U ova „olujna“ vremena baš se nekako pojavila i ova knjiga priča bivšeg gradonačelnika Knina (u gadna vremena) Drage Kovačevića. Priče su – očigledno – pisane dugo i bez namere da se baš sad pojave. Na neki način te su priče opis konteksta iz kojega je cela ova tragična istorija i nastala. Kad čovek ovu knjigu pročita, razne mu stvari polako legnu na svoje mesto.
Severna Dalmacija je čudno mesto: Napoleon i Marmont tuda su krčili svoje puteve 1809. i dalje (kao i kroz Gorski Kotar), pa je taj kraj ostao strateški bitan zbog očuvanja tih linija komunikacija – do kraja, do današnjih dana. Knin je bio i ostao bitan u tom smislu, kasnije još bitniji kao ključni željeznički čvor i garnizon svih režima. Još za Turaka i Mlečana naseljen je Srbima (duža je to priča…), pa je takav i ostao u austrijsko doba, pa i dalje – do 1995.
Da ne ulazimo sada u priče o švercerima i finansima, lovokradicama i šumarima. Drago Kovačević, rođen i odrastao tamo, priča malo noviju i malo konkretniju istoriju. Ove su priče nekako najviše nalik na veoma uspešne novinske reportaže nego na prozu; valjda zbog činjenica i iskrenog stila. Možda je i izmislio (mada mi se ne čini), ali je dobro izmislio. Neku učeniji kritičar svrstao bi ovu prozu u neku postmodernu fiočicu i nazvao je nekako, ne smem ni da pomislim kako. Ali to ne pomaže. Ovo je iskren tekst, iz neposrednog iskustva i iz poprilične pameti. Bio, video, ispričao… Podseća na ono uputstvo nekog engleskog pisca iz valjda 17. veka: „Ako čovek sedne i iskreno napiše šta je sve doživeo i video, eto dobre proze.“
Ova proza nije pretenciozna, nema ambiciju da objasni istoriju i da nariče nad tragedijom Srbalja; utoliko je poraznija po nosioce tragične zablude o Velikoj Srbiji („Beograd se brani u Kninu“, znate već). Naslovna priča je jednostavna: čovek je divno izrezbario kundak za karabin, pa je taj karabin doneo smrt svakome ko ga je uzeo u ruke (na kraju i majstoru koga u Oluji ubijaju na kućnom pragu i u dubokoj starosti); karabin završava u rukama izvesnog hrvatskog generala, kriminalnog psihopate kojega policija ubija nakon serije zločina (očito: Ivan Korade). Pita se Drago Kovačević na kraju priče: a u koga je sada taj karabin?
Ovo je knjiga o Zlu: srpskom i hrvatskom, hvala lepo, štaviše o svakom Zlu. Na primeru izvesnog sinjskog zaseoka Kovačević povlači dobro dokumentovanu liniju o tom Zlu: prvo najavljuju pokolj; onda kolju; kad su pobili Druge, prelaze na svoje, ali pravosuđe je puno razumevanja čak i za napastvovanja i ubistva mladih devojaka, Hrvatica. To je već istraživačko novinarstvo, ali će se jednoga dana čitati kao ona priča Danila Kiša o „nožu sa drškama od ružinog drveta“: jeste da je možda istina, ali je važnije da je dobra proza; razlika se gubi – s pravom – jer je dobra proza istina. Zlo je neuništivo, pogotovo ako ga dato društvo „razume“ i odobrava, prećutno i pravosudno. Mahalski, prigradski i zatvorski prvoborci zaštićeni su i izvikani za „vitezove“ i „heroje“; kriminalni tipovi postali su oslonac vlasti i njen kriv nož u mraku u svim našim državama – bez izuzetka.
Dobro je takođe neuništivo. Ima kod Drage Kovačevića par potresnih priča i o tome; deluju nekako istinito, šta ja znam; tako mi se učinilo, valjda zbog tog njegovog novinarsko-reportažnog stila i pristupa. A možda i zato što je to dobra, iskrena, proza, pa deluje istinito. Prijatelj Hrvat, koga isteraju iz Knina, pa se 1995. vrati i u kući pripovedača pronađe deviznu ušteđevinu i preda mu je negde u Madžarskoj; kasnije umire od srca gledajući kako novonaseljeni Hrvati iz Bosne lože pripovedačeve knjige…
Precizan opis proslave Kosovske bitke 1989. na Kninskom Kosovu autentičan je potpuno i slaže se sa svime što smo tamo videli. Ono što nismo videli, to su pazovački TV-četnici u suknu i sa šubarama na plus 40 stepeni, koji mlate sve koji ne zavijaju s njima. „Odakle ovi u suknu i sa šubarama na ovom zvizdanu?“, pita neko; „Došli su oni normalno obučeni, nego su se jutros presvukli“, kaže drugi posmatrač. Jedan stariji sagovornik čudi se: pa takve su, Đujićeve, „do Austrije gonali“. Tada pripovedačev otac sklanja sliku Slobe Miloševića iz kuće. To je još jedan primer prevaspitavanja roditelja; imali smo, mnogi od nas, taj problem, a neki svoje roditelje nisu prevaspitali do danas; neki čak ni svoju decu.
Ta priča o Kninskom Kosovu meni je nekako najpotresnija: iz nje se vidi kako je polako svest o predstojećoj propasti unapred osuđene blesave avanture počela da prodire kao isprva mutna slutnja da sve to neće dobro svršiti. I nije: slutnja je rasla u brigu, pa u strah, sasvim opravdan.
Drago Kovačević je istorijske i političke aspekte cele te priče razjasnio – prilično precizno i dokumentovano – u svojim ranijim knjigama, pisanim iz perspektive gradonačelnika Knina, kao memoare. Kakav je bio – antifašista, čovek posvećen očuvanju i životu svojih sugrađana – dobro je i pretekao raznim martićima, babićima i ostalima. Dobro je da je napisao ovu knjigu priča kroz koju izbija stvarnost onakva kakva je bila. Proza je – to znamo – ponekad istinitija od suve i destilisane istorije.