Građanin Vučić: Postoji li vlada?
Ovo je ionako počelo da liči na sprdnju, ali kad sam video Aleksandra Vulina u Obrenovcu, shvatio sam da je to preraslo u maskenbal. Pojavio se u akciji čišćenja varoši u ganc novom radničkom kombinezonu, tog jutra kupljenom u prodavnici „Radne žene“, s majicom ispod kombinezona na kojoj je lik Če Gevare. Skinuo je napokon crninu s kojom je šetao u nekim drugim misijama, na Kosovu posebno.
Crni sako, crna košulja, crna kravata, a i on nekako crn, kao da je pošao na parastos nekoj ličnosti iz umrlih stranaka kojima je pripadao. Vulin se dakle maskirao za ovu obrenovačku priliku. Iskreno se nadam da ga neću videti u maskirnoj uniformi, ali mi se priviđa u odori dvorske lude što je, priznajem, odraz moje mašte a ne neke jasne indicije koja se može dokazati.
Mada, čovek koji izjavi „Tražim od OEBS-a, predstavnika velikih sila, strukovnih udruženja da zaustave kampanju protiv građanina Aleksandra Vučića i njegove porodice“ (Aleksandar Vulin u dnevniku „Danas“) ozbiljno se samokandiduje za najsmešnijeg člana srpske vlade.
Kao da je rešio da satre Ivana Tasovca, ministra kulture i informisanja, koji ćuti kad bi trebalo najviše da govori, a kad progovori bolje bi mu bilo da ćuti. Kad je Vučić jednom viknuo „Tišina tamo!“, sve je, kad je o vladi reč, zamrlo osim ovih montipajtonovskih epizoda, kostimiranja i dodvorištva u naporima da se instalira ministarstvo za „glupi hod“.
Postoji li uopšte srpska vlada?
Ja bih da verujem da postoji, ali me je strah da oni u to slabo veruju. Ko je jednom pristao da bude postrojen onako kako ih je premijer već postrojavao, uvežbavaće do daljeg strojeve radnje i „atomski zdesna“ po automatizmu kojim se vojska driluje.
Ovo je do sada najbezličnija vlada u modernoj istoriji Srbije i pitanje je dana kada će neko od njih da prsne. Vulin neće, to vam garantujem.
Onaj Gašić, ministar vojni, kao i načelnik Generalštaba, u ulozi majora civilne odbrane, komande o upotrebi vojske prima od Vučića, njemu raportira, salutira i sastavlja pete kad ga vidi, mada mu je oko upotrebe ono malo preostalih oružanih snaga nadređen Tomislav Nikolić, koga, s druge strane i na svu sreću, niko ništa ne pita osim RTS-a, gde je netom izjavio da bi voleo da bude kao Tito, a nema tome dugo hteo je ovog da iskopa i transportuje u Kumrovec. Asanacija terena, valjda, a glogov kolac bio je u funkciji Vulinovog kombinezona. Oni, prosto, pate od upotrebe jeftine simbolike.
Teorija zavere: Autoritarnost kao odraz nemoći
Ali, vratimo se na početak. Otkud to da je Aleksandar Vučić građanin, kako tvrdi Aleksandar Vulin. Onog dana kada se kandidovao, i još pobedio na izborima, postao premijer i najmoćniji čovek Srbije, Vučić a ne Vulin, izgubio je nešto od građanske privatnosti a toga je verovatno i sam svestan.
Ako je te vrednosti hteo da očuva, nije trebalo ni da ulazi u javnu, političku arenu. Otuda su pitanja o braku, bratu i drugim detaljima potpuno relevantna sa stanovišta javne znatiželje, a otuda i interesa javnosti u političkom smislu.
Ne bih, kao što neki rade, Vučiću pripisivao fenomen paranoje. Zavere protiv njega, ni ambasadorske, ni tajkunske, ni „žute“ ni „crne“ ne postoje. Niko ne diriguje pokretom otpora protiv loše vlasti. Vučić dobro zna da ima tri problema: mnogo je jak, situacija u zemlji je katastrofalna, a aparat koji ima oko sebe, u smislu kadrovskih i organizacionih rešenja, potpuno je nefunkcionalan.
Ta tri elementa, kao u nekom prirodnom, hemijskom procesu, proizvode autoritarnost i to je, kad nema kočnice u opoziciji, drugim granama vlasti, pa ni dostojanstva aktuelne vlade, glavna opasnost koja preti Srbiji.
Otuda mislim da je neprestana Vučićeva kuknjava da mu neko radi o glavi običan ljudski odbrambeni mehanizam, ali i to ne sluti na dobro. Nama je premijer maltene stalno uplakan, osim kad viče na podređene, svi mu rade o glavi i kao da traži alibi za neki budući neuspeh, za novi zaokret u svakoj vrsti politike.
Neša, Mića i drugi burazeri: Promocija ničega
O nerovozi „naprednjaka“ i njihovog vođe svedoče i žustre i neodmerene reakcije na osporavanje doktorata Nebojše Stefanovića, ministra unutrašnjih poslova. To opisuju kao zaveru s ciljem državnog udara i to u trenutku kad treba očistiti policijske redove. Kao da je tekst na sajtu „Peščanika“ naručio lično „general Papaja“.
Mitski srpski policajac Aleksandar Leka Ranković bio je po obrazovanju abadžija, krojač narodnog odela, pa neka to bude makar posredan dokaz da za tu funkciju nije potrebno i neko formalno obrazovanje. Kao što sam već napisao, Stefanovića na mesto prvog policajca Srbije nije doveo doktorat na temu koja, inače, s tom funkcijom nema nikakve veze, već su ga tu dovele neke druge mane.
Ali, stvar je kulminirala. Sada se, opet preko „Peščanika“, osporava i doktorat Miće Jovanovića, osnivača i rektora Megatrend univerziteta. Odjednom je Stefanović nestao iz žiže pažnje najšire javnosti, a neka „visi Mića“. On je, ionako, socijalista.
Evo, unapred potpisujem, kao što sam već obećao, da je pomenuti Jovanović doktor menadžmenta. Možda on formalno nema titulu kojom se kiti, ali da je uspeo da napravi sistem koji ga je obogatio sigurno je tačno. Pa dobro, šta drugo radi sposoban menadžer? Njemu je posao da pravi pare i da drugima daje – nekom novac a nekom priliku da se tituliše, pa da ga tako i zaradi.
Mića Jovanović je majstor, bolje reći doktor, u korišćenju menadžerskog alata: od samopromocije – čas je estradna zvezda, čas naučnik – do prepoznavanja političkog oportuniteta.
Između njega i Vulina tek je mala razlika. Ko je kriv Vučiću ako to ne vidi?
