Život i smrt melodije

Gost predstojećeg Ring Ring festivala, 23. maja u beogradskom „Rexu“, biće Vilijam Basinski, savremeni kompozitor ambijentalne i minimalističke muzike, sa nervom za neobične zaokrete u svetu popularne kulture.

Basinski je klasično obrazovani muzičar i kompozitor, ali nam dolazi sa onog avanturističkog autorskog krila, koje muziku više voli da pronalazi i prepoznaje svuda oko sebe, nego da ona nalazi njega. Rođen u Hjustonu, Teksas, svoju karijeru je razapeo na 30 godina između Njujorka i Los Anđelesa. Najpoznatiji solo rad mu je Disentigration Loops 1–6, nastao kroz istraživačko presnimavanje i digitalizovanje starih traka iz lične kolekcije, koji je umetnik završio jednog jutra i izašao na krov svoje zgrade u Bruklinu, samo da bi pred sobom video trenutak rušenja Svetski trgovački centar 11. septembra 2001! Ovo delo je nedavno i priređeno za veliki orkestar, pa predstavlja svakako njegov najizvođeniji doprinos savremenoj umetničkoj muzici. Našoj publici, međutim, najpoznatija kreativna avantura u kojoj je učestvovao, svakako je opera Boba Vilsona Život i smrt Marine Abramović.

„VREME„: Rođeni ste 1958, prave–pravcate rock’n’roll godine, koja vam dakle daje jedan unikatan pogled u muziku. Možete li onda da nam objasnite šta se sve to, po vama, dogodilo sa muzikom od onog prvog trenutka kada ste bili već u stanju da je svesno prihvatite i razumete?

VILIJAM BASINSKI: Pa, 1958. bez sumnje je bila veoma interesantna godina… u kineskoj astrologiji, ovo je godina zemljanog psa. Ja je pak nazivam godinom dijamantskog psa (diamond dog). Madona, Prins, Majkl Džekson i ja smo svi rođeni baš te godine. Automobili behu glomazni u to doba, barokni, velelepno nakinđureni, sjajni i ukratko raskošni u hromu i sa svim onim aerodinamičnim ukrasima na karoseriji. Ali je i recesija potresla tu godinu takođe, pa je to bila vrsta kraja posleratnih fetiša pedesetih i početka mnogo strožih i pročišćenijih šezdesetih, koje za samo nekoliko godina međutim odoše u psihodeliju na sve one načine koje niko od naših roditelja nije mogao ni da zamisli.

Možda nije loše da se na ovom mestu prisetite svojih ranih uspomena na teksaški Hjuston, grad u kojem ste odrasli, kao i prvih muzičkih senzacija koje su ostavile svoj neizbrisiv trag. Da li vas je muzika tih ambijenata i pomenutih sećanja docnije uopšte inspirisala da započnete svoje sopstveno umetničko izražavanje kroz zvuk?

Moja najranija sećanja na Hjuston bila bi odlazak na misu u Crkvu Svete Ane, jednu gotsku katedralu u gradu, kada sam bio baš još sasvim mali, ali svejedno magnetično privučen lepotom i mirisom tamjana i muzikom i onom Latinskom misom tik pred Drugi vatikanski koncil, kada je misa prevedena na domaći jezik i donekle liberalizovana. U Hjustonu, nakon povlačenja iz Mornarice, moj tata je radio kao matematički inženjer na poslovima koje je General elektrik obavljao za NASA programe „Apollo“ i „Mercury“. Ali, dobro se sećam takođe kada mi je bilo dozvoljeno da ostanem budan da bih video Bitlse kod Eda Salivena na crno-belom televizoru i kako smo mi dečaci bili rastureni od uzbuđenja… to je stvarno sve promenilo istog časa. Takođe se veoma živo sećam slušanja Tomija Džejmsa i Shondells kako izvode „Crimson and Clover“ na mom kratkotalasnom AM tranzistoru, dok sedim na travnatom brežuljku u vreme školskog odmora u Klier Lejk Sitiju, jednom utopijski isplaniranom naselju pokraj NASA, gde su astronauti i ljudi zaposleni tamo živeli i maštali o svemu tome… Išli smo u crkvu sa astronautima i jednom se dogodilo da mi je otac, dok stojimo u redu za pričest, došapnuo otpozadi: „Dotakni tog čoveka ispred sebe!“ Trgnuo sam ruke dole uz bokove, prestravljen, ali mi je on zgrabio ruku i naterao da dotaknem stražnjicu Nila Armstronga – čoveka koji je imao da bude prvi čovek na Mesecu! Godine 1966, međutim, preselili smo se na Floridu, gde je mom ocu ponuđeno da radi na lunarnom modulu za kompaniju pod imenom Radiejšn ink. I tako, sigurno ne pre sedmog razreda – one prve godine srednje škole za juniore – kada mi je dakle bilo 12 godina, počeo sam da sviram klarinet u grupi. Bio sam previše nežan i otuda suviše upadljiv, pa su me izazivali i pretili mi, te mi je sviranje pomoglo da se držim dalje od nevolja i problematičnih dečaka. Dopala mi se odgovornost u svemu tome, a imao sam i sjajnog vođu benda koji je momentalno odlučio da ću ja biti njegov prvi klarinetist, student-dirigent i rukovodilac bubnjara. Baš mi je bila potrebna takva vrsta odgajanja u pravcu suočavanja sa izazovima i uspešnim snalaženjem u svim tim obavezama.

Budući da je Hjuston pre poznat po nekim drugim muzičkim žanrovima, kako je baš Dejvid Bouvi postao vaš vodič u kreativno bekstvo, kada ste još bili klinac? Kako ste uopšte čuli za njega i obavestili se o njegovom radu?

Mislim da sam video njegovu fotografiju u magazinu „Krim“, na kojoj je izgledao veoma čudno i zastrašujuće, što me je sve fasciniralo. I, u stvari, nisam ni postao svestan njegove muzike pre 1972, kada smo se vratili u Dalas zbog moje srednje škole, a tada je on zaista i krenuo da uzleće kao umetnik. Do 1974. sam već i sam zaključio da naprosto želim da budem on.

Iz perspektive nekog ko je ipak odrastao u Hjustonu, kako biste ga uporedili sa Los Anđelesom i Njujorkom, drugim gradovima u kojima ste docnije živeli i radili?

Hjuston je u osnovi močvara, kao i grad Vašington. U njemu postoji veoma čudna močvarna energija. Oni do današnjeg dana nemaju nikakvo zoniranje grada, tako da je širom grada moguće sve naći. Obišao sam Hjuston nedavno, posle 38 godina odsustvovanja, i nešto u vezi s njim je stvarno sjajno. Recimo, Mjuzim distrikt, kraj u kome sam odrastao, sada je naselila gej ekipa, što je veoma lepo… ulice su oivičene starim, prelepim hrastovima, restauriranim kućama iz dvadesetih i tridesetih… fenomenalno. Novi delovi su predgrađa koja su ista miljama unaokolo gde god da kreneš, kao i bilo gde drugde, slično kao u Los Anđelesu ili Dalasu recimo, ali ipak drugačije. U Njujork sam se preselio iz San Franciska 1980, i on je još uvek bio jedna ruinirana konfuzija, koja se oporavljala od „belog bega“ šezdesetih i sedamdesetih, kada se srednja klasa preselila u predgrađa. Bilo je prekasno da se za nikakve pare iznajme velika potkrovlja u Sohou i Tribeki, ali našli smo jedno u centru Bruklina, od 5000 kvadratnih stopa i sa 27 velikih prljavih prozora, koji gledaju na Svetski trgovinski centar i Empajer stejt bilding… LA je drugi grad pun predgrađa, koja su se širila i širila, posebno posle Drugog svetskog rata, kad su počeli da grade satelitska naselja na farmama i plantažama pomorandži za vojnike koji su se vraćali i njihove žene. Razlika između Njujorka i Los Anđelesa trenutno je u tome što je Njujork postao igralište za bogataše, tako da onde čovek mora da ili ima ušteđevinu koja mu omogućava da živi tamo, ili da je užasno siromašan i navikao da živi na samoj ivici. Los Anđeles ima sjajnu klimu, i mada je i on skup, ima bolje uslove za život.

Kako ste otkrili minimalističku muziku? Zbog čega ste se uopšte najpre zainteresovali za nju?

Prvo sam slušao radove kao što su Music for 18 Musicians, Drumming, Come Out Stiva Rajha, pa onda In C Terija Rajlija, koje je imao moj prijatelj kolekcionar koga sam upoznao na fakultetu. Kad sam se preselio u San Francisko 1978. da živim sa Džejmsom Ilejnom, on je takođe imao ogromnu kolekciju ploča. Džejms je veliki sakupljač i radio je u prodavnici ploča u to vreme, gde je nabavljao one polovne, pa se kući vraćao svaki dan sa punim rukama cool stvari. U to vreme sam otkrio delo Brajana Inoa Music for Airports, koje je u potpunosti odgovaralo mojoj melanholičnoj duši, i koje mi je ukazalo na široke puteve kojima bih mogao da se krećem. Kada sam prvi put otišao u posetu mom, sada već doživotnom prijatelju Rodžeru Džastisu, on je upravo u svom slikarskom ateljeu slušao jedan drugi album Brajana Inoa, Discreet Music: zapravo, ceo apartman mu je bio umetnička instalacija… nigde nije bilo nameštaja osim pet portabl gramofona postavljenih u različitim prostorijama i nameštenih da puštaju isti album metodom slučajnog izbora. Bio sam naprosto oduševljen. Na poleđini omota postoji ilustracija na kojoj se vidi i sistem kako se pravi eho na traci, u frippertronics tehnici. U to vreme su se stari magnetofoni mogli naći veoma jeftino u prodavnicama polovne robe, te sam nabavio par marke Norelko kontinental, nešto magnetofonske trake, krenuo da okušam sreću i zabeležim nešto. Do danas nisam prestao.

Kada i kako ste počeli da se odnosite prema zvuku kao „nađenom objektu“ i koliko je velika vaša današnja arhiva? Da li ste bili svesni Olivijea Mesijana recimo i njegovih snimaka ptica?

Kao što rekoh, to je bila 1978. kada sam počeo, ali to za mene nisu bili „nađeni objekti“ – nego moj rad, ja sam slikao zvukom. Zanimljivo mi je to što ste spomenuli, zato što su na mene u to vreme mnogo uticali Džejms i Rodžer, obojica fantastični slikari koji su koristili nađene objekte na svojim džinovskim platnima. Ne sećam se da sam u to vreme čuo Mesijanova dela zasnovana na pesmama ptica, ali Džejmi to verovatno ima negde na pločama. Međutim, ovih dana, u mom dvorišnom utočištu, ima tako puno ptica, i to je sve što želim da snimam! Ali nisam se još tome posvetio. Obožavam ptice. Moja arhiva je sve veća i veća.

Šta vas je toliko fasciniralo kod magnetofona i magnetofonskih traka?

To što je u pitanju nešto analogno, kao film. Ima svoju toplinu i zapravo čuješ direktan snimak zvuka, ne nešto što je semplovano 44.000 puta u sekundi. Takođe, to je nešto taktilno. Dodirujem loopove svojim rukama, trake onda rade zanimljive stvari propuštene dalje kroz mašine… male varijacije… slučajevi se dešavaju. Nekada se dese veoma dobre slučajnosti.

Kako ste rešili da započnete Disentigration Loops 1-6, i koliko duboko ste morali da idete u sopstvenu prošlost da biste dovršili taj ogroman rad? Možete li da prokomentarišete i činjenicu da je nešto što je ovde počelo kao istraživanje lične prošlosti zapravo završilo kao deo opšte istorije?

Mislim da nisam ja započeo Disentigration Loops, nego su se oni – loopovi – meni predstavili dok sam prebacivao tih šest starih traka iz svoje stare arhive u digitalnu. Ono što se desilo tokom tog procesa bilo je nezaboravno – dok su se stare trake jedna za drugom vrtele na magnetofonu, zaštitni sloj fero-oksida se lagano odvajao i otpadao, pošto je lepak popustio od starosti. Tako su te trake, koje dugo nisam puštao, od upotrebe bivale uništavane i pretvarane u prah, dok sam digitalno beležio zvuk sa njih… ostavljajući na trakama samo odjek, koji se na kraju pretvarao u skoro ništa. To me je raznelo. Na taj način sam u stvari nenamerno zabeležio život i smrt svake melodije, dok su promicale svaka na svoj način, u svom posebnom vremenu. Nalazim da je to veoma oslobađajuće. Naslov mi nije pao na pamet dok nisam sve završio. Što se tiče drugog pitanja, to je tajna vremena… niko ne znao kako će reč ili neko obeležje odjekivati u vremenu…

Sa kojim biste savremenim kompozitorima voleli da radite ovih dana? I sa kojim biste kompozitorom iz prošlosti voleli da ste imali priliku da sarađujete?

Stvarno bih voleo da ponovo radim sa mojom dragom prijateljicom i koleginicom iz muzičkog dela The Life and Death of Marina Abramovic, to je vaš dragulj – briljantna Svetlana Spajić! Voleo bih i da skupljam pečurke sa Džonom Kejdžom. Mislim da bi to bilo predivno iskustvo, negde u šumi, možda u Severnoj Karolini, samo skupljati pečurke i slušati zvukove… tišinu.

Budući da ćete imati nastup u Beogradu, moramo da pitamo kako je bilo raditi sa Marinom Abramović? Kakav je vaš utisak o njoj kao osobi?

Naravno, mi smo radili zajedno sa Entonijem i Svetlanom i još mnogo drugih na poslednjoj operi Roberta Vilsona o njenom životu. Obuzela me je velika trema kad je došao čas da je sretnem, nekako sam mislio da će se postaviti kao da je iznad svega, ali nisam baš bio u pravu. Ona je najdivnije, najdraže, duhovito ljudsko biće, a istovremeno je i briljantna. Obožavam je.