Klizanje prema diktaturi

Prošloga četvrtka, u organizaciji nedeljnika „Vreme“ i organizacije OEBS, održana je tribina o tome gdje smo, nakon „reforme reforme“ pravosuđa krajem 2014. godine. O istim temama smo razgovarali – u istoj organizaciji – i u rano proljeće ove godine i utisak je da ništa nije bolje (naprednije) u odnosu na to vrijeme, naprotiv: pravih reformi nema, dodatno se kompliciraju ionako sporna zakonska rješenja mijenjanjem po hitnom postupku, u sistem su uvedeni notari (u nezakonitim postupcima), advokati su već dva mjeseca u „štrajku“, Ustavni sud Srbije ne pokazuje namjeru da se požuri sa svojim stavovima…

Na tribini su govorili profesorica Vesna Rakić Vodinelić, sudija Apelacionog suda u Beogradu Miodrag Majić, sudija Vida Petrović Škero, predsjednica Sindikata pravosuđa Srbije Slađanka Milošević, potpredsjednik Društva sudija Srbije Kosta Mitić Vrankić, tužilac i član Udruženja tužilaca Nenad Stefanović, predsjednik Udruženja sudijskih i tužilačkih pomoćnika Lazar Lazović, predsjednici Advokatske komore Srbije i Vojvodine Dragoljub Đorđević i Srđan Sikimić, novosadski advokat Vladimir Horovic, te advokat Jelena Nikolić, koja je odavno položila notarski ispit, ali nije imenovana među 94 izabrana kandidata.

Nije bilo nikoga iz Vrhovnog kasacionog suda: dvije sudije koje su bile pozvane u posljednji čas su morale otkazati, zato što je dan uoči tribine sazvana sjednica svih sudija tog suda. Njima organizatori posve opravdavaju nedolazak zbog „više obaveze“, a i inače nisu poznate po tome da spadaju u šutljivu i nekritičku javnost.

S druge strane, predstavnici Ministarstva pravde i Javnobilježničke komore su javili, vrlo ljubazno, da zbog unaprijed preuzetih obaveza i silnih poslova, baš nitko njihov ne može doći na tribinu. Obećali su da će biti idućega puta; vidjet ćemo, držat ćemo ih za riječ (obećanje)!

Ovdje objavljujemo tek akcente iz dvoiposatne rasprave, iako se i iz tog kratkog pregleda jasno vidi koliko smo daleko od pravne države, od vladavine prava još i više i koliko građani Srbije nemaju mnogo razloga za optimizam kad misle i hoće svoja ljudska prava.

O javnim beležnicima ili notarima

VESNA RAKIĆ VODINELIĆ: Država, čiji je organ sud, ne može na javnog beležnika da prenese više ovlašćenja nego što sama ima. Ona je uspostavivši notarski monopol, pre svega onaj koji se tiče ugovora o raspolaganju nepokretnosti u vidu javnobeležničkog zapisa, prekoračila ovlašćenja koja ima. To nisu bila javna ovlašćenja. U tradiciji srpskog prava nikad nije bilo da se ugovor o raspolaganju nepokretnostima zaključuje u formi javne isprave. Bilo je dovoljna slobodno izražena, u pisanom obliku, volja ugovornih stranaka, uz overu potpisa, koji služi zapravo identifikaciji ugovornih strana. I to je bilo tako počev od Srpskog građanskog zakonika, da se ne vraćamo dalje u prošlost, od 1844. godine. Ne postoje ni tradicijski razlozi, a niti ustavni razlozi da se to učini. Došlo je, dakle, do prenosa sa suda na javne beležnike jednog ovlašćenja koje sudovi nikad u Srbiji nisu imali.

Za neke druge nadležnosti koje predstavljaju javno-beležnički monopol u Srbiji, moglo bi se reći da su bile sudske nadležnosti. Tu mislim na ugovore koji su bili zaključivani u službenoj formi, kao što je ugovor o doživotnom izdržavanju i ugovori koji se tiču porodičnih i naslednih odnosa. Tu nije preneseno ništa više nego što je država preko suda u vanparničnom postupku imala. Ovde je, međutim, došlo do jasnog prekoračenja nadležnosti. Makar u ovom domenu. Ustavni sud nije imao težak posao. Imao je veoma lak posao, samo je trebalo da u taj posao uđe. I zaista je teško objasniti zbog čega se nije odvažio.

(…)

Ako pogledamo poslednjih stotinak godina, na ovom prostoru smo imali dva zakona o javnom beležništvu. Jedan u Kraljevini Jugoslaviji 1930. godine i sada ovaj drugi. Naravno, u svim državama nastalim na području bivše Jugoslavije postoje zakoni o javnom beležništvu i tada, tom prvom prilikom, pa i ovom drugom prilikom, u 21. veku nije cela stvar prošla bez turbulencije. Zakonom o javnom beležništvu Kraljevine Jugoslavije javni beležnici su, između ostalog, bili i ovlašćeni da zastupaju stranke umesto advokata u nekim građanskim stvarima spornim, pa i u krivičnom izvršnom postupku i u nespornim stvarima. Šta se tada desilo? Tada se od svih komora koje su postojale u Kraljevini Jugoslaviji pobunila Advokatska komora Zagreba i uputila predsedništvu Vrhovnog zakonodavnog saveta predstavku. Ja bih vam sad citirala šta oni tamo pišu, jer ćemo i dan-danas, posle toliko godina, čuti gotovo istu argumentaciju: „Najvažniji poslovi svakdanjeg prometa, kao kupoprodajni ugovori, ugovori darovanja s nekretninama itd. neće više moći sastavljati advokat i već jedino javni bilježnik. Kad je, dakle, institucija javnog bilježništva već sama po sebi suzila djelokrug advokata i oduzela im deo zaslužbe, čemu u svojoj objektivnosti ne prigovaramo (oni čak nisu o tome ni prigovarali), onda nije pravedno da se javnim bilježnicima omogući da još jače oštete advokate.“ Ovaj sam citat našla u jednoj fusnoti, u radu koleginice Milene Trgovčević Prokić (Nastanak i istorijat notarijata) u jednom zborniku.

Ono što razlikuje tadašnju državu i tadašnje pravosuđe, pri čemu ga ja uopšte ne glorifikujem u odnosu na sadašnje jeste reakcija nadležnog ministra pravde. On je reagovao veoma mudro. Nije mogao kao ministar da promeni tu odredbu, ali – šta je on uradio: 1931. godine je doneo Uredbu o ukidanju vršenja advokatskih poslova javnog beležnika. Suština te Uredbe je bila da se javni beležnici u roku od 30 dana od objavljivanja Uredbe izjasne nadležnom sudu da li zadržavaju zvanje beležnika ili zvanje advokata. Dakle, nikad kod nas nije moglo i jedno i drugo.

SRĐAN SIKIMIĆ: Kad je to u pitanju, 1939. godine Advokatska komora Vojvodine je uputila jedno oštro pismo tadašnjem ministru pravde u vezi sa nadležnostima notara tadašnjih. Ministar pravde je 28. avgusta ove godine gospodina Đorđevića i mene, u pokušaju da mu ukažemo na pogubnost rešenja zakonskih propisa koji su u proceduri, dočekao sa rešenjem: vi, Vojvođani, tradicionalno ste protiv notara i ne znam šta ovog puta hoćete.

VIDA PETROVIĆ ŠKERO: Da li smo mi ustavni i zakoniti? Da li je normalno da se ne predvidi u zakonima koji se donose dan pre nego što će početi da rade notari, da se tačno zna koliko ih je izabrano, jer ih je izabrano manje nego što je potrebno za Srbiju, a nijedan u mnogim gradovima malo južnije od Beograda, šta rade sudovi, jer sada, gle čuda, mimo zakona sudija donosi notarski zapis radeći po Zakonu o notarima.

Sad se promenio Zakon. Šta je sa gomilama, stotinama ugovora koji su doneti kao notarski zapis u sudovima? Ja, da sam advokat, sasvim sigurno bih to iskoristila, ako mi je to u interesu da poništavam ugovor. Ko će snositi štetu za to? Da sam stranka koja izgubi, tužila bih državu za štetu koja će nastati. Da li je moguće, prvo, da se tako zloupotrebljava pravosuđe, drugo, da sudije pristanu na to? Nikada neću preskočiti i ono što je u vezi sa sudijama. Sudije su se iskreno pomalo ponadale da će dobiti naknadu kao notari kada donose notarske zapise. Notarsku naknadu…

JELENA NIKOLIĆ: Podneta je tužba protiv Javnobeležničke komore, šta će se desiti ne znamo. Mi ovih dana čujemo od Ministarstva kako advokati žele da uruše javnobeležnički sistem. Ja mislim da će se sistem sam urušiti, imajući u vidu da postupak koji je u toku, odnosno postupci pred Upravnim sudom. Moram da napomenem da imamo izveštaj Evropske komisije, kao i mišljenje zaštitnika građana, koji se tiču samog postupka imenovanja javnih beležnika. Za Evropsku komisiju je taj postupak izbora zabrinjavajući. Kakav će biti sledeći, videćemo. To kandidatima daje, što se kaže, vetar u leđa, nadaju se da će uspeti jednog dana sa tim upravnim sporovima, u šta ja čisto sumnjam.

O nezavisnom sudstvu

MIODRAG MAJIĆ: Ako se pravosuđe već nalazi u tako nezavidnom položaju neuspostavljenog mesta (ali tradicionalno, ne mislim da je to nešto što traje svega nekoliko godina, pa čak ni decenija unazad), ima li smisla možda razmišljati o tome da se možda i dodatnim, možda da to nazovemo i prekomernim ustavnim garantijama, pokuša tradicionalno loš položaj podići makar na nivo relativno ravnopravan? Jer, mi imamo tradicionalno dominantnu ulogu izvršne vlasti nad svim ostalima, a naročito nad pravosudnom vlašću. Da li onda ima smisla u Ustavu, ne samo reći da je pravosuđe nezavisno, nego mu svesno dati malo jaču ulogu u odnosu na izvršnu vlast, makar da u nekom proceduralnom, formalnom delu postoje takva rešenja, da bi se na neki način pokušao napraviti jedan zaokret u odnosu na sve ovo što imamo?

Ljudi koji su u pravosuđu, neće to moći sami da iznesu, bojim se da to neće moći ni većinski ljudi koji su, hajde da tako kažem, „stara garda“ pravosuđa. To će morati da pokušaju da iznesu ljudi mlađe generacije, oni koji još uvek nisu „zatrovani“ takvim načinom razmišljanja, funkcionisanja i odnosa snaga u pravosuđu, ukoliko ih u međuvremenu ne upropastimo, a sve su šanse da hoćemo. Jer stalno gledamo mlade generacije koje ulaze u pravosuđe kao vrlo sposobne, ali nakon izvesnog vremena počinju da liče na svoje principale, počinju da razmišljaju kao njihovi principali.

SLAĐANKA MILOŠEVIĆ: U pravosuđu je stanje očajno već duži niz godina. Menjale su se vlasti, skupštinske većine i svaki put, ako biste krenuli da istražujete unazad u poslednjih 14 godina, videćete da se menjao set pravosudnih zakona i upravo mislim da problem leži u tome. (…) Ja radim u tužilaštvu, gde su kabineti dva sa dva, smešno je da kažem, ali je istinito, da ne možete da otključate kabinet, stara vrata, pa ga obijate u prisustvu policajca i osumnjičenog koga treba da saslušate.

Javnost to ne zna. Te prizemne stvari treba govoriti stalno. Zašto smo mi loši? Zato što niko ništa ne ulaže godinama. I onda neko dođe i kaže vam: treba da plaćate PDV, trebate da plaćate račune, ovo i ono, da bismo danas i sutra imali škole, ludnice, sudnice. Pa, gospodo, mi smo to plaćali i do sada. Pa, zašto nemamo škole, ludnice, sudnice, bolnice i ostalo, puteve? Gde je taj novac?

VIDA PETROVIĆ ŠKERO: Kako da pravosuđe bude nezavisno? Kako, kada se kod nas menjaju zakoni prema ličnosti, kako, kada znamo da se napravi jedan zakon, napravi pauza, a onda promeni zakon i ispadne određeni broj sudija? Da li će ikada sudije više progovoriti? (…) U to nas dočeka i štrajk advokature koji ćemo mi, sudije, kako nam je rečeno već unapred, podržati, a za godinu dana reći: sad ćemo malo razrešiti sudije zato što nisu dovoljno radili i gde smo ušli sa tim nezavisnim sudstvom? Da li uopšte imamo reformisanje i ulazimo li sa svim ovim zakonskim promenama u novi haos? Da li smo uopšte iskoristili ustavne norme koje bi mogle da rasterete sud na odgovarajući način, ili smo napravili politički marketing gde ću jasno reći: da li je bilo bolje birati one kojima nije bilo mesta zbog tri partijska slova, da izaberemo još osam ili šest notara i omogućimo bar početak rada da bude legalan, ili napraviti potpuno novu instituciju od koje očekujemo da krene da postoji sa apsolutno najvećom nadležnošću koja se može zamisliti, a da je sve to nezakonito?

KOSTA MITIĆ VRANKIĆ: Ako nam je cilj da ojačamo nezavisnost sudijske funkcije, prvo u Ustav moraju da se unesu osnovi za prestanak sudijske funkcije, to je jedna stvar, a druga je – osnov za prestanak sudijske funkcije nikako ne može da bude periodično vrednovanje rada sudija, ako hoćemo nezavisne sudije i nezavisno sudstvo. Ako nećemo, onda može sve.

Da bi uopšte došlo do nezavisnog sudstva, potreban je ceo sistem mera koje treba da se uspostave. (…) Potreban je čitav sklop mera, potrebne su znatne izmene, potrebno je i sudije da preduzmu više da bi zaista sudska vlast bila nezavisna u potpunosti, da bi zauzela svoju ustavnu funkciju. Ali sa druge strane, u ovoj konstelaciji snaga, bez tih ustavnih i zakonskih izmena, to se neće dogoditi.

Druga stvar – nemojmo sada da zaboravimo da mi od 1945. imamo jednu suprematiju izvršne vlasti. To je vrlo u glavama ljudi, i sudija donekle, i u kulturi. S tako nečim izboriti se uopšte nije lako. Imao sam prilike par puta da se borim u vezi toga. To uopšte nije za potcenjivanje, suviše se često govori o tome i opet kažem – suviše su česta prebacivanja sudijama da, eto, sudije, sve imaju na dohvat ruke, ali eto, nema dovoljno lične hrabrosti da se sudije izbore za to. Ne. Ni ustavna, niti zakonska regulativa nisu takve i bez ovih, a i još nekih izmena, to nije put ka sudstvu kao trećoj grani vlasti.

O rezultatima „reforme reforme„

VESNA RAKIĆ VODINELIĆ: Da li se treba nadati boljem? Moja priroda je takva da smatram da se buniti moramo. Svako na svoj način, svako svojim oruđem ili oružjem. Međutim, ako pogledamo projekciju za budućnost, ona je, nažalost, po mojoj oceni, veoma obeshrabrujuća. Veoma obeshrabrujuća. Znate, naš pravosudni poredak je fragilan, slab, vazda bio. Pravosuđe nije uspelo da se nametne ili mu nije dozvoljeno da se pokaže kao treća državna vlast. I sad, iz ove pozicije nefunkcionisanja i sudova i javnih tužilaštava, ne treba da se lažemo, oni ne mogu da funkcionišu bez advokature, treba da se borimo za to da pravosuđe bude vlast.

VLADIMIR HOROVIC: Moto onoga što imam da kažem je: juče je bilo loše, danas je gore nego juče, ali danas je bolje nego što će biti sutra. Ja tako vidim situaciju. (…) Vlada, ministar, pokazuju potpuno otuđenje od javnog mišljenja, nespremnost da svoje stavove, ako i bilo kakve imaju, sučele kroz bilo javnu diskusiju, bilo kroz medije, i javno ih iznesu. Odbijaju svaku akademsku stručnu raspravu. Ne trebaju oni nama na ulicama i na mitinzima. To su oni vežbali da bi zaludeli 40 odsto građana da bi došli na vlast. Mi se ovde ne borimo za vlast. Štampa se ne bori za vlast. Mi se borimo za građane, za pravnu državu, borimo se za vladavinu prava, ali onog prava koje neće biti pravo na monopole, koje neće biti otuđeno pravo i koje neće voditi u ono što mogu otvoreno da kažem – u diktaturu.

Naš sledeći očekivani korak je pravac prema potpunoj diktaturi. Da li će to biti diktatura jednog čoveka? Ime uopšte nije bitno. Ili će to biti diktatura hunte, što znači tri generala i dva političara? I to nije bitno. Bitno je da mi klizimo prema diktaturi i ako se ne održe, podrže stavovi kojima se štiti pravo građana, ustavna prava i slobode, mi ćemo ulaziti, glatko klizati kroz podmazani teren prema diktaturi, kada više neće biti prilike ni za ovakve razgovore.

NENAD STEFANOVIĆ: Katastrofalno je stanje u pravosuđu. Ispred Udruženja tužilaca ću da napomenem samo tri tačke koje će izgleda izazvati kolaps celog pokušaja reforme pravosuđa. To su Pravosudna akademija, tužilačka istraga i javni beležnici. Zakon o javnom beležništvu ne bih komentarisao, osim iz ugla zamenika javnog tužioca, kao i mojim kolegama i sudijama, kojima će biti smanjivane plate. Država s takvim zakonom stvara ekstra profitere. To je trenutno inicijalno motiv takvog zakona.

Što se tiče Pravosudne akademije, po našim ustavnim inicijativama je već Ustavni sud odlučio, a osim toga, Udruženje sudijskih i tužilačkih pomoćnika je podnelo krivičnu prijavu protiv aktuelnog direktora Pravosudne akademije zbog toga što on, čovek, nema ni akreditaciju od strane Visokog saveta sudstva, niti Državnog veća tužilaca za obuke koje sprovodi.

Tužilačka istraga: tu je 13 meseci primene novog zakonika o krivičnom postupku, koji je stvorio pravnu nesigurnost za građane i on mora na kompletnu reviziju. Definitivno.

O štrajku advokata

VESNA RAKIĆ VODINELIĆ: Ja sam nekoliko puta pozdravila protest advokata. Mislim da je on vrlo važan i da je otišao preko granica cehovskog pristupa i, nekako, pokušao je da osvetli uspeh kod jednog broja građana, da osvetli tu ugroženost onoga što zovemo običnim, prosečnim čovekom, svim pravosudnim zahvatima koji su činjeni.

DRAGOLJUB ĐORĐEVIĆ: Gospodo, pravda u Srbiji stoji, hteli mi to da priznamo ili ne, ne dva meseca, nego četiri duge godine. Četiri duge godine mraka, četiri duge godine nedopustivog ćutanja reći ću i advokature.

Advokatura je kao psihijatrijski bolesnik u stanju kumuliranog afekta. Prsla, eksplodirala i dozvolila sebi da pokaže da postoji, sada već više od toga. Naravno da iznutra je najlakše, kolokvijalno da kažem, bušiti ovaj ceo protest. I naravno da smo sami sebi, opet da kažem, najveći neprijatelji. Ali mi naše žito od kukolja znamo da razlikujemo. Plašim se da to u sudovima i tužilaštvima današnje Srbije nije moguće. Nije moguće, a trebalo bi da bude. I onda, ako bude bilo sudske vlasti, biće je zato što će Rim izgoreti do temelja i pretvoriti se u prah i pepeo. Samo tada može iz cele priče da se rodi Feniks.

SRĐAN SIKIMIĆ: Što se našeg protesta tiče, ja bih ukazao samo na dve stvari. Moram da priznam da smo mi začuđeni pasivnošću sudske vlasti i u situaciji kada je nesumnjivo u nizu zakona zbog kojih smo mi u protestu izvršna vlast nasrnula na sudsku vlast. Jedan segment toga je oduzimanje nadležnosti sudova, gde sudove niko nije pitao da li žele da se reše određeni poslovi određene nadležnosti, koje njima isključivo pripadaju, a drugi segment – zašto sudska vlast trpi kontrolu izvršne vlasti u poslovima koje sada po Zakonu o javnim beležnicima obavljaju sudije. (…) Mi smo u ovim protestima pozvali i Ustavni i Upravni sud da se javno izjasne na osnovu kojih razgovora, dogovora ili saznanja čovek koji trenutno obavlja funkciju ministra pravde maše u javnosti saznanjima kakve će odluke doneti i Ustavni sud i Upravni sud. Upravni sud ćuti i dalje, doneo je jednu odluku o privremenim merama, a Ustavni sud je imao ono trapavo izjašnjenje predsednika tog suda koji je protest advokata označio kao pritisak, a ne protivustavni propis, koji je određenu grupu ljudi naterao da iskažu svoje nesaglasje sa tim.