fotografije: ap photo
Lideri Evropske unije na samitu u Milanu 30. avgusta nominovali su poljskog premijera Donalda Tuska za naslednika Hermana van Rompeja na čelu Evropskog saveta, dok će mesto evropske visoke predstavnice za spoljnu politiku i bezbednost Britanke Ketrin Ešton naslediti italijanska šefica diplomatije Federika Mogerini. To je hrabar potez premijera Italije Matea Rencija: Mogerini ima analitičko znanje, ali nema operativno iskustvo da vodi instituciju od 3400 saradnika i godišnjim budžetom od 800 miliona evra, a kamoli da pokuša da kreira nešto što bi se moglo nazvati prepoznatljivom spoljnom politikom EU
Za „Vreme“ iz Rima
Kriza u Ukrajini; napredovanje Islamske države (IS) u Iraku; haos u Libiji; trenutne napetosti između Izraela i Hamasa; odnosi sa Iranom i nuklearnim pitanjem i manje od dve nedelje do škotskog referenduma o nezavisnosti – doduše, niko u Briselu više nije siguran da li ovo spada u zajednička pitanja ili samo u unutrašnja britanska, ali…
Lista prioriteta sveže imenovane „Gospođe evropske zajedničke bezbednosne politike“ Federike Mogerini već je puna gomilom vrućih tema. Pošto je samo šest meseci bila italijanska ministarka spoljnih poslova (najviša državna funkcija na kojoj je ikada bila) sada je čekaju veoma teška vremena.
Federika Mogerini je mlada: rođena je 1973, a ozbiljnost njenog nasmejenog lica u velikoj meri predstavlja stav italijanskog premijera Matea Rencija, koji je uredio da baš ona zameni, često previše slabu, baronesu Ketrin Ešton. Ledi Ešton su često kritikovali da je nesposobna da unapredi stvarnu zajedničku spoljnu politiku dok ona, da se držimo značaja njene titule, u suštini, nije bila prava ministarka spoljnih poslova, već samo šef Evropske službe za spoljne poslove, kako se zvanično zove to evropsko telo. Ona je samo vodila diplomatsku službu Evropske unije, a nije upravljala evropskom spoljnom politikom, pošto ona u praksi ni ne postoji s obzirom na činjenicu da sve velike zemlje EU žele da ovaj politički resor zadrže za svoje državne organe. Novi sastav Evropske komisije bi trebalo da osnaži zajedničku spoljnu politiku i trebalo bi (što ne znači da mora) da ojača institucije EU u odnosu na zemlje članice, bar kada su u pitanju odnosi sa ostatkom sveta.
Doduše, ovo je samo teorija. Kao što se obično u EU dešava – pogotovo u vreme političke, ekonomske i krize legitimiteta – zajedničke institucije izgledaju slabo i nesposobne su da prevaziđu nacionalne otpore koji dolaze iz svih velikih zemalja: Nemačka ne želi da se odrekne svog uticaja u ekonomiji; Francuska i Velika Britanija ne žele da se odreknu svog statusa „sile“; severne zemlje ne žele da budu uvučene ni blizu mediteranskog vrtloga, dok južne zemlje – Italija na prvom mestu – pokušavaju da se sakriju iza zavese zvane „Potrebna nam je zajednička evropska politika“, jer nemaju ni snage ni ideja kako da se reše trenutne krize koje se dešavaju izvan njihovih granica.
BEZ ISKUSTVA: Odluku da u takav politički kontekst gurne Mogerini doneo je Renci lično. Odluku, za koju pojedini državni i partijski funkcioneru kažu da je pomalo hrabra, ali i loše sračunata. Kritičari kažu – tiho i nezvanično – da bi iskusnija osoba bila bolji izbor i za Italiju i za Evropsku uniju.
Zašto? Federika Mogerini je dobro informisana i kompetentna za međunarodne odnose. Od 2008. bila je član parlamentarnog Odbora za odbranu, gde je blisko pratila neke od najvećih međunarodnih kriza: od Avganistana do talasa revolucija i protesta u arapskim zemljama. Pre toga, a posle studija političkih nauka, radila je u Odboru za međunarodne odnose Demokratske stranke (PD) gde je pomno pratila sve promene kroz koje je diplomatija prošla u poslednjih nekoliko godina kada su se pojavili nedržavni igrači (od NVO do terorističkih mreža) kao primarni činioci spoljne politike koja je nekad bila rezervisana samo za državnu vlast.
S druge strane, njeno iskustvo je više analitičko, nego što je operativno: dok je bila poslanica bila je voljna da se upusti u dijalog sa civilnim društvom i nevladinim organizacijama, slušala je njihove stavove o spoljnoj politici Italije (i Evrope i Nato), učestvovala na sastancima i konferencijama. Ipak, njena inicijativa je bila prilično slaba, pa dijalog sa samoniklim pokretima i civilnim društvom nije doneo mnogo, osim dobrih namera i nekoliko deklaracija.
Čak ni prema Avganistanu, zemlji čije je prilike godinama pratila, italijanska politika se nije mnogo promenila uprkos njenoj posvećenosti.
Međutim, odnedavno, otkad je postala ministarka spoljnih poslova, izgleda da se njen stav pomalo promenio: glasno je zastupala jače sankcije protiv Rusije zbog ukrajinske krize, a tokom sukoba Izraela i Hamasa odletela je u Kairo da podrži napore egipatske vlade o prekidu vatre. Čak je otvoreno tražila da se iračkim Kurdima pošalju evropsko oružje i oprema ne bi li odbranili Irak od napredovanja džihadista.
S druge strane, kako je italijansko prisustvo na međunarodnoj sceni prilično slabo, većina njenih akcija se desila zato što je „morala“ da reaguje; nije tu bilo nikakve dugoročne vizije ili dobro osmišljene strategije, što zaista i nije njena greška, već rezultat dugogodišnje krize kroz koju italijanska diplomatija prolazi.
Od izbijanja finansijske i ekonomske krize 2008. Italija se potpuno zabavila svojim domaćim problemima i vrlo malo pažnje se poklanjalo događajima izvan granica ili izvan Sredozemlja. Sve reakcije na krizu bile su upravo to: reakcije u najboljem, a hitne mere u najgorem slučaju. Većinom, Italija je samo pratila ono što su druge zemlje, kao Velika Britanija ili Francuska, radile ili govorile. A, Evropska unija je u ovom scenariju bila Godo koga treba pričekati.
OSOBA OD POVERENJA: Dakle, dva su pitanja na koja treba odgovoriti: otkud Italijanka u fotelji ledi Ešton? I, otkud Mogerini?
Odgovor na prvo pitanje leži negde između Brisela, Berlina, Londona, Pariza i Rima: kadgod se bira novi sastav Evropske komisije, postoji nepisano pravilo po kojem velikim zemljama pripadaju najjače pozicije, ali tako da se ne otme previše od malih zemalja. Politički korektno rečeno: Evropska komisija treba da bude „reprezentativna“. S obzirom na to da Italijan Mario Dragi vodi Evropsku centralnu banku, Italija nije mogla da se nada da će dobiti neki „veliki“ ekonomski resor (bilo bi zaista ironično da evropsku ekonomiju vodi država sa najslabijom ekonomijom od svih velikih zemalja) tako da, u suštini, jedina visoka pozicija koja je preostala je bila ona koju je imala Ešton. Italijanska vlada je brzo reagovala i potegla je da je dobije.
Sad dolazi drugo pitanje. Više nego od bilo čega drugog, Renci je želeo Mogerini isključivo zbog domaćih razloga. Pominjalo se ime Eme Bonino, već sa iskustvom evropske komesarke i visokom reputacijom u međunarodnoj politici. Ili čak i ime bivšeg premijera Masima D’Aleme (onog što je bio na čelu italijanske vlade 1999. tokom rata protiv Srbije zbog Kosova). D’Alema je bio odličan ministar spoljnih poslova pre nego što se dokazao kao očajan predsednik vlade i njegovo iskustvo se nije dovodilo u sumnju. Enriko Leta, nekadašnji premijer kojeg je nasledio Renci, mogao je da bude mudar izbor s obzirom na njegovu odličnu mrežu ličnih kontakata po celom svetu, a pritom je i ekonomski stručnjak. Štaviše, njegovo postavljenje je moglo da zaceli rane u Demokratskoj stranci nastale rastućim nezadovoljstvom dela članstva zbog Rencijevog „nasilničkog“ liderstva.
U stvari, izbor Mogerini je Renciju poslužio na dva načina: da ima osobu od poverenja u srcu mašinerije EU i da pokaže italijanskim medijima i javnosti da se Rim još za nešto pita kada je reč o konsenzusu u Uniji. Nije zaista važno što se „Gospođa PESC“ (italijanska skraćenica za Evropsku zajedničku bezbednosnu politiku) u Briselu neće pitati mnogo. Na kraju, „iskustvo u dijalogu“ Mogerini biće dragoceno u Briselu gde „služba za eksternu akciju“ zapravo ima vrlo malo akcije, a mnogo više slatkorečivosti „prema izazovima i mogućnostima koje su pred nama“ – da se poslužimo uobičajenim EU slengom.
Renci je izgurao svoje jer njegova Demokratska stranka ima najjaču delegaciju unutar poslaničkog kluba socijalističkih i socijaldemokratskih partija i zbog toga što je jedina članica Socijalističke internacionale koja je kod kuće pobedila na evropskim izborima. A i zbog toga što su, kada se opredelio za Mogerini, samo trećina kandidata za funkciju komesara bile žene: tako nije bilo šanse da se njegov predlog odbije.
Veliko „ali“ krije se u nečemu čega Mogerini nije svesna: ona nema iskustva u ekonomiji niti u međunarodnoj trgovini (upravo je na pomolu novi ugovor o slobodnoj trgovini između EU i SAD). Zato je prilično verovatno da će italijanski glas u Briselu o ekonomskim temama biti veoma tih, a taj tihi glas stići će iz Rima, lično od Matea Rencija. Upravo je to stav koji neće ojačati evropske institucije, već će ih dodatno oslabiti ostavljajući zemljama članicama da budu gospodari svojih interesa, mada ni jedna od njih, čak ni Nemačka (o Britaniji da i ne govorimo) više ne može da razmišlja izvan evropskog okvira, iako povremeno sanjaju o tome.
Osmi po redu izbori za Evropski parlament održani su između 22. i 25. maja 2014. godine. Iako je predvodio kampanju konzervativnih evropskih partija koje su dobile većinu, bilo je potrebno mesec dana da se postigne dogovor da Luksemburžanina Žan-Klod Junkera zaista nominuju za novog predsednika Evropske komisije. Protiv njega bili su pre svega premijer Mađarske Viktor Orban, što je manje važno, i premijer Velike Britanije Dejvid Kameron, od koga i te kako zavisi budućnost Evropske unije – on je Britancima, ukoliko dobije naredne izbore i ukoliko EU, pored ostalog, ne prihvati da smanji uticaj Evropske komisije na nacionalne države, obećao referendum o izlasku iz Unije 2017. godine. Za Kamerona je nominacija Junkera bila „loš dan za Evropu“, jer je on „otelovljenje evropske birokratije koja pokušava da oslabi poziciju nacionalnih država“. Ljutio se na pojedine šefove vlada zemalja EU, jer su „promenili mišljenje“ po pitanju nominacije Junkera.
Od Junkera, posle „slabog“ Hozea Manuela Baroza, većina članica EU očekuje da oformi jaku komisiju koja će po potrebi moći da se odupre prohtevima šefova država i vlada motivisanim usko nacionalnim interesima i da kreira evropsku politiku, zbog čega je, valjda, i kancelarka Nemačke Angela Merkel oklevala neko vreme da podrži njegovu nominaciju. Mission impossible, reklo bi se, ali već nagoveštaj te mogućnosti izazvao je buru u Londonu. Uz proširenje EU, ideja o stvaranju evropske „superdržave“, evropskog identiteta, zajedničke spoljne i bezbednosne politike, kad-tad, deo je programa svih evropskih entuzijasta.
Izbor Junkera „kao prsta u oku Britanije“, za posledicu je imao dublje kompromise koji su morali da budu napravljeni prilikom izbora novog predsednika Evropskog saveta (u kome su zastupljeni šefovi država i vlada 28 zemalja članica EU) i predstavnice EU za spoljnu politiku i bezbednost. Za to je bilo potrebno tri samita EU i tri meseca, a biće potrebno još najmanje toliko dok oni ne oforme svoje timove, pa dok sve to ne prođe kroz Evropski parlament. Junker, pak, nije mogao da sastavi tim Komisije, dok se ne popune druge dve ključne funkcije. Čitav ovaj proces pokazuje sve poslovične slabosti institucija EU, koje veliku energiju i vreme troše na beskonačne kompromise, kompromise oko kompromisa, te stalno kaskaju za događajima kako na svetskoj tako i na unutrašnjoj, evropskoj, političkoj sceni.
Tako je izbor pao na Donalda Tuska, premijera Poljske, kao predsednika Evropskog saveta (umesto Hermana van Rompuja), i ministarku spoljnih poslova Italije Federiku Mogerini, kao predstavnicu EU za spoljnu politiku i bezbednost (umesto Katarine Ešton). Evropski par iz snova, reklo bi se: On konzervativac star 57 godina, ona socijaldemokrata stara 41 godinu; muškarac i žena; on blizak Angeli Merkel i prihvatljiv za Dejvida Kamerona, ona čedo premijera Italije Matea Rencija i bliska predsedniku Francuske Fransou Olandu; on, prvi istočnoevropejac na tako značajnoj funkciji u EU koji je kao član poljske Solidarnosti bio aktivan u borbi protiv uticaja SSSR i za demokratiju, ona „rođena, strastvena“ evropejka, deo generacije koja je odrastala sa evropskom idejom; on, kao Poljak, bez imalo razumevanja za novu rusku „ekspanzionističku“ politiku, ona, sa levice tradicionalne države EU sa izvesnim razumevanjem za poziciju Rusije…. Forma je svakako ispunjena.
Tusk, međutim, tek natuca engleski, pa nije sasvim jasno kako će da „menadžuje“ svađe unutar Evropskog saveta, kada krene unakrsno prepucavanje – sa simultanim prevodom, valjda. Ali, makar kao premijer Poljske zna kako sistem funkcioniše i u ravnopravnom je položaju sa ostalim kolegama, šefovima država i vlada. Za Mogerini, koja politički nije prekaljeni, neki se pitaju da li može da položi takozvani „Lavrovljev-test“: da uspešno okonča višečasovnu, žustru diskusiju sa „pit bulom“, ministrom spoljnih poslova Rusije Sergejem Lavrovim. Pitanje je i da li je dorasla rukovođenju „ministarstvom“ spoljnih poslova EU sa 3400 saradnika i budžetom od 800 miliona evra godišnje i da mu da na većem značaju unutar institucija EU. Baronesi Ešton to nije pošlo za rukom, a kamoli da kreira prepoznatljivu evropsku spoljnu i bezbednosnu politiku.
Za predsednika Evropskog saveta, čiji mandat počinje 31. decembra 2014, nominovan je Donald Tusk (1957), istoričar, poljski političar kašupske narodnosti rođen u Gdanjsku, nekada član Solidarnosti, premijer Poljske od 2007, predsednik stranke liberalno-konzervativne partije Građanska platforma, koju je osnovao 2001.
Poljska vlada na čelu sa Tuskom uspešno je amortizovala globalnu ekonomske krizu. On kaže da je za sedam godina njegovog premijerskog mandata u Poljskoj rast BDP-a dostigao 20 odsto, a da je istovremeno uspostavljena finansijska disciplina. To se u glavnom tumači time što Poljska ima relativno veliko domaće tržište i što je zadržala zlot kao nacionalnu valutu.
Tuska je zvanično za predsednika Evropskog saveta predložila poljska vlada, tek kada nije uspela da na funkciju visokog predstavnika za spoljnu politiku i bezbednost EU progura svog šefa diplomatije Radeka Sikorskog.
Donald Tusk naglašava da nema Evropske unije bez Velike Britanije, s kojom je spreman da napravi kompromis kako ova ne bi izašla iz Unije, pa je njegovo naimenovanje podržao britanski premijer Dejvid Kameron.
Tusku se zamera da slabo govori strane jezike, pa je proteklih meseci pohađao intenzivan kurs engleskog i, kako navodi poljska štampa, uspeo da ga „donekle“ savlada.
Pojedini mediji javljaju o posebno srdačnim odnosima Tuska i nemačke kancelarke Angele Merkel: Sličnih su godina, oboje imaju iskustva iz totalitarnog režima, oboje marljivo neguju nemačko-poljsko pomirenje.
Po etničkom poreklu Tusk je Kašub. Kašubi su mali slovenski narod nastanjen u poljskoj Pomeraniji. Prema popisu stanovništva u Poljskoj iz 2002. godine oko 5000 ljudi se izjasnilo da su po narodnosti Kašubi, dok se oko 51.000 izjasnilo da govore kašupskim jezikom. Smatra se da osoba koje su poreklom Kašubi, ali se na popisu izjašnjavaju kao Poljaci, ima oko 300.000. Poljajci kašupski jezik (zapadnoslovenski jezik s nešto nemačkih pozajmljenica) smatraju dijalektom poljskog.
Tuska su pojedinci napadali zbog toga što mu se deda navodno dobrovoljno prijavio u Vermaht. Po drugoj verziji, deda je u Vermaht mobilisan dok je bio u zarobljeničkom logoru, pošto je posle podele Poljske deo u kome je živeo bio tretiran kao deo Trećeg Rajha, a njegovi stanovnici kao vojni obveznici.
Dugo je Socijaldemokratska partija Nemačke (SPD) raspravljala o tome ko bi bio bolji kandidat za kancelara: Olaf Šolc ili ministar odbrane Boris Pistorijus. Sada je Pistorijus objavio da ne želi da bude kandidat
Protiv Netanjahua, njegovog bivšeg ministra odbrane Joava Galanta i zvaničnika Hamasa, optuženih za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti, Međunarodni krivični sud u Hagu izdao je naloge za hapšenje. Izraelski lideri osudili su ovaj zahtev kao sramotan i antisemitski
Angela Merkel otkriva detalje svoje politike prema Rusiji i Ukrajini u novoj knjizi „Sloboda“. Odluke sa samita NATO 2008. i dileme oko prijema Ukrajine u Alijansu osvetljavaju njen strah od sukoba sa Rusijom, ali i izazivaju nova pitanja o odgovornosti za današnji rat
Koliko je svet daleko od nuklearnog rata Rusije i Zapada? Ako verujete srpskim tabloidima, uveliko je vreme da pakujete kofere, stvarate zalihe hrane i bežite u neko improvizovano atomsko sklonište. Realnost je, ipak, malo drugačija
Američke AI kompanije su posebno zadovoljne, njihove akcije rastu, uporedo sa očekivanjem da će biti ukinute regulacije protiv AI nakon što se Donald Tramp bude ustoličio u Beloj kući. Da li je takozvana opšta veštačka inteligencija sada sasvim izvesna, a svet se nalazi pred divovskim izazovom, onim koji je inteligententniji od svih prethodnih? Da li je, uprkos tolikim drugim teškim pitanjima, razvoj AI najveća kob našeg doba?
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
