Izlazna strategija

Nikad nisam saznao da li je istina ili mit da su neki iz Egzita hteli da okupe bend Urbana gerila (u kojem sam svirao bas) na jednom od festivalskih izdanja pre nekoliko godina. Nikada nisam ni nešto naročito kopao po tome da saznam koliko ima istine jer sam želeo da to bude mit i da verujem da je neko nekad i hteo da nas okupi. Pre nekoliko nedelja, jedan od članova Egzit tima mi je u razgovoru rekao da bi Urbana gerila mogla da napuni dobar koncertni prostor i da bi možda on to i organizovao.

foto: marko rupena

Svih ovih godina voleo sam da verujem da mitove treba ostaviti neokrnjenim. Da mit o Urbanoj gerili, kao bitnom pank bendu u kome su svirali Cane, Vlajsa Arsenijević, Uroš Đurić, Kebra, Loka, Draža.. treba i da ostane mit. I trideset tri godine nisam uzeo bas u ruke duboko uveren da bi to bilo kršenje legende. A onda, pre dve nedelje, pozvao me je Nebojša Grujičić, urednik kulture nedeljnika „Vreme“, da se pridružim bendu „Vremena“ na predstojećem koncertu na Egzitu. Objasnio mi je da bend „Vremena“ postoji dve godine i da u njemu sviraju ljudi iz redakcije: on je ritam gitara, Stevan Ristić, direktor „Vremena“, bubnjar benda, novinarka Jasmina Lazić je pevačica, novinar Radmilo Marković pevač, a Nebojšin sin Danilo solo gitarista. U bendu su doskoro bili i Vojislav Milošević, pomoćnik direktora, kao gitarista, i Aca Valčić, foto arhivista, na basu. Imali su već dvadesetak nastupa, neko ih je negde čuo i dobili su poziv da sviraju na Egzitu, u četvrtak na otvaranju festivala, na Jack Daniels stejdžu. Ali su ostali bez basiste i zato mene zovu. Uklapam se u profil benda – pisao sam za „Vreme“.

foto: marko rupena

Taj razgovor je vođen dok sam bio u Tašmajdanskom parku nekoliko stotina metara udaljen od stadiona na kome je Urbana gerila odsvirala svoj poslednji koncert. Kao čoveku koji je napržen na mitologiju čitava ta simbolika i geografija terala me je da kažem „Ne“. Ali je Grujičić pribegao odličnom mamcu, rečenici, koski: „Zamisli kad u svom drugom romanu u tvojoj biografiji bude stajalo: Izveštavao iz Guče, svirao na Egzitu.“ To je bila prva stvar koja me je slomila, druga je bio Egzit, a treće da je ovo novinarski bend što ga je lišavalo bilo kakve pretencioznosti i pridavalo mu alibi zezancije.

foto: marko rupena

Prva proba zakazana je u sredu, u day afteru kada su „Nedeljnik“ i „Vreme“ već predali brojeve u štampariju. U utorak saznajemo da su sa Egzita odbili da daju izvođačku akreditaciju Danilu, koji je strašan gitarista, ali ima petnaest godina, a Jack Daniels ne dozvoljava maloletnim licima ulaz na svoj stejdž. Značajno smo oslabljeni. Par dana kasnije saznaćemo da smo ostali i bez drugog vokala. Nevena, supruga pevača Radmila i prateći glas, porodila se i donela na svet dečaka. Bend je u minimalnom formatu, na meni je velika odgovornost.

foto: marko rupena

Proba je u naselju ispod Vuka, u atomskom skloništu, tom legatu iz socijalizma

foto: jack daniel’s backstage@exit2015 / nemanja stojanović

koji je adaptiran u vežbaonicu bendova. Leva ruka mi je spora zbog saobraćajne nesreće koja se desila baš pred nastup Džonija Rotena i PIL-a na Ušću. Desna ruka mi je dobra. Nebojša kaže da mi ona omogućava solidan kamiondžijski zvuk. Nemam samopouzdanje, ali Nebojša i Stevan me podržavaju. Sve sam zaboravio. Nemam više blage veze gde je D, G, A. Moje note su brojevi pragova. Zato i bas linije zovemo po pozivnim brojevima za srpske gradove. Ta notna leksika se nalazi u Nebojšinim mejlovima u kojima mi je spakovan kratak kurs za skidanje repertoara. Posle prve probe otkrivaju mi obližnji kafić-biblioteku. Kažu mi: „Pravo mesto za tebe književnika.“ Iz treće karijere (književne) vraćam se u rikverc na svoju prvu – muzičku. Sledeća proba je u subotu. Sa pevačicom Jasminom i najvećim suportom benda – Ćebom. Vežbam repertoar. Vežbam da podvaljujem. Dajem i oduzimam gas volumenom preko potenciometra. Skidam jačinu u pasažima u kojima sam traljav, pojačavam se tamo gde sam siguran, a to je „Lonely boy“. Nebojša i Stevan imaju super gruv. Jasmina skuplja podočnjake od dugotrajnog puta ispod naočara za sunce. Odlično peva. Ćeba je odličan navijač. Ja učim repertoar i idem po skalama koji su pozivni brojevi gradova „023“, „035“, „017“… Cela Srbija je u mojim bas linijama. Palimo se za probu od tri sata da bi u tom trećem bili poput fudbalera koji drži šake na bokovima što je znak umora i odlaska iz igre. Odlično se zabavljamo. Ovo je zezanje, a ne rušenje mitova kojih se bojim.

foto: jack daniel’s backstage@exit2015 / nemanja stojanović

Poslednja proba je u sredu, dan pred Egzit, nismo loši. To je kao poslednji trening tima pod reflektorima. U četvrtak se nalazimo na Studentskom trgu gde nas čeka kombi. Zove me Ana Marković iz „Lagune“ da kaže da je nadrkani pisac otkazao priču za „Nedeljnik“. Kažem joj: „Idemo da sviramo.“ Život počinje u pedesetoj. U kombiju koji ždere kilometre ka Novom Sadu. Prave se fotke i kače na Fejsbuk. Broje se lajkovi. Nikome ne obznanjujem da sviram. Dolazimo u Novi Sad. Na tvrđavu. Dočekuje nas simpatični Vojkan Bećir koga znam iz njegovog didžejisanja po BG klubovima. Kuju se Egzit narukvice na ručne zglobove. Kuju se ćevapi na ručku pred tonsku probu. Na putu ka tonskoj probi na našem Jack Daniels stejdžu prolazimo pored Fusion bine na kojoj ima tonsku probu Darkwood dub. U poslednjem momentu dajem Ćebi bas gitaru da me Vuča i Miki ne bi videli sa instrumentom. Ne želim da saznaju da sviram. Pozdravljam se sa Darkvudima i idem s bendom na tonsku. Kratka je. Tonac nam kaže da pamtimo pozicije na pojačalima. Stevan ih slika mobilnim. Odlazimo sa tonske i srećem Tomu Grujića. Izigravam ranog posetitelja Egzita. On je DJ na našoj bini. Ispoljavam radoznalost za tajming njegovog nastupa ne bi li saznao da li sam bezbedan u svom inkognito nastupu. Toma je super lik. Toma je u 19 h a mi tek pred ponoć, što znači da ćemo se mimoići.

U povratku prolazimo pored tonske probe na main stageu. Roudi proba vokale „Hey, hey, hey – Ho, ho, ho“. To nam ostaje ceo dan u ušima.

foto: jack daniel’s backstage@exit2015 / nemanja stojanović

Nekoliko sati kasnije, odlazim sa suprugom na main stage gde praše Eagles Of Death Metal, kalifornijski bend s visokooktanskim gitarskim prašenjem iz seta Orange pojačala i imidžom koji podjebava „red nekove“. Fenomenalan koncert. To me oduševi kao posetioca i prepadne kao muzičara u bliskoj budućnosti. Jurim ka našem Jack Daniels stejdžu. Lokamo viski. Vidim Tomu Grujića koji je ostao posle svog seta. Skrivam se da me ne vidi. Na bini su Sajsi MC koju sam intervjuisao nekoliko puta. I nju ću da izbegnem. Pomislim: „Čoveče, ona praši godinama, a na istom je stejdžu ko mi veterani od tri probe.“

foto: jack daniel’s backstage@exit2015 / nemanja stojanović

Izlazimo na binu. Imam „note“ na papirima pobacanim po podu. Moji pozivni brojevi za srpske gradove preko kojih plivam basom su vidljivi u Egzit noći. Okej je. Toma je otišao, Sajsi je otišla. Mogu da se okrenem ka publici. Stevan je drobilica, Nebojša je razarač, Jasmina je pravi frontmen. Ja sam tu da se izvučem, uživam, ne uprljam mit i uvećam CV raritetnim podatkom. Brži smo nego na probama, ali funkcionišemo. Super funkcionišemo. Čak dobijamo aplauze posle stvari. Tokom poslednje dve pesme primećujem u publici furioznog gitaristu benda Eagles Of Death Metal, koji se na našoj poslednjoj stvari približio bini da nas što bolje čuje i vidi. Čoveče, ovo je ludilo. Od Kori Udovički u ranim osamdesetim nisam imao poznatiju slučajnu publiku.

Završavamo. Aplauz. Ne idemo na bis nego na reprizu pražnjenja flajke Džeka.

Kakvi smo bili?…

Pa …bili smo… Pa… Bili smo do jaja.