Još jednu stvar moram reći: čoveka ne smemo potcenjivati, ali ni preceniti. Čovek ima svoje animalno biće, ne treba se mnogo igrati s njim. Ko pusti zver iz čoveka, taj je veliki zločinac. Taj je veliki đavo. Dugo živim pa sam video… Video sam male, skromne, dobre ljude koji u nekim strašnim, groznim vremenima postanu monstrumi, ubice. Ja sad ne znam ko je ko pored mene… Dva puta sam već to doživeo: jedanput u ratu, drugi put na Golom otoku. Ne bi nas mnogo trebalo izazivati da počnemo da jedemo rukom, da otimamo, da udaramo – da dignemo ruke od salvete, od tanjira, od kašike. Znam kako to izgleda. Ne treba ruže gajiti u podrumu i zalivati ih vrućom vodom da bismo videli koliko su one otporne. Zna se šta s ružama treba raditi. Hoće vrlo brzo ruža da podivlja. Hoće čovek da podivlja.
(Aleksandar Popović, maj 1993)
U vreme dok je Vukovar bio u ruševinama, dok je Dubrovnik vidao rane, dok je Sarajevo gorelo i smrzavalo se u isto vreme, dok se Bosnom uzduž i popreko palilo, ubijalo, pljačkalo i proganjalo, dok je Srbija „koja nije u ratu“ služila kao pozadinska baza, odmaralište, lečilište, bankomat i skladište hrane i džebane za „oslobodioce naroda“, grupi teatarskih ljudi u Beogradu palo je na pamet da prave – pozorišne novine. I još da ih nazovu Ludus. Cinično draškanje muza dok topovi grme? Ludilo eskapizma kao neodgovornosti dovedene do stadijuma kolaborantstva sa zlom? Načelno, moglo je sve to i tako da bude. A to što ipak nije bilo tako zasluga je ljudi koji su Ludus pravili, na čelu sa višegodišnjim glavnim urednikom, svestranim, obrazovanim, pametnim i nenametljivim Feliksom Pašićem: oni nisu pravili Ludus zato da njime i preko njega organizovano ignorišu odvratnu stvarnost, nego zato što je to bio njima najdostupniji način da o njoj bolje i tačnije misle i govore. Ko što je i pozorište, uostalom, ili kritički dijalog sa savremenošću i stvarnošću – ili nije ništa, zapravo i gore od ništa: klovnovsko zabavljanje svirepog Gospodara i njegovih skudoumnih ukoljica, onih što (xo-xo-xo!) najvole kad neko na sceni prdne.
Feliks je Pašić iz broja u broj Ludusa kroz te sumorne i sramne devedesete (tačnije, od 1992. do 1999) razgovarao sa bitnim pozorišnim ljudima ovdašnjim; izbor iz tog serijala opširnih intervjua – nažalost, Pašić nije dočekao da ga vidi među koricama – sada je pred nama u vidu knjige Kratak pregled vremena (Udruženje dramskih umetnika Srbije, Beograd 2013).
Hm, kolekcija starih novinskih intervjua – ta, kome to sad treba, osim možda ponekom (pozorišnom) istoričaru, fanatiku ili naprosto dokonjaku? Ne brzajte. Osim ličnosti i dela autora, već je i sam spisak sagovornika tako respektabilan da vas samo retko toksična kombinacija ignorancije i bahatosti može sprečiti da radoznalo uzmete knjigu u ruke ako vam se pruži prilika: tu je osamnaestoro sagovornika, među inim Jovan Hristić, Ljubomir Simović, Aleksandar Popović, Dušan Kovačević, Slobodan Selenić, Dejan Mijač, Vida Ognjenović, Muharem Pervić, Jovan Ćirilov, Egon Savin… i tako sve do mlade Biljane Srbljanović, tamo negde nakon Porodičnih priča, razgovorom s kojom se pak ova knjiga zaključuje, tamo u jesen 1998, koji mesec pred sledeće „samrtno proleće“ i skoro pa tromesečni bombardman koji će označiti uvod u kraj jedne turobne epohe.
Šta tako fascinira u ovim razgovorima, čitanim danas ovako džumle i sa već vrlo solidne vremenske distance? Štošta, ali možda ponajpre ovo: teško ćete danas naći mnogo knjiga koje bi ovako snažno, autentično i pametno svedočile o jednoj epohi, o njenim traumama i preokupacijama, o nama u njoj, napokon. Pašić i njegovi sagovornici ne cepaju dlaku natroje o tome hoće li, i treba li, kraljević Hamlet da ucmeka svog strikana, lakomog i na krunu i na snajku Gertrudu, nego šta je to u čemu smo se obreli, kako se to zove, zašto i otkud smo se tu našli, ko je za to kriv, a onda, dakako – i šta drama i pozorište mogu s tim da urade. Ali, tim redosledom prioriteta… Drukčije rečeno, Kratak pregled vremena je podsticajno i bogato svedočanstvo o stanju duhova u devedesetim, a taj je period, mada naizgled sveprisutan, suštinski još na mnogo nivoa i načina nereflektovan, što iz intelektualne nesolidnosti i lenjosti, što – pogotovo – zato što se mnogi s razlogom plaše takvog „istraživanja“ u kojem bi mogli pronaći štošta što im ne bi prijalo, tj. što su uspešno ne samo zaboravili, nego se i pobrinuli da drugi zaborave.
Možda najsnažniji deo knjige je prvih sedam-osam razgovora, svi iz prve polovine devedesetih: užasni, kanibalski rat u Bosni uveliko traje, u Hrvatskoj je obavljen i zamrznut do raspleta koji visi u vazduhu i uskoro će uslediti, Slovenija je negde daleko kao kakva bivša supružnica s kojom se u prolazu ispod oka merkamo da vidimo je li bez nas propala ili se prolepšala, na Kosovu je „mir“ za koji se sluti da nema osobito sjajnu perspektivu, a Srbija je zemlja ne samo geografski nego suštinski nedefinisanog oblika, za koju se ne zna tačno ni šta je ni šta hoće od sebe i svojih suseda – jedino se zna da to što ne zna šta je hoće na silu, ali tako da se to tobože ne vidi, da niko ne primeti, kao da je ceo svet i ćorav i glupav…
Kako se zove to stanje ili osećanje koje Pašić sjajno detektuje (pa onda istražuje, razmatra, „razrađuje“) kod skoro svih svojih sagovornika, naročito onih svojim delom i pameću najvažnijih? A svi su oni duboko, duboko urasli u jugoslovenski kulturno-politički kontekst, čak i ako su u međuvremenu stigli da postanu ovakvi ili onakvi „nacionalisti“… Moglo bi se reći da je to svojevrsni postjugoslovenski blues, osećanje neke samoće, kao kad vas zatvore negde u sobu bez prozora i vrata, i isto takve stešnjenosti, izolovanosti, bezvazdušja. Suzilo se sve, okraćalo, stesnilo: prostor, mesta, jezik, gradovi, komunikacija… Ama, nemaš se više s kim ni posvađati?! Čak i neko ko se pomalo rezignirano ili čak przničavo ibreti i brani od tog bluza inateći se da mu ništa od toga više ne treba, poput Vladimira Stamenkovića, zapravo ga samo ojačava i podupire, mada sa one druge strane…
Istovremeno, tu je, baš u trenucima dok ovi razgovori nastaju, strahotna tragedija Bosne, sa rafinirano bolesnom opsadom Sarajeva kao središnjim simbolom; tu je siromašenje, propadanje ali i globalno gubljenje dobrog glasa Srbije, odlazak hiljada i hiljada obrazovanih i sposobnih ljudi što dalje odavde… i sveprisutno osećanje zbunjenosti, koje prerasta u gnev, koji neretko splašnjava u malodušnost, u poraz. Ko se toga nije nagutao za tih dana, mora da mu je bilo jako lepo devedesetih.
Živimo pod novim naletom organizovanog zaborava, koji će valjda uskoro postati obavezan, odmah nakon uvođenja ranojutarnje gimnastike; ova knjiga, međutim, pamti, ona je inspirativan real-time izveštaj s lica mesta rekonstruisan u sadašnjosti: da, Sve Ono je bilo, nismo to sanjali; i da, o tome se pokušalo nešto suvislo i pošteno reći, neko i da bi okasnelo opravdao neku svoju raniju nepodopštinu, većina naprosto zato da se pokuša razabrati u pletivu jednog smutnog doba.
