Narušavanje pravnog poretka

Protiv lex specialisa su se mnogi oglašavali iz raznih razloga. Bez obzira na to da li se neko slaže sa pravilima koje ovaj zakon treba da donese i sa ciljevima zbog kojih se donosi, jedna stvar bi trebalo da bude predmet opšte saglasnosti, zato što je važan element pravne države i jedinstva pravnog poretka: pogrešno je donositi akt u formi zakona (opštu pravnu normu) tako da važi samo za jedan slučaj. Zbog toga je osnovni predlog koji je Transparentnost Srbija uputila svim poslaničkim grupama i Vladi bio da se ovaj „poseban zakon“ povuče i da Vlada formuliše rešenja koja bi mogla da se primene u drugim jednakim slučajevima. Takva saglasnost nije postignuta. I Vlada u obrazloženju i premijer u izlaganju istakli su primere drugih jednokratnih zakona (uključujući i one kojima su se protivili), bez osvrta na to zašto se ne bi uspostavila nova opšta pravila.

Kao što i sam predlagač (Vlada) konstatuje u obrazloženju, Zakon o eksproprijaciji ne daje mogućnost da se privatna imovina ekspropriše zarad izgradnje objekata za dalju prodaju, a takva će biti većina u budućem „Beogradu na vodi“. Takvo odstupanje se pravda naročitim značajem, javnim interesom da se upravo ovaj građevinski projekat realizuje, ali bez objašnjenja šta je to što upravo ovaj slučaj čini jedinstvenim, a što ne bi moglo da važi za neki drugi u budućnosti. Ako se usvoje pravila koja važe samo za ovaj projekat, pred ovom ili budućim vladama i skupštinama stajaće dva loša izbora – da za svaki naredni veliki investitorski poduhvat donosi slične posebne zakone ili da zainteresovanim investitorima na drugim područjima saopšti da oni neće moći da računaju na prednosti koje su date investitoru „Beograda na vodi“.

Iako su u prvom planu izmene propisa o eksproprijaciji, ovaj zakon u najmanju ruku nagoveštava i odstupanje od pravila u drugim oblastima. Iz člana 15 stav 5 i 6 može se zaključiti da bi ugovorom moglo biti predviđeno da investitor gradi objekte javne namene (ulice, most, škole) i da se zatim ti troškovi izgradnje priznaju kao plaćanje doprinosa za uređivanje građevinskog zemljišta. Ove odredbe bi bile u suprotnosti sa odredbama sistemskog Zakona o javnim nabavkama (dodela ugovora bez nadmetanja, plaćanje kompenzacijom), najznačajnijeg antikorupcijskog akta koji je usvojila aktuelna vlast.

Inače, reč je o radovima velike vrednosti. Sudeći po obrazloženju, u pitanju je 33 milijarde dinara (više od 10 odsto godišnje vrednosti svih javnih nabavki u Srbiji). Zanimljiva podudarnost je to što je procenjena vrednost doprinosa za uređivanje građevinskog zemljišta gotovo identična – 33,7 milijardi dinara. U odsustvu konkurencije, po logici stvari, cena radova bi mogla da bude u najboljem slučaju jednaka onoj do koje bi se došlo preko tendera, na kojem bi budući investitor morao da se nadmeće sa svim drugim potencijalnim izvođačima radova.

Postoje i druga sporna pitanja. Na primer, Zakon govori o „poveravanju komunalnih delatnosti“, ali nije jasno šta se tačno menja u odnosu na opšti pravni režim (zašto su ove norme potrebne?). U obrazloženju se nalaze sporne tvrdnje o tome da je Prostorni plan izgrađen u svemu prema Zakonu. U stvarnosti, pri kreiranju su očigledno korišćeni planovi koji dolaze od potencijalnog investitora, bez zakonskog osnova za to. Kaže se da su finansijska sredstva potrebna, ali ne i kolika; da je neophodno da zakon stupi na snagu što pre, „kako bi se izbeglo prekoračenje roka za završetak Projekta“, ali se ne navodi koji je to rok, niti u kojem je opštem pravnom aktu ili ugovoru predviđen. Tvrdi se da ne postoji potreba za usaglašavanjem zakona sa Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju, koju bi takođe trebalo uzeti sa rezervom, naročito s obzirom na moguće narušavanje konkurencije među privrednim subjektima.