Odbrana od poplava i politički naplav

Da nije džakova sa peskom nabacanih tako da više liče na barikade nego na „zečje nasipe“, pritom na poprilično besmislenim mestima, u Šapcu opasnosti od poplave kao da nije ni bilo: u kafićima u Gospodar Jevremovoj, pandanu beogradske Knez Mihailove, pijucka se jutarnja kafa, ćaska se, prolaze grupe malo-maturanata, radosnih što je kraj školske godine, nose majice sa natpisom „Knjiga je svetinja, zato je ne dotičemo“….

U zgradi Gradske uprave, međutim, oseća se izvesna napetost. „Kod nas je i dalje vanredna situacija“, kaže sekretarica gradonačelnika. Miloš Milošević, gradonačelnik Šapca (u ostavci), izvinjava se što novinara ne može da primi u svojoj kancelariji, već i pomoćnoj, jer u njegovu se ne može: tamo zaseda (samoproklamovani) Krizni štab.

„Istorija Šapca je istorija borbe sa poplavama, stoga je kanalska mreža, koja se sukcesivno gradi od početka 20. veka vrlo bogata i razuđena. Najvažniji je Cerski obodni kanal dugačak 30 kilometara i najduža je veštačka reka južno od Dunava i Save“. Šabac je, veli, poslednji put bio poplavljen pre pola veka, a i tada nije u samom gradu bilo više od pola metra vode i nikakva tragedija se nije dogodila, a najviši dosad vodostaj zabeležen je 2010. godine – 590 santimetara. „Ja sam tada mislio da ću da umrem, da nastupa smak sveta: voda je bila svega deset santimetara od krune nasipa“. Uopšte uzev, nastavlja, Šabac je poplavama ugrožen od bujica inače malih pocerskih rečica koje se ulivaju u kanal i od Save. „Bujične poplave brzo dođu, ali i brzo prođu, dok Sava sporo nadolazi, ali i se sporo povlači.“ Prema Zakonu o vodama, završava, za vodotokove prvog reda, a to su u našem slučaju Sava i Cerski obodni kanal, za izgradnju i održavanje nasipa i sve drugo u vezi sa tim vodotokovima, nadležna je republička direkcija za vode, odnosno JP „Srbija vode“.

„VREME„: Tokom poplava, koje su, inače, zahvatile ceo region, kod nas su u fokusu bila tri grada: Obrenovac, zbog toga što je u jednom danu u potpunosti potopljen, Krupanj, jer je više dana bio odsečen od sveta, i Šabac, kao sinonim haosa, nesposobne vlasti, potencijalno mesto kataklizme biblijskih razmera.

MILOŠ MILOŠEVIĆ: Ako se ne varam, Šabac je prvi put pomenut u onom govoru premijera Aleksandra Vučića u prenosu sednice Vlade, odnosno Štaba za vanredne situacije, nisam siguran šta je od ta dva. Posle toga i jeste bilo prilično haotično.

A do tada je sve bilo harmonično?

Ovo je meni treća poplava otkad sam gradonačelnik i svakog puta smo na vreme reagovali: vanredna situacija u Šapcu proglašena je u sredu, 14. maja po podne – kiša je lila kao iz kabla, prognoze su govorile da će potrajati, jasno je bilo šta nas čeka. Budući da te rečice kad nabujaju umeju da naprave problem u saobraćaju, odmah obustavljamo rad seoskih škola i predškolskih ustanova u Pocerini. Zatim formiramo pet operativnih timova čiji je zadatak da prate situaciju na teritoriji za koju su zaduženi, da informišu Krizni štab, da predlažu mere, da pomažu ljudima na terenu… Kako već znamo, a imamo iskustva pa znamo, sledeća kritična tačka je Cerski obodni kanal u koji se te rečice ulivaju: znamo tačke gde nadolazeća voda u kanalu pravi problem – 12 kuća u selu Petkovica, koje su izgrađene u nebranjenom području, pa onda Lipolist, gde se Bela reka uliva u kanal, pa fabrika „Galeb“. To je redovna pojava. Pratimo i rad kišne kanalizacije u koju Grad ulaže velika sredstva, pa je uz sve nevolje veliki rast vodostaja ujedno i prilika da proverimo svrsishodnost tih ulaganja. Iako je ogromna količina vode pala, grad je ostao suv – na kolovoze i trotoare mislim, sem nekoliko ulica u jednom delu grada koje su na nižoj koti pa kišna kanalizacija umesto da vodu odvodi, ona je dovodi. Kako i to već znamo, tamo smo na vreme napravili jedan punkt sa peskom i vrećama na kome su već dežurali komunalni policajci i obavestili građane da mogu na tom mestu da uzmu vreća sa peskom koliko im je potrebno da spreče prodor vode u garaže koje su obično ukopane, odnosno, ne daj Bože, u sama domaćinstva. Pokrećemo i kol-centar, određujemo dežurstvo od 24 sata, lokalne televizije redovno izveštavaju o svim događajima… Pored operativnih timova, zaduženja dobijaju najviši gradski funkcioneri: zamenik gradonačelnika rukovodi ljudskim resursima – reč je o njih 1430 koji su zaposleni u javnom sektoru, koji mogu da budu angažovani u ovakvim situacijama. Pomoćnik gradonačelnika je zadužen za logistiku i eventualnu evakuaciju, direktor Direkcije za puteve zadužen je za građevinsku operativu – džakove, pesak, mehanizaciju, transport, koji nas obaveštava da na deponiji preduzeća Dumača – Interkop ima 110.000 kubika peska, što je otprilike dovoljno da se ceo Šabac zatrpa. Član Štaba je uvek i Direktor vodoprivrednog preduzeća „Sava“, koji je po prirodi stvari nabolji poznavalac reke Save od svih nas i zna kad šta može da se očekuje i kad šta treba da se uradi. Prema Zakonu o vanrednim situacijama, ja sam komandant Štaba, a načelnik je Radiša Aleksić iz Sektora za vanredne situacije zadužen za Mačvanski okrug.

I sve „klapa“ kako treba?

Baš tako: smeće se redovno odvozi, voda za piće je ispravna, kanalizacija funkcioniše, kritične tačke pokrivene, a mi posebnu pažnju posvećujemo desnoj obali Drine, konkretno Prnjavoru – najvećem šabačkom selu. Drina je, naime, silovita i hirovita i imamo loših iskustava: vezani smo za režim rada HE „Zvornik“ i kad oni ispuste vodu, nizvodno je džumbus. Preventivno isključujemo lokalni vodovod i postavljamo cisterne… Sledećeg dana dobijamo informaciju od Hidrometeorološkog zavoda da Savom stiže poplavni talas, da će u utorak 20. maja vodostaj biti 705, a dan kasnije vrh poplavnog talasa od čak 710 santimetara…

Metar i dvadeset više od dosad zabeleženog vodostaja kad je Sava umalo nadvisila nasip!? Nije, znači, preterana premijerova kataklizmička procena.

Ne bi bila preterana da posle „one“ poplave nasipi nisu rekonstruisani i podignuti da mogu da izdrže vodostaj od 740 santimetara. Tolika je visina nasipa na vojvođanskoj strani, toliko je tad napravljeno i sa ove, sem nekih pet kilometara od granice sa Mačvanskom Mitrovicom nizvodno prema Šapcu.

Pa ipak, pet kilometara nije malo, niti je 20 kilometara mnogo: prelije se na tom mestu voda.

Elem, pažnju preusmeravamo na pripremu za taj poplavni talas: strepeli smo da se ne susretnu dva talasa – onaj koji dolazi Savom i ovaj koji već imamo u Cerskom kanalu, jer ako se to dogodi, eto velike nevolje. To se nije dogodilo: vodostaj u kanalu je već stagnirao, ali smo za svaki slučaj sve pripremili kako je predviđeno Planom odbrane od poplava. Te noći je fabrika „Zorka-keramika“, koja je na samom ušću kanala u Savu, prijavila probleme sa nadolaženjem vode kroz kanalizaciju, mi obezbeđujemo pesak i džakove.

U četvrtak dolazi ministar Aleksandar Antić sa Sašom Obradovićem – direktorom EPS-a. Kažu da nas očekuje veliki problem, da nailazi veliki poplavni talas – enormni vodostaj Save, što je i logično: kad velika kiša pada u Bosni, Hrvatskoj i Srbiji, sva ta voda završi u Savi. Voda se već bila izlila kod Elektrodistribucije koja je pored Cerskog obodnog kanala, tamo je trafostanica koja snabdeva grad strujom i najavljuje moguće restrikcije. Neka sela su bila isključena, sam grad nije, ali sve je brzo bilo sanirano i nadalje nije više bilo problema sa strujom. Ljudi iz Srbijagasa su isključili dovod gasa iz predostrožnosti.

To popodne dolaze i glavni ljudi za odbranu od poplava na vodotokovima prvog reda: direktor Republičke direkcije za vode Miodrag Pješčić, jedan od sektorskih direktora Srbijavoda Dušan Panić, naš stari znalac iz Sbijavoda Zvonko Kocić, pa Darko Janjić… Sve kompetentni ljudi koji se slušaju kad je o Savi reč: oni su, naime, Bog i batina za mene, za predsednika države, za predsednika Vlade, za republički štab, za gradski, opštinski i uopšte uzev za svakog kad je o poplavama reč – šta oni kažu, izvršava se bez diskusije. Tako, uostalom, piše u Zakonu o vodama.

I šta su rekli?

Sede za stolom, gledaju karte i kažu: 15.000 džakova da se postave u rejonu „Čevrntija“ – to je onaj potez nizvodno od Mačvanske Mitrovice gde je nasip niži od onog dalje prema gradu, da je potrebno 150 ljudi da džakove pune i nabacuju na traktorske prikolice, treba i pet traktora sa prikolicama, uz svaki traktor po desetoro ljudi da istovare i grade nadvišenje nasipa, treba već koliko šlepera da pesak dovoze… Na području „Zorke“ 7000 džakova i 3000 džakova kod Mrđanovca, poslednje selo prema Obrenovcu, uz odgovarajući broj ljudi i traktora, šlepera. Sačinjavamo zapisnik i jedan primerak dobija Pješčić koji kaže da će noćivati u Šapcu.

Sve dalje teče kako je dogovoreno: direktor Direkcije za puteve Šapca obezbeđuje 20 šlepera za dovoz peska, određujem Nenada Tomića iz Ševarica da ujutro obezbedi ljudstvo i traktore, za šta dobija pismeno naređenje, naređenje dobija i predsednik mesne zajednice Belanovac sa istim sadržajem… Obaveštavam i direktora Doma zdravlja da obezbedi jednu sanitetsku ekipu da dežura za svaki slučaj, pa direktora Policijske uprave da za saobraćaj zatvori put Šabac–Mitrovica da bi kamioni mogli pesak da istovaruju, on traži odobrenje od nadređenih, dobija ga… Sve što i inače radimo u ovakvim situacijama, a do sad smo ih nekoliko imali, pa znamo sve do u tančine.

Rekoste „za ujutro„. Zašto tek tad, zašto ne odmah?

Zato što se na nasipu bez preke potrebe ne radi noću. Opasno je: mrak, voda, strmina… Osim kad Vučić kaže.

Na stranu Vučić, nego poplavni talas od 710 santimetara.

U to vreme poplavni talas je još daleko: ovo se sve odvija pet dana pre nego što je dolazak talasa prognoziran.

Znači i dalje sve ide redovno, mada je situacija vanredna?

Rekoh, imamo iskustva. Rano ujutro se započelo sa nadgradnjom nasipa kod Čavrentije, a ja imam sastanak sa direktorima „Zorkinih“ fabrika, obaveštavam ih da treba da postave tih 7000 vreća, obaveštavaju me ko ima vreće, ko ima pesak, ko nema… Još u toku noći je bilo reči sa Pješčićem o tim vrećama, koliko ih ima u depou Srbijavoda na „Kočinom kanalu“ – tako se zove to mesto gde je njihov depo, Pješčić rekao da će šta nedostaje tokom noći da obezbedi, za svaki slučaj kontaktiram Gorana Ješića i on nam, opet za svaki slučaj, šalje 20.000 vreća. Sa direktorom „Zorke“ lako dogovaramo sve… „Zorka – mineralna đubriva“ ima 300 radnika, Fabrika belih limova 400, „Zorka – oprema“ 200 radnika, tako da njima nije bila potrebna pomoć u ljudstvu. Nastaje problem u Mrđanovcima: predsednik mesne zajednice javlja da se izlila Dobrava, pritoka Save, preplavila put, voda duboka metar i četrdeset, ne može da se prođe. Zovem komandanta kasarne, kažem o čemu je reč, tražim od njega da mi pošalje kamione „stodesetke“, neko mi je rekao da su ti kamioni dovoljno visoki da bi mogli da prođu, dobijam odgovor da oni imaju samo „stopedesetke“, a da one ne mogu kroz toliku vodu.

Kako „ne mogu„: „TAM 150“ je visok koliko i „TAM 110„, jedino što ima dve pogonske osovine?

To ne znam: tako su mi rekli. Kako bilo, ipak uspevamo nekim okolnim putevima tamo da stignemo, ali vidimo i da kamioni sa peskom ne mogu da prođu te naređujem evakuaciju: stanovništvo u obližnju školu koja je na uzvišenju, a sa direktorom klanice dogovaram da se u njihov depo evakuiše stoka, obezbeđujemo vodu, hranu… ne paštete, već kuvanu hranu. Imamo, naime, veliku predškolsku ustanovu koja može da za kratko vreme obezbedi veliki broj obroka. Posle toga obiđemo Čevrntiju i saznajemo da predsednik mesne zajednice Mačvanski Pričinović odbija da pošalje ljude da smene one koji su od jutros na nasipu sa obrazloženjem da oni odbranu organizuju u svom ataru. Nejasno je kako, jer nemaju reku. Zovem Bobana Birmančevića, šabačkog SNS prvaka, jer je ovaj iz Pričinovića „njihov“, kažem mu da ovo nije stranačko pitanje, da se manu ćorava posla, jer je odbrana od poplave veća od politike, dogovaramo se da dođu u moju kancelariju da stvar razrešimo.

Kad sam u kancelariju došao, Birmančević mi kaže da je put Šapca krenula velika grupa njihovih aktivista i da im obezbedim smeštaj, šta će da jedu, čizme… Ja mu kažem „prijatelju, meni su preči ovi ljudi ovde, možda će trebati da se evakuišu, ne mogu sad gostima da se bavim, a vi ste velika stranka, najveća u Šapcu, neka vaši članovi prime po nekog od njih“. Zaista to nisam shvatio ozbiljno: ja razmišljam o eventualnoj evakuaciji, a on od mene traži da brinem o smeštaju stranačkih aktivista. Otprilike u to vreme, to sam kasnije saznao, premijer Vučić je održao onaj govor u kome je najavio kataklizmu biblijskih razmera u Šapcu, a da je moj veliki prijatelj, direktor Srbijavoda Goran Puzović, koji je to jutro bio u Šapcu, sa mnom se izgrlio i izljubio, kad je u Beograd stigao Vučića izvestio da ga nikako nismo dočekali, da smo nesposobni…

Onda su ušli, tačnije upali još neki njihovi lokalni stranački prvaci, stigao je i Dušan Petrović, koji me dok je putovao iz Beograda zvao da me pita da li je stabilan most preko Save, jer se neka budala javila u program Radija „S“ sa upozorenjem da je u opasnosti most na Savi, da samo što se nije srušio, pa me pita da li je to tačno… Tu se već čuje neki žamor na ulici… Neki narod… Ulazi general policije Dičić sa još jednim generalom, žandarmerije valjda, neko privatno obezbeđenje, njih tridesetak je u hodniku… Ulaze još neki ljudi, viču: „Hoćemo da radimo, hoćemo da radimo, dajte nam lopate!“ Predlažem Birmančeviću da izađemo na stepenište Gradske uprave, da se obratimo toj masi koja skandira: „Lopove, lopove“… Dotad nisam znao kakav sam lopov. Posle im se obratio Birmančević, posle njega Zoran Babić, šef poslaničke grupe naprednjaka u Skupštini Srbije. Bilo je tu još visokih funkcionera SNS-a, ne poznajem ih sve. Mene čekaju u Studiju „AS“, lokalnoj televiziji, najavljen sam, zovu me da pitaju šta da rade, kažu da njih gledaoci zovu da pitaju šta se događa, a ja ne mogu da izađem iz zgrade. Potom televizijska ekipa dolazi u zgradu Gradske uprave, Birmančević i ja dajemo izjavu da nije vreme za stranačke međusobice, da poplava ugrožava sve bez obzira na stranačku pripadnost, za to vreme Zoran Babić drži neki govor napolju. Na snimku kasnije emitovanom čuje se lomljava stakla i povici: „Puč, puč!“

Baš napeto.

Vrlo napeto i vrlo dinamično. Vraćamo se svi u salu za konferencije koja je već zakrčena naprednjačkim aktivistima, onaj general koji je tog jutra došao sa Dičićem kaže mi da dolazi ne znam koliko autobusa sa dobrovoljcima i pita me gde da ih rasporedi, ja mu kažem da ih pošalje na Crnu baru kod Bogatića i na Intrkopov depo sa peskom, tamo sam već poslao ministra pravde Selakovića koji je došao sa nekoliko stotina zatvorenika, još ljudi dolazi, glumci, pevači… Dolazi i ministarka Zorana Mihajlović, dolaze novinari, a Dušan (Petrović) i ja smo se nekako našli van sale, u jednoj sporednoj kancelariji. Čujemo da ministarka daje saopštenje za štampu: da je Miloš Milošević, gradonačelnik Šapca, zbog nesavesnog rada razrešen dužnosti komandanta Kriznog štaba i da se (naš) Štab raspušta. Pokušao sam da uđem u salu, obezbeđenje mi ne dozvoljava, nekako ipak uspevam i priđem Zorani i pitam je: „Je li tačno da sam ja razrešen“, ona odgovara: „Jeste“, ja pitam ko je sad komandant Štaba, ona mi pokazuje na Birmančevića. Petnaest minuta kasnije objavljeno je da je novi komandant Štaba Zoran Babić, a sat kasnije da je komandant načelnik Generalštaba Vojske Srbije general Ljubiša Diković.

Danas čitam u novinama izjavu ministarke Zorane Mihajlović da vas nije videla ispred zgrade Gradske uprave niti da je na bilo koji način sa vama komunicirala.

Ne kažem ni ja da smo se videli ispred Gradske uprave, nego u konferencijskoj sali, a da jeste sa mnom komunicirala ovako kako sam opisao – jeste.

Šta se potom događa?

U najmanju ruku nastala je konfuzija kojom je već poprilično ugrožena bezbednost grada u vrlo delikatnom trenutku: iz Štaba su odstranjeni ljudi koji po Zakonu u njemu moraju da budu – čelnici javnih preduzeća i institucija koji po svojoj funkciji, znanju i poznavanju posla i terena najbolje znaju sa kojim resursima raspolažemo, a ubačeno je društvance iz SNS-a koje veze s mozgom nema, ali je pohvatalo neke direktorske funkcije u republičkim institucijama. Sa druge strane, general Diković sve vreme održava kontakt sa mnom i preko njega smo uspeli da vratimo glavne operativce u Štab, da nas ovi iz SNS-a ne bi podavili.

Zbog čega podnosite ostavku? Zar ona nije argument koji ide u prilog vašoj smeni?

U nedelju gledam televiziju – opet prenos sednice Vlade: premijer četiri puta pominje Šabac, a ja odlučujem da podnesem ostavku da se na politizaciju svega ovoga stavi tačka i da se usredsredimo na odbranu od poplava, što u tekstu ostavke i piše: da fotelja gradonačelnika nije važnija od odbrane grada od poplave, ali i da nije manje važno da se po prestanku vanredne situacije raspravi odgovornost svakog člana Štaba, da se utvrdi šta je to tako strašno učinjeno da se uklonim kao nesavestan. Na stranu što ni po Ustavu, a ni po jednom pozitivnom zakonu to i nije moguće. Sad ja sve njih iritiram insistiranjem da mi daju rešenje o smeni. Baš da vidim šta će da napišu.

Kad je taj poplavni talas prošao, kad je Sava počela da opada, general Diković odlazi iz Šapca…

…A Birmančević se samoproglašava za komandanta Kriznog štaba, drže moju kancelariju i dalje pod okupacijom, da se tako izrazim: tamo su i dan i noć. Napravio je neki dokument koji je on potpisao u kome se poziva na već pomenuti premijerov nastup na televiziji, „udara“ i neki pečat sa grbom Republike Srbije… Zbog toga će da „popije“ krivičnu prijavu – zbog falsifikata i lažnog predstavljanja.

Slušam na radiju izveštaj o vodostaju, kažu Sava je ispod 500 santimetara, a posle na vestima da je vanredna situacija u Šapcu i dalje na snazi jer su nasipi oštećeni i da su ugroženi unutrašnjim vodama.

Reč je o podzemnim vodama koje plave niže pozicije i to nema nikakve veze sa nasipima: ne služe nasipi da brane Savu od šabačkih podzemnih voda.

Ako je tako, zašto vanredna situacija nije ukinuta?

Ukidanjem vanredne situacije ukinuli bi sami sebe. Šta biste vi da ste na njihovom mestu: zašlo, pa ne zna kako da izađe.

Dok sam dolazio, na vestima je bilo da je počelo saslušanje predsednika obrenovačke opštine Miroslava Čučkovića, kažu da ste sledeći na redu vi i predsednik krupanjske opštine Rade Grujić. Dobili ste poziv?

Ne, poziv nisam dobio, ali radujem mu se, da najzad raspravimo ko je šta uradio i ko šta nije uradio. A ovo sa Radetom Grujićem je sramota nad sramotama: ostavili su ga na cedilu, koliko je samo dana bio prepušten sam sebi, a sad ga nešto ispituju, utvrđuju neku njegovu krivicu, a ne saslušavaju, na primer, predsednika opštine Koceljeva – on je tobož sve domaćinski uradio. Zaista sramota.