Slika trogodišnjeg dečaka Ajlana Kurdija probudila je savesti širom sveta i promenila javno mnjenje u Austriji i Nemačkoj, što se nije desilo nakon mnogobrojnih prethodnih vesti o udavljenim izbeglicama kod ostrva Lampeduza, ni nakon izveštaja o tome da se u Mediteranu od januara do kraja avgusta 2015. godine udavilo najmanje 2500 ljudi. Ova fotografija je izazvala lavinu podsećanja na "slike koje su izmenile svet"
Lokalni ribar koji je na plaži u Bodrumu prvi ugledao trogodišnjeg Ajlana Kurdija u crvenoj majici s licem u vodi pričao je reporteru BBC-ja: „Došao sam do mora i bio užasnut i prestrašen. Moje srce je prepuklo.“
Neki mediji kao BBC objavili su sliku policajca kako nosi to utopljeno izbegličko dete, a britanski „Indipendent“ je, uz mnogo dramatičniju fotografiju Ajlana Kurdija s licem u vodi, preneo otvoreno pismo svima koji su govorili o izbegličkoj krizi koja je zapljusnula Evropu. „Dragi Dejvide Kamerone, Tereza Mej, Najdželu Faražu, Dejli ekspresu, demonstranti u Nemačkoj, Keti Hopkins, Filipe Hamonde, svi koji ste pisali potcenjivačke komentare na članak u Mail online, policijo u Mađarskoj, vlade Bugarske, Češke, Estonije, Mađarske, Holandije, Poljske i Slovačke, turisti na ostrvu Kos, karikaturisti i tviteraši, u prethodnih nekoliko meseci vi ste bili odgovorni za širenje antiimigrantskih i antiizbegličkih osećanja… Neki od vas su skidali izbeglice s vozova i pisali brojeve na njihovim rukama. Neki od vas su jednostavno gradili zidove…“
Neko je citirao Staljinovu rečenicu da je hiljadu mrtvih statistika, a jedna smrt tragedija. Fotografija mrtvog deteta koga je more izbacilo na obalu probudila je savesti, promenila javno mnjenje u Austriji i Nemačkoj, što se nije desilo ni nakon mnogobrojnih prethodnih vesti o stradalim izbeglicama kod ostrva Lampeduza ni nakon izveštaja tome da se u Mediteranu od januara do kraja avgusta 2015. godine udavilo najmanje 2500 ljudi, pa ni onda kada je u blizini Beča otkriven kamion u kome se ugušilo pedesetak izbeglica…
ETIČKI KODEKS: Novinarski etički kodeksi nalažu oprez pri objavljivanju fotografija dece – moraju se poštovati integritet žrtve i osećanja porodice i moraju se izbegavati takozvani nekrofilni voajerizam i rizik raspaljivanja strasti. U slučajevima kada slika govori o nečem mnogo krupnijem od obzira koji nalaže kodeks, takva pravila se stavljaju u drugi plan.
Kad je fotografija devetogodišnje devojčice Kim Pak, koja gola i izgorele kože beži ispred vatrene kugle gorućeg napalma 8. juna 1972. blizu južnovijetnamskog sela Trang Bang, dežurni urednik agencije AP u Sajgonu je zbog „frontalne golotinje“ odbio da odobri prenos te fotografije u centralu agencije AP radio-foto kanalom (tadašnji domet tehnologije komunikacija). Slike golotinje svih uzrasta i oba pola agenciji Asošiejted pres te 1972. bile su apsolutno neprihvatljive. Posle prepiske telefaksom sa izveštačima, njujorški urednik AP Hal Bjul na kraju se složio s tim da novinska vrednost fotografije koju je napravio Vijetnamac Nik Ut prevazilazi sve prigovore u vezi s golotinjom. Fotografija je postala jedna od najupečatljivijih slika koje obeležavaju američki fijasko u Vijetnamu. I ljudsku patnju u ratu. U kasnije objavljenim transkriptima se moglo pročitati kako je američki predsednik Nikson smatrao da je ta fotografija nameštena. Iz AP su odgovorili da je to realnost u Vijetnamu.
Za generaciju 1968, koja je protestovala zbog američke umešanosti u Vijetnamski rat, od velike simbiličke važnosti je bila slika južnovijetnamskog generala Ngujen Ngok Loana koji je 1. februara 1968. revolverom Special Smith & Wesson Model 38 „Airweight“ na ulici u Sajgonu pred kamerama ubio zarobljenog vijetkongovca Ngujen Van Lema.
Oko te fotografije, koja je bitno uticala na promenu stava javnog mnjenja prema američkoj umešanosti u Vijetnamski rat, posle je bilo mnogo objašnjavanja i razjašnjavanja – da je na ulici ubijeni Ngujen Van Lem bad guy, koji je navodno za vreme ofanzive Tet zarobio južnovijetnamskog generala Ngujen Tana i pobio celu njegovu familiju, uključujući i 80-godišnju majku, ucenjujući ga da vijetkongovcima omogući da upotrebe zarobljene tenkove. General Ngujen je omrznut umro od raka u Virdžiniji, a foto-reporter Edi Adams mu se navodno izvinio, pa nad njegovim odrom čak navodno i rekao: „The guy was a hero…“
OSMEH ČE GEVARE: Neke od tih slika-ikona su funkcionisale nezavisno od svojih aktera, tvoraca i režisera. Kod sela La Igera 8. oktobra 1967, nakon kratkog i slučajnog okršaja, bolivijska vojska je iz zasede ranila i zarobila revolucionara Ernesta Če Gevaru, po svoj prilici ga hladnokrvno ubila posle zarobljavanja i donela ga s bojišta u džungli u Valegrande po podne 9. oktobra. Jedan bolivijski kapetan je opominjao: „Pokažite malo poštovanja, bar ga ne slikajte golog.“ Vojnici su na noge mrtvog Če Gevare navukli pantalone i pokušavali da ga obuku i u vojničku bluzu, ali se pokazalo da je to nemoguće, jer ruke su mu se već bile ukočile. Rezultat je bila slika ikona generacije 1968. na kojoj mrtvi polugoli Če Gevara gleda otvorenih očiju i izgleda kao Hrist. „Ideja da se ubije Če Gevara je glupa, ali neophodna sa stanovišta bolivijskih vlasti“, ocenio je kasnije američki predsednik Džonson ne pominjući da je tamo bio i neki čovek CIA.
STEVAN FILIPOVIĆ: Da slika deluje mimo volje onih koji su je aranžirali govori i ona Stjepana–Stevana Filipovića koji na vešalima uzdignutih ruku prkosi neprijatelju, slika koju je 22. maja 1942. godine na trgu u Valjevu snimila Slobodanka Vasić, tada sedamnaestogodišnji fotografski kalfa u radnji „Foto Kosara“, kako su mnogo godina kasnije utvrdili Mirjana Belić-Koročkin-Davidović i Radivoje Davidović u knjizi Stevan Filipović, istina o istorijskoj fotografiji.
Stevan Filipović, partizanski komandant, koga su 23. decembra 1942. uhvatili Pećančevi četnici, pa ga predali Nedićevoj vlasti, a ova Gestapou, krvnički je mučen u zatvoru, toliko da je sve do maja 1943. odloženo njegovo vešanje. Stevan Filipović se, međutim, na stratištu obratio narodu: „Stojite i gledate. Ako budete samo stajali i gledali, neprijatelj će i vas ovako, jednog po jednog, vešati. Smrti se ne plašite…“ Jedan Nemac je s revolverom u ruci pritrčao čoveku na vešalima, s namerom da ga likvidira, a drugi ga je zaustavljao jer osuđenik mora biti obešen…
Kultna fotografija Stevana Filipovića s uzdignutim rukama ispod vešala prvi put je kod nas objavljena na naslovnoj strani „Politike“ 4. novembra 1944. godine i ušla u čitanke. U čitanke je ušla i fotografija Žorža Skrigina iz 1944. „Majka Knežpoljka“ na kojoj se vidi Milica Tepić sa dvoje dece u naručju, jorganom i nešto posuđa, koja je mesecima lutala Kozarom i tako decu i sebe spasla ustaškog logora. Fotografija je naziv dobila po pesmi Skendera Kulenovića Stojanka majka Knežpoljka iz 1942, postala je simbol antifašističke borbe, ušla u udžbenike istorije.
GLAS NARODA: Među najtrajnijim svedočanstvima o izrazu slobodarske narodne volje ipak ostaje slika koju je za vreme demonstracija na beogradskim ulicama protiv pristupanja Kraljevine Jugoslavije Trojnom paktu 27. marta 1941. godine napravio Milan Roglić, koji je završio fotografski zanat u Marselju i postao foto-reporter beogradskog večernjeg lista „Pravda“. Neki tu sliku porede sa Delakroovom slikom Sloboda predvodi narod. Posle Drugog svetskog rata objavljivana je u školskim čitankama, a Rogliću je navodno oproštena izvesna saradnja s Milanom Nedićem.
Kult naše sklonosti da demonstracijama za pravdu, jednakost i slobodu izražavamo volju naroda kod nas se inače gajio i preko fotografija: sukob studenata i policije kod novobeogradskog nadvožnjaka 1968; slike protesta 9. marta 1991. i simbol 9. marta Dragana Milojević-Srdić, krhka žena sa podignuta tri prsta, koja prkosi policijskom šmrku; zimski protesti 1996. i, svakako, 5. oktobar 2000.
To je bio deo talasa narodnih pokreta nakon rušenja Berlinskog zida 1989, baršunastih revolucija u Mađarskoj, Češkoj, Poljskoj i Rumuniji, raznih „arapskih proleća“, „narandžaste revolucije“ i „majdan revolucije“ u Ukrajini.
TJENANMEN: Jedna od kultnih fotografija foto-reportera agencije Asošiejted pres Džefa Videnera iz 1989. sa pekinškog Trga Tjenanmen, koja pokazuje „nepoznatog pobunjenika“ koji stoji ispred kolone tenkova, postala je ikonički znak civilnih pobuna protiv represivnih režima, golorukih demonstranata u sudaru s čelikom. Scena je zabeležena teleobjektivom s hotelskog prozora neposredno nakon što je 4. juna 1989. kineska vojska u krvi ugušila proteste koji su se danima odvijali na Tjenanmenu. O broju poginulih se nagađa: 500, 1000, 2000… U odgovoru na talas demonizirajuće kritike koji se podigao na Zapadu, kineske vlasti su pokušale da pariraju tako što su objavljivale slike obešenih, spaljenih kineskih vojnika…
Sezona izvoza revolucija i promena režima produžila se i narednih decenija, ali nekako sve češće kao neka vrsta TV rijalitija u kojima su prizivane razne intervencije čiji su se ishodi pokazali neizvesnim ili tragičnim.
ZLOČIN, LAŽI I VIDEO–TRAKE: Među najmarkantnijim slikama balkanskih ratova na kraju XX veka je svakako bio video-snimak na kome je zabeleženo kako pripadnici Škorpiona, ogranka Crvenih beretki, kod Trnova na Jahorini streljaju zarobljenu šestoricu Bošnjaka iz Srebrenice, koju su, kako izgleda, napravili i pokazivali sami pripadnici te jedinice. U leto 2005. godine, na suđenju Slobodanu Miloševiću u Haškom sudu tužilac Džefri Najs je prikazao snimak te egzekucije.
Nešto manji utisak ostao je iza video-snimaka ubistva najmanje jednog srpskog vojnika kod Dvora na Uni, 7. avgusta 1995, što su učinili pripadnici Crnih mambi, Prve bojne (bataljona) Druge gardijske brigade Hrvatske vojske i pripadnici odreda Hamze, Bužimske brigade Petog korpusa Armije BiH.
Decenijska kontroverza oko suočavanja s ratnim strahotama, istine, pomirenja i oko tanke linije između pacifizma, humanitarnog intervencionima i militarizma izbila je ponovo na površinu pre nekoliko godina, kada je u Srbiji upriličena putujuća izložba ratnih fotografija Rona Haviva pod nazivom „Krv i med“, (Blood and Honey: A Balkan War Journal), čije su prikazivanje organizovali Dokumentacioni centar „Ratovi 1991–1999“ i Kulturni centar Rex.
Ron Haviv, je diplomirao novinarstvo na Njujorškom univerzitetu, a počeo je u lokalnom tabloidu „Njujork post“, gde su ga zavoleli otkrivši da voli da čini lude stvari. Zvali su ga pinaple face (u urbanom rečniku, ako se ne varamo, nešto uvredljivo poput „bubuljičavi“ ili „Azijat“) i dali mu prvi posao. Radio je kao slobodni strelac (freelancer).
Kada je objavio odluku da izvrši invaziju na Panamu, predsednik Džordž Buš se 1989. pozvao na fotografije Rona Haviva koji je tada imao 22 godine.
Učinile su ga slavnim fotografije načinjene tokom balkanskih ratova u zemlji o kojoj, kada je kao 29-godišnjak u nju došao, nije znao ništa, fotografije borbi u Vukovaru, opsade Sarajeva, nasilja u logorima i etničkog čišćenja… Fokusirao se na širenje svesti o kršenju ljudskih prava i navodno uticao na formiranje raznih NVO kao što su Lekari bez granica i nekih drugih.
Na jednoj od fotografija Rona Haviva iz Bjeljine 1992. vidi se kako jedan od Arkanovih „tigrova“ šutira telo čoveka na zemlji. Kako je 2. aprila 2013. pisao „Njujork tajms“, Haviv je napravio tu fotografiju krijući se iza jednog kamiona, odvezao se na aerodrom i poslao je u Pariz, nadajući se da će fotografija navesti Ujedinjene nacije da intervenišu i zaustave bosanski rat.
Haviv se žalio govoreći kako fotografije nisu imale onaj efekat koji je želeo da imaju, da se on nadao da će zaustaviti rat, ali da nije bilo reakcije, da je rat nastavljen sve do Kosova, odakle je Haviv takođe objavio fotografije među kojima je i ona na kojoj se vidi kako jednu bebu prenose preko ograde od bodljikave žice…
Kao povod za jednu od intervencija NATO-a poslužio je masakr na sarajevskoj pijaci Merkale 1994. (traju polemike oko toga ko je ispalio granatu koja je usmrtila veliki broj ljudi); za NATO bombardovanje SRJ 1999. – oružani sukob između srpske policije i pobunjenih Albanaca tokom akcije policije 15. januara 1999. u selu Račak kod Štimlja. I taj događaj su pratili suprotstavljeni stavovi i različiti rezultati obdukcija. Jedna strana se držala izjava američkog penzionisanog generala Vilijama Vokera, u to vreme šefa Kosovske verifikacione misije OEBS-a, da je srpska policija, uz podršku vojske, izvršila masakr nad nedužnim civilima albanske nacionalnosti; druga strana se držala stavova da je to bila legitimna antiteroristička akcija policije protiv naoružanih pripadnika OVK koja je politički iskorišćena kao povod da se iskonstruišu navodi o masakru civila, u cilju stvaranja legitimiteta za NATO bombardovanje SRJ.
U Srbiji su zagovornici lozinke „istina, suočavanje, katarza, pomirenje“ izražavali nezadovoljstvo zbog toga što je Havivova izložba pokazala da u narodu nema volje da se priznaju srpske ratne krivice, dok se veći deo javnosti bunio pretežno zbog toga što nije bilo odgovarajućeg publiciteta ni moralne osude masovnog proterivanja Srba iz Krajine u maju i avgustu 1995. i sa Kosova 1999, kao ni nasilja u proleće 2004. kada je srušeno 125 crkava na Kosovu.
DAN POBEDE I VELIKA DEPRESIJA: Dirljiva slika trogodišnjeg utopljenika u Mediteranu navela je mnoge redakcije da objave izbor „fotografija koje su promenile svet“. U raznim izborima prolazile su slike podizanja zastave na Ivo Džimi 1945; podizanja crvene zastave na Rajhstagu; poljubac nepoznatog mornara i medicinske sestre na njujorškom Tajms skveru; ošišane žene u Parizu koju su oslobodioci osumnjičili za kolaboraciju na fotografiji Roberta Kape; socijalno angažovane slike obične zabrinute žene koja grli dvoje dece iz doba američke Velike depresije 1929…
Neki su se setili slike Tič Kvang Daka, budističkog sveštenika koji se 1963. spalio na ulici; neki slike linča crnaca u Indijani 1930. koji vise iznad glava vesele mase; neki kultne slike raskalašne grupe mladih belaca koji sipaju pivo na glave troje crnaca koji su zatražili uslugu u restoranu tada rezervisanom samo za belce u Džeksonu, Misisipi, 1963; neki rušenja kipova Bude iz Bamijana i miniranja drevne Palmire…
Neke od tih slika govore o plesu nad mrtvacem. Tokom rumunske revolucije Nikolae Čaušesku i njegova žena Elena streljani su nakon šljampavog prekog suđenja. Tu seriju su nastavile slike javnog vešanja iračkog predsednika Sadama Huseina, linča libijskog lidera Moamera Gadafija, pa i slike unakaženog lica likvidiranog vođe Al Kaide Osame bin Ladena…
U ples nad mrtvacima spada i ona stara slika obezglavljenog „Kapetana“ Virgulina Fereire da Silve, poznatijeg kao Lampijao („fenjer“), vođe brazilske grupe bandiljerosa na severoistoku Brazila dvadesetih i tridesetih godina XX veka, i njegove devojke Marije Deije, zvane Marija Bonita (Lepa Marija), koje su poredili sa američkim parom Boni i Klajd i posthumno ispevali pesme o njima.
Ta grupa je napadala male gradove i farme u sedam brazilskih država, uzimala taoce zbog otkupa, iznuđivala novac, ubila preko 1000 ljudi i 5000 grla stoke i silovala preko 200 žena, borila se s policijom preko 200 puta. Hronike kažu da je u večernjim satima Lampijao organizovao baile, ples za meštane i svoje kangaseirose. Priče o njegovim podvizima pretvorile su ga u „narodnog junaka“, brazilski ekvivalent američkog pljačkaša banaka i vozova Džesija Džjemsa. U zoru 28. jula 1938. policija je zahvaljujući izdaji otkrila i u kratkoj borbi mitraljezima ubila kapetana Lampijaoa i Mariju Bonitu i devet njegovih vojnika, a njihove glave izložila ispred Instituta za sudsku medicinu u gradu Piranjasu…
U balkanskim ratovima s kraja XX veka mnogo puta su u medijima objavljene slike odsečenih glava. U svetskim medijima u novije vreme vrtele su se i scene odsecanja glava taocima koje su radi širenja užasa snimili militanti Islamske države. Mnoge fotografije u novije vreme inače govore o sklonosti aktera događaja da sami zabeleže svoja nedela – na primer, 2003, u zatvoru Abu Graib snimke torture zatvorenika su napravili pripadnici vojske SAD…
PROGONJEN SEĆANJIMA: Foto-reporteri upućeni na poprišta gladi ili užasa rade svoj posao pod velikim opterećenjem, a izborom „fotografija koje su promenile svet“, Pulicerovim i drugim nagradama podgrevaju se očekivanja da oni budu hrabri i hladnokrvni, da imaju dobre reflekse i čvrst etički stav i da šire svest o ugroženim ljudskim pravima. I o drami „drugačijih“ i „različitih“.
Neki se slome u susretu s metaforom koju proizvodi ekstremna realnost. Tokom gladi u Sudanu 1993. južnoafrički reporter Kevin Karter napravio je sliku lešinara koji se približava detetu koje leži na pesku, dok roditelji pokušavaju da se dokopaju kukuruza koji je deljen iz aviona… Izvršio je samoubistvo nekoliko meseci nakon što je sledeće godine dobio Pulicerovu nagradu za tu fotografiju. Gumenu cev je postavio na izduvnu cev, a drugi kraj je uvukao kroz odškrinut prozor svog automobila. Napisao je da odlazi progonjen živim sećanjima na ubistva i leševe, bes i bol izgladnele ili ranjene dece…
Velike fotografije zalede momenat, uvek pričajući priču koja se rečima ne može ispričati, koja pokreće emocije i razbuktava imaginaciju. Kliše kaže da slika govori više nego hiljadu reči, ali se mnogo puta pokazalo da posle toga sledi više hiljada reči, od kojih su mnoge pogrešne.
U više redakcija prva reakcija na efekat ikoničke fotografije utopljenog dečaka vodila je ka pitanju šta se mora učiniti, samo nije u svim slučajevima jasno da li to znači da li je nekoga trebalo napasti, da li nekoga treba napasti sada ili nekome pomoći. Teško je među dramatičnim fotografijama koje su dominirale svetskim medijima razlučiti gde je granica između izveštavanja i izveštavanja sa učestvovanjem, između moralnog angažmana i propagande.
Fenomen upotrebe ljudske patnje kao casus belli poznat je iz XIX veka, kada se zvao „bugarski horor“. Izraz dolazi od pamfleta britanskog premijera Gledstona The Bulgarian Horrors and the Question of the East (Bugarski horor i istočno pitanje) iz 1876, kojim je on kritikovao Dizraelijevu istočnu politiku i budio saosećanje za Bugare i druge slovenske narode koji su vodili borbu za nezavisnost od Otomanske imperije.
Pre fotografa, ratne događaje su ilustrovali crtači. Anegdota kaže da je Vilijem Randolf Herst svom crtaču, koji se žalio da u špansko-američkom ratu 1898. nema događaja koji bi mogao ilustrovati, poručio: „Ti završi crtež, a ja ću završiti rat!“ Herstov list se reklamirao sloganom: „Kako vam se sviđa Žurnalov rat?“
Fotografija svedoči o istorijskim događajima još onda kada je u krimskom ratu 1854. engleski fotograf Rodžer Fenton u svom furgonu-laboratoriji sa konjskom zapregom obilazio front i snimao grupe oficira i vojnika, a rat prikazivao donekle kao lirski događaj.
Prve fotografije na kojima se video rat onakav kako je stvarno izgledao, snimljene su mnogo kasnije, za vreme secesionističkog rata u Americi – Aleksander Gardner i Metju Bredi u svojim kolima furgonima dolazili su na samo mesto gde su se događale bitke.
Kako u knjizi Istorija srpske fotografije piše Milunka Todić, i srpska vlada je relativno rano shvatila propagandni značaj fotografije, a Vrhovna komanda srpske vojske u Prvom svetskom ratu je svega desetak dana nakon Cerske bitke donela odluku o sistematskom snimanju ratnih događaja i prikupljanju svedočanstava o ratnim stradanjima, kako bi se uticalo da se izmeni stav iznet pred rat u britanskom „Gardijanu“, da Srbiju treba izvesti na more i potopiti.
Tako, u dosijeu o austrijskim zločinima koje je na poziv srpske vlade uradio lozanski profesor Arčibald Rajs (Report upon the atrocities committed by the Austro–hungarian army during the first invasion of Serbia submitted to the serbian government, R. A. Reiss, d.sc. professor at the university of Lausaxne, London: Simpkin, Marshall, Hamilton, Kent & co., ltd. 1916), neke od fotografija je i danas teško publikovati zbog drastičnosti s kojom je izvršen masakr. Doktor Rajs u svom izveštaju konstatuje kako srpski seljaci radije govore o svojim borbama nego o masakrima kojima su bili izloženi, a da je kao patolog na istu teškoću naišao kad su u pitanju žene izložene nasilju, koje o tome ne govore jer strahuju od sramote, a mlade devojke od toga da više ne mogu da se nadaju da će se udati…
U seriju ispoljavanja osvetničkog besa svakako spada i austrougarsko raskopavanje groba komitskog vojvode Voje Tankosića koji je umro 20. oktobra 1915, dva dana nakon ranjavanja u borbi. Sahranjen je na trsteničkom groblju, ali je njegov pratilac, zbog predostrožnosti, otkopao leš i po drugi put ga sahranio na tajnom mestu. Prodrevši u Srbiju, Austrijanci su pronašli grob, otkopali ga, fotografisali i objavili sliku groba i leša u štampi uz sledeći tekst: „Kraj Voji Tankosiću. Demon svetskog rata, podstrekač ubistva prestolonaslednika. Voja Tankosić, major srpske vojske, čije je izručenje u ultimatumu tražila naša vlada od Srbije. Majora Tankosića sustigla je kazna…“
Tankosić je posle rata sahranjen po treći put na beogradskom Novom groblju posle opela na kojem je činodejstvovalo osam sveštenika, govora vladike Varnave, Dragiše Vasića i drugih, i nakon sprovoda koji je išao Knez Mihailovom preko Terazija uz učešće nepregledne mase sveta. U IV parceli, drugom redu, na grobnom mestu broj 6. napisano je: „Venac besmrtne slave / srpska ti vila plete, / nad tvojim grobom, Vojo, / komitske plaču čete…“
Za šefa fotografske sekcije na Solunskom frontu imenovan je pukovnik Dragiša Stojadinović, i sam autor ratnih dokumentarnih fotografija, a sekcija je bila smeštena u dve sobe hotela „Kragujevac“ u Solunu. Sekcija je brojala trinaest slikara, deset fotografa i šest kino-operatera. Jedan od viđenijih foto-reportera u to vreme je svakako bio Samson Černov, Rus koji je u Srbiju došao 1912. kao dopisnik francuskog lista „Ilustrasion“ i ruskog lista „Novoe vremja“, i do 1916. napravio mnogo ratnih fotografija panoramskom kamerom, a u nepreglednoj masi vojske i naroda umeo da izdvoji detalj, pojedinačnu scenu. Poznat je njegov portret izviđača Dragutina Matića iz Kaletinca sa obronka Suve planine, gde su ga zvali Dragutin Đorin, koja je kasnije nazvana „Oko sokolovo“. O ratnoj patnji snažno govore fotografije Samsona Černova Homeless i Hurry up, the children are cold, koju je objavio 17. marta 1918. „Njujork tajms“.
Devojčica Kim Pak, Južni Vijetnam 1972.
foto: nick ut
Kozara 1944.
foto: žorž skrigin
Iz izveštaja Arčibalda Rajsa, austrougarski zločini u Mačvi 1914.
Srbija u Njujork tajmsu, 1918.
Leš Voje Tankosića u austrougarskoj štampi
Tjenamen, 1989.
Osama bin Laden…
…i Moamer el Gadafi
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
