Igra pešaka: Ko je tu nadrljao
Aktuelni hladni rat, između zapadnih sila (NATO, pre svega) i Rusa završiće se – hladnim mirom. To je ono stanje zategnutosti kad najviše nadrljaju mali zategnuti gologuzi na vetrometini. Lako je sada reći da će srpska vlada da vodi srpsku politiku. Još nemamo vladu, pa ne znamo kakva će biti njena spoljna politika, barem deklarativno, ali u uslovima hladnog mira prestonice obe imperije svaki čas će da nas zapitkuju za koga ste danas.
Takva stanja trajno zategnutih odnosa počivaju na igri pešaka i ovi se žrtvuju u odmerenom ritmu i u skladu s većim strateškim potrebama i, čini mi se, da Vučić u svoju agendu premijerskih poslova mora visoko da podigne spoljnu politiku Srbije, verovatno mnogo više nego što je mislio da je to neophodno dok nije buknula ukrajinska kriza.
Potvrdio je da je ovih dana bio u Moskvi (po pisanju „Danasa“ privatno i iz medicinskih razloga) i nadam se da mu je zdravlje dobro, ali se isto tako nadam da je lekara koji ga je pregledao ubedio da to što ima naoko evrofanatični parlament ne znači da ćemo da vodimo baš takvu politiku. Sad samo da ga pregledaju Amerikanci koji se neće zadovoljiti činjenicom da je Vojislav Koštunica postao član biblioteke („Fond ‘Slobodan Jovanović’“), već će tražiti i nešto opipljivije kao glavni akcionari MMF-a, Svetske banke i drugih sila i karakondžula od kojih zavisi da li ćemo se finansijski oporaviti ili potonuti.
Nije Vučiću lako. Još na vratu ima Mileta Dodika, koji iz Beograda preti poslednjem američkom sećanju na sopstvenu veličinu ( Dejtonskom sporazumu), a jurodivih Rusa ima u Beogradu više nego ruskih investitora. Tu se motao i neki general Leonid Ivašov, valjda kao uzvratna poseta za gostovanje četnika na Krimu, koji je rekao da je Krim osveta za Kosovo, a sve to pada u dane kada se obeležava 15 godina od NATO bombardovanja Srbije i godišnjica masovnog pogroma Srba na Kosovu.
Čak i analitičari skloni politici SNS-a i Aleksandra Vučića otvoreno govore da je, što iz nužde, što iz oportunizma, i prethodna vlada bila kolaboraciona i da je na vezirskom divanu tesno od ovih iz „kvinte“ pa im naši sede uz kolena. Sad će čorba biti još gušća i potrebna je ogromna veština da se preživi dolazeći hladni mir u kome će svako carstvo ispostaviti svoj cenovnik, a svaka fukara koja se dodvori jednoj od strana u sukobu misliće da može da gura svoju stvar preko bilo koje granice, posebno ako je na srpsku štetu.
Goli život: Kako sam oprostio Č. Jovanoviću
U takvim okolnostima Aleksandru Vučiću bilo bi korisno da stimuliše kritičko mišljenje i javni uvid u javne poslove. Ono što je, s njegove tačke gledišta, u izbornoj utakmici bilo dobro, postaje kontraproduktivno. Kurirsko informisanje u ružičastom spinu izgubilo je svaku svrhu.
Inače, izborno nadmetanje vreme je lupetanja. Evo, moj slučaj. Čedomir Jovanović u poslednjim trzajima uspelog političkog samoubistva u emisiji Milomira Marića („Goli život“ poznatoj po gostovanju ljudi formata Kristijana Golubovića) optužio me je negde u šesnaestoj minuti emisije da sam sa pokojnim Aleksandrom Tijanićem napisao nekakav tekst za Miroslava Miškovića u kome je ovaj optužio Jovanovića za otmicu.
Ne, nisam osetio duševni bol, niti sam zbog tog lupetanja dobio lupanje srca (na šta se obično pozivaju oni što tuže), ali sam se ozbiljno nosio mišlju da „presavijem tabak“ i da lidera LDP-a tužim zbog povrede profesionalnog ugleda i dostojanstva. U četrdeset godina novinarske i javne karijere nisam bilo šta napisao, a da to nisam i potpisao. Ideja mi je bila da presudom Jovanović bude obavezan da isporuči tri tone testenine sirotinjskim kuhinjama, ali sam se predomislio kad sam video koliko mu je već teško i da je on karakter čelične volje koji ne ostavlja stranku kada je njoj teško.
Što ja da mu gazim u nedignuto testo, mada bih rado i ja platio te testenine samo da doznam ko je dramaturgu dostavio libreto za tu izjavu. Mala je vajda od toga. On na sudu nije priznavao ni važnije stvari.
Hoću da kažem da je jedan model političke borbe iscrpljen. Ni Darko Šarić nije neki adut. Možda zbog tragične hirurške intervencije radi promene lika, on deluje kao neki šarlatan lokalnih razmera kome rodbina i svojta u sud donose preobuku i šalju mu poljupce, pre nego kao čovek koji će bilo šta da otkrije i koji bilo šta zna o nekim krupnim aferama. Uskoro će tabloidi da se vrate Staniji i Soraji. Tamo je barem hirurgija uspela.
U uslovima kad opozicija s izbornog polja odnosi ranjene i mrtve, a radi asanacije poprišta se otvaraju masovne grobnice izgubljenih glasača, udarne pesnice izbornog javnog mnjenja gube metu. Neće valjda da će da overavaju već ubijenog Dragana Đilasa, mada im moral veličine paukovog muda tu ne bi smetao.
Hibrid: Taj radi i na baterije
Ispalo je tako da je ovo trenutak za smenu generacija na srpskoj političkoj sceni. Stari kadrovi nemaju više šansi. Aleksandar Vučić ih je pomeo s javne scene i tu ocenu ne menja činjenica da su napabirčili nešto preko cenzusa ili se održali na prošloizbornom nivou.
Dobro, reći će neko, pa zar Aleksandar Vučić nije stari kadar, znamo ga kao zlu paru još od devedesetih.
Nije. On je, kao što sam već pisao, najnoviji model, gotovo hibridni: radi i na benzin i na bateriju. Od godina raspleta sa Šešeljevim radikalima veće transformacije nije bilo ni u Diznijevoj „Lepotici i zveri“.
Na stranu što je politiku okrenuo naglavačke, nego se i on sam prepodobio, ukrstio prste, natakao naočare, ne oblizuje usne posle svake rečenice, pokazuje dobro tempiranu blagost i oštrinu, i narod je lepo rekao: ovoga odnekud znamo, al’ je, bre, ganc novi.
Od tog uverenja da je „ovaj stari, pljunuti nov“ kreće nada da bi neko nešto mogao i da promeni jer svi drugi su pljunuti stari i više su pokvarili nego što su popravili.
Vučić je preterao u pobedi. Ostao je sam kad je najteže. Sa sumnjivim i nemoralnim saveznicima.
