „levi“ i „liberalni“ vokabular za svoje neokonzervativne ciljeve, doprinoseći sveopštoj zbrci vrednosti i pojmova. Tako je i sa „slučajem Romansa“, gde se em besmisleno zloupotrebljavaju Narodni muzej i Narodno pozorište koji bi valjda trebalo da budu „uvređeni“ virtuelnim sustanarstvom se nekim striptiz barom na istom Trgu (što je kvazielitističko nagvaždanje par excellence), em se – što je posebno odvratno – kmezavo zloupotrebljava sentiment publike prema deci: „Kako, bre, da bude noćni klub na dvadeset metara od dečjeg pozorišta?“ Ajde sad što nije dvadeset nego bar sto, i što pozorište nije samo dečje i što sve to zajedno jedno s drugim nema ama baš nikakve veze: cinični „argument dece“ ne upotrebljava se ne bi li uistinu bilo šta dokazao nego, naprotiv, kao znak prećutne naredbe za okončanje svake rasprave.
Svet koji bi moralni paničari da restauriraju, mitski svet idilične prošlosti koje nikada nije bilo, a koja je bila čista i besporočna i u kojoj se Znalo Reda, svet je čiji su ključni pojmovi: mrak, tišina, povečerje, nepokretnost, nedogađanje… Hteo – ne hteo, sve što njima smeta ne mogu a da ne gledam kao simptom života i samim tim nešto biofilno, pa makar se radilo i o stvari koja mi je „po sebi“ odbojna, ili sam barem sasvim ravnodušan prema njoj. A može se to reći i ovako: nijedna Romansa ne može naneti ni stoti deo društvene štete koju nanose samoovlašćeni branitelji javnog morala koji harangiraju protiv nje.
