Ponovo sam bio izvesno vreme odsutan, bejah u bliskom ja(d)ranskom inostranstvu, odakle sam se upravo vratio prilično nezaklan, da bi me ovde dočekala u međuvremenu već proslavljena/ozloglašena zen-tvit-misao Vučićević J. Dragana – urednika tzv. Informera i čoveka koji je pojmu „medijsko đubre“ dao novi, neslućeni zamah – kako Srbi koji, „posle svega“, idu da letuju u Hrvatskoj, kupuju vodu Jana i pazare u Idei, „zaslužuju da ponovo budu klani“, ili tako već nekako, izvinićete me na navođenju po sećanju, ne mogu trenutno da pronađem moj primerak Tvitera (mora da je u onom još naraspakovanom koferu).
Svestan sam da sam kriv, i to vrlo namerno, po prvoj tački optužnice, ni po drugoj nisam nedužan (mada više slučajno, jer mi je u principu svejedno), a jedino sa trećom stojim relativno dobro – makar i samo zato što nema baš mnogo prodavnica Ide(j)e u mojoj blizini. Doduše, možda ja, po specifičnim merilima DJV-a i sličnih, zapravo i nisam Srbin? Kako god, mene, eto, ne „kolju“ tamo preko, svaki put se nekako izmigoljim iz njihovih šakićevskih šaka; ali pusti ti to, možda bi s DJV-om bilo drukčije, jer bi možda ti urođeno genocidni zlikovci u njemu prepoznali ono što umene ne osećaju, tj. visok nivo i kvalitet „srpskosti“? Eh, srpskosti, ako si na to spala…
Morbidnu šalu na stranu, zašto se uopšte bavim savršeno bezveznim prdežom mozga jednog paranormalnog lika iz medijskog podzemlja, infamne persone čije ime normalan čovek najradije ne uzima u usta? Zar nema dovoljno važnijih i presudnijih likova i tema?
Ima, naravno. Ali, ko uopšte kaže da je taj nesrećni Vučićević tema? Prisećam se pomalo panične utorak-je-popodne situacije od pre nekoliko sedmica: deadline za Nuspojave se bliži, a ja „nemam temu“, tj. ništa što mi padne na pamet ne čini mi se dostojnim kolumnističke obrade. A onda dobijem lakonski savet: „Pa, piši o Vučiću“. O, kakav zen! Naime, šta? Taj je savet naizgled odviše uopšten i samim tim za moju muku tog trenutka sasvim beskoristan, ali istovremeno, na jednom dubljem nivou on pogađa u sridu: o čemu god da pišeš u današnjoj Srbiji, na kraju nekako ispadne da „pišeš o Vučiću“. E sad, to znači ili da si njime opsednut – pozitivno ili negativno – ili da je Vučić Aleksandar naprosto finalno ime i identitet svakog traga za kojim kreneš, svake priče u koju dovoljno duboko uroniš. Ovo prvo nije slučaj: ja bih njega, naime, vrlo rado pustio, ali neće on mene… Da hoće ovog trenutka trajno da nestane iz naših života u pravcu celog sveta, s velikim zadovoljstvom bih ga zaboravio pre nego što bi prve ulične lampe zasjale.
Pa dobro, ali kakve to veze ima s DJ Vučićevićem i njegovim tvit-ekskrementom? Ma nikakve, osim sitnice da je taj podzemni mešetarčić, koji se ničega ne gadi i time se ponosi, u „Vučićevoj Srbiji“, i samo u njoj, i nikada pre ili posle nje, nekakav javni Neko, štaviše osoba upadljivo, napadno i pompezno bliska Dvoru, višekratni ekskluzivni televizijski domaćin i novinski urednik („autorskih tekstova“, jbt!) tom istom Vučić Aleksandru, i da njegov svakodnevni štampani proizvod služi kao protočni bojler iliti „neslužbeni glasnik“ za razne zvizdarije Vučićeve vlasti. Ukratko, nije on nikakav tabloidni outlaw i jurodivi desperados kao npr. Milovan Brkić ili onaj što ga zovu Dinja, nego pravo, javno, medijsko Službeno Lice Srbije u epohi Aleksandra Vučića. I kada se na ovaj i slične načine – uz prateće zvukove i mirise – olakšava na Tviteru, ili u bilo kojem drugom javnom svojstvu, on to ne čini, niti „sistemski“ može činiti sve i kad bi hteo, iz pozicije slobodnog strelca/krelca, nego sa postamenta čoveka koji ima svoje jasno mesto u srcu Sistema.
E, to je pravi problem u ovoj priči. Kako to da imamo ovako divnu „proevropsku vlast“ pred kojom su, bar na početku, uslužno skinule gaće i mnoge omlohavele perjanice Druge Srbije – i tako trajno izgubile moralno pravo na ovo otužno okasnelo prigunđavanje, bar dotle dok pošteno i bez svog poslovično odvratnog narcizma ne ispitaju sopstvenu pozamašnu ulogu u rađanju Hanibala – a da istovremeno izvor i poreklo gotovo svake fašistoidne bljuvotine koja se na političkoj, društvenoj i medijskoj sceni ispili budu locirani negde u nesposrednu blizinu Aleksandra Vučića? To jest, ili u njegovu stranku, ili u njihove koalicione partnere, ili u političku, medijsku i akademsku strukturu koja ih jasno podržava i opslužuje?
Znam, već sam ranije postavio ovo manje-više isto pitanje. Nisam zaboravan, niti se nesvesno ponavljam. Radi se upravo o tome da se tu ništa ne menja, i da to treba pokazati koliko god puta bude neophodno: tek tako se dokazuje da se radi o gvozdenoj zakonitosti poretka, a ne o „incidentu“. Početak svakog oslobađanja je u svesti potlačenog subjekta o onome što mu se dešava, te u njegovoj sposobnosti da locira izvore svog problema.
A može li ovo ovako još dugo? Ih, ta naravno da može! Eno vam Turske, eno vam Redžepa Tajipa Erdogana, trijumfalnog pobednika turskih predsedničkih izbora. Figurativno govoreći, vrhunac određene vrste političke veštine je u umeću jahača da ubedi svoju već sasvim iscrpljenu ragu da ona zapravo uživa u tome da bude jahana, i da želi još. U tome uvek mogu zgodno da pripomognu podzemni likovi iz pakla, rahatni od pameti, slobodni od stida. Ako gdegde i zaseru tokom slobodnih aktivnosti, malko ćemo da ih properemo na ruke, pa će ih vratimo u opticaj. A izbor i stanje služinčadi je uvek odličan portret Gospodara.
