Ivančić se ne bavi mojim tekstom nego njegovom tobožnjom motivacijom, možda i zato što u njegovom svetu svaki nastup ima neku (s)ličnu motivaciju i zadatak, pa više ne može ni da zamisli da neko izvan interesnih zajednica autonomno misli i samostalno donosi zaključke o političkim procesima. Ničeg novog zato nema u Živim i mrtvim u odnosu na Srđu i Vreme, izuzev viška uvreda... Pošto Ivančić očito ne želi polemiku, nego eventualno tek pljuvački duel, ovaj tekst biće pokušaj da se zbog nepristrasnog dela javnosti ukaže još jedanput na meritum. Nije mi do takmičenja u pljuvanju bilo s kim, pa ni sa Ivančićem
Istorija je, po riječima Viktora Ivančića, prćija preživjelih, dok je polemika, ako je vjerovati njegovoj recentnoj polemičkoj praksi, za njega prćija bukača i pljuvača. Mada je i njegov prethodni tekst (Srđa i Vreme) bio, kako sam već primijetio, pun „pridjeva, uvreda i zamjena teza“, on je, u poređenju s novim njegovim polemičkim prilogom pod naslovom Živi i mrtvi, skoro pa hladan i objektivan. Obračunavajući se s Dragoljubom Žarkovićem, Ivančić koristi priliku da istovremeno pljucne nekoliko puta i u mom pravcu. Pri tome ne samo da ne iznosi nijedan argument, nego se ponaša i kao da moj tekst Poetska pravda uopšte nije pročitao. Pošto Ivančić očito ne želi polemiku, nego eventualno tek pljuvački duel, ovaj tekst biće pokušaj da se zbog nepristrasnog dijela javnosti ukaže još jedanput na meritum. Nije mi do takmičenja u pljuvanju bilo s kim, pa ni sa Ivančićem.
Zaboravljajući naprasno da je njegov tekst Srđa i Vreme napisan kao polemički odgovor na moj tekst Hronika najavljene praznine, Ivančić nam otkriva kako je od početka slutio da ja nastupam „u svojstvu predgrupe“. Ostaje nejasno zašto je on kao „vrhunski rok kritičar“ uopšte komentarisao nastup „predgrupe“, a nije sačekao nastup glavnog izvođača. Ivančić želi da publika zaboravi da Žarkovićevog teksta ne bi ni bilo da ga sam Ivančić nije isprovocirao insinuacijama o „cipelaranju Srđe Popovića“. Osim što sam, po Ivančiću, nastupio kao predgrupa, moji su tekstovi Hronika najavljene praznine i Poetska pravda, opet po Ivančiću, „nesuvislo štivo“, „buncanje“ te „petljanje po fusnotama“. Zanimljivo je kako Ivančić – sveti Viktor od Ferala – očekuje da mu publika vjeruje na riječ. Za razliku od Vremena, koje je prenijelo Ivančićev tekst Srđa i Vreme, ni zagrebački tjednik srpske manjine Novosti ni portal Peščanik (koji objavljuju Ivančićeve polemičke odgovore) ni moje tekstove ni Žarkovićev tekst (na koje Ivančić reaguje) ne samo da ne prenose, nego ih ni ne linkuju.
Mada smo mu i Žarković i ja plastično ilustrovali apsurdnost njegove ideje po kojoj bi intervju sa Vladetom Jankovićem i moj tekst tobože bili dio iste kampanje protiv Srđe Popovića, Ivančić i dalje insistira na istoj tezi. Ironično, istoga dana kad je Ivančić objavio Žive i mrtve, Tamara Nikčević – autorka navedenog intervjua sa Vladetom Jankovićem – demonstrativno i teatralno je raskinula saradnju sa Vremenom, uz ivančićevski argument da Vreme cipelari mrtvog Srđu Popovića.
Ivančić se ne bavi mojim tekstom nego njegovom tobožnjom motivacijom, možda i zato što u njegovom svijetu svaki nastup ima neku (s)ličnu motivaciju i zadatak, pa više ne može ni da zamisli da neko izvan interesnih zajednica autonomno misli i samostalno donosi zaključke o političkim procesima. Ničeg novog zato nema u Živim i mrtvim u odnosu na Srđu i Vreme, izuzev viška uvreda i Ivančićevog pragmatičnog zaboravljanja Aleksandra Tijanića i svog izdavača Dejana Ilića. I da, tvrdi Ivančić i da je jedna moja rečenica o Ivi Sanaderu („Desničar koji je pred desetinama hiljada ljudi na splitskoj rivi sipao drvlje i kamenje na Haški tribunal, naposljetku je bio onaj koji će uspješno da kruniše saradnju Republike Hrvatske sa Tribunalom u slučaju Ante Gotovine“) zapravo „glorifikacija“. Uz to ide i jedna zanimljiva fusnota; kaže Ivančić da je Sanader hrvatska prethodnica Vučiću, a da se njegova (Sanaderova) reformska vjerodostojnost „najbolje očituje u današnjem profašističkom izdanju njegove stranke“. Da je Ivančiću zaista do polemike, pitao bih ga kakve veze ima današnji Karamarko sa Sanaderovom (ličnom) reformskom vjerodostojnošću. I misli li da bi za Srbiju bilo bolje da je vodi „srpski Karamarko“ umjesto „srpskog Sanadera“? (Mada je ovo posljednje pitanje bolje postaviti Ivančićevim beogradskim drugarima.) I zašto ima potrebu da cipelari Ivu Sanadera bez kojeg, zasigurno u većoj mjeri nego što Vremena ne bi bilo bez Srđe Popovića, ne bi postojale zagrebačke Novosti, barem u današnjem obliku zgodne sinekurne zavjetrine za Ivančića i ine feralovce.
Ovdje bih i završio. Ivančić ionako misli da je polemički efektno svom oponentu zamjeriti – dužinu teksta, pa pominje nekakve plahte, odnosno trošenje „sedam-osam kartica novinskoga teksta“. Zaustaviću se ovdje na dvije-tri šlajfne, manje zbog Ivančića, a više zbog čitalaca Vremena. Ako kolumnista lista namijenjenog pripadnicima srpske manjine u Hrvatskoj, finansiranog iz budžeta te države, ima taj luksuz da misli kako je njegovoj publici važnije da on dva puta mjesečno na pet kartica opljune Vreme nego da se bavi temama zbog kojih taj list i postoji, ja kao novinar Vremena nemam zaista „volje ni živaca“, a ni prostora (o vremenu da i ne govorim) da Ivančiću ponavljam ono što sam već napisao, a što on nije htio ili nije znao da pročita.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
