Godina izbeglica za nama i ispred nas

Međunarodni dan migranata, u godini koja će ostati upamćena po najvećoj izbegličkoj krizi u Evropi od vremena Drugog svetskog rata i po neslavnom rekordu od oko 60 miliona izbeglih i prinudno raseljenih u svetu, dočekan je sa zapanjujućim izveštajima. U UNHCR-u su izračunali da je na svake 122 osobe jedna bila primorana da napusti dom. Tokom proteklih 12 meseci 5000 ljudi je izgubilo život u potrazi za zaštitom i boljom budućnošću; u Mediteranu je nestalo ili umrlo 3695 njih dok su pokušavali da se domognu mirnih obala Evropske unije, a more je samo na centralnoj ruti progutalo čak 2889 žrtava, podaci su Međunarodne organizacije za migracije. Samo kroz Srbiju je prošlo više od 600.000 ljudi sa namerom da zatraži azil u zemljama EU.

Istog dana, u organizaciji Komesarijata za izbeglice i migracije Republike Srbije i nedeljnika „Vreme“ i uz podršku Švajcarske agencije za razvoj i saradnju, održana je tribina pod nazivom „Migratorni tokovi u 2015. godini i izazovi u budućnosti“.

U razgovoru su učestvovali Vladimir Cucić, komesar za izbeglice i migracije Republike Srbije, Žan-Danijel Ruh, ambasador Švajcarske u Srbiji, An-Birgite Krum-Hansen, šefica Odeljenja za pravnu zaštitu izbeglica UNHCR-a, Dragana Savić iz Sektora za međunarodnu saradnju, evropske integracije i projekte Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja i Andrej Ivanji, urednik spoljne politike u nedeljniku „Vreme“ i dopisnik i komentator berlinskog „Tagescajtunga“ i „Standarda“ iz Beča, kao i predstavnici medija, međunarodnih i nevladinih organizacija. Moderator tribine bio je novinar Zoran Stanojević.

fotografije: miloš miškov

Ambasador Švajcarske je istakao da pre svega moramo očuvati dostojanstvo, a da to znači pružiti dostojanstvo migrantima koji prolaze kroz Evropu u pokušaju da negde nađu svoje mesto. „Prvo treba reći da su ljudi koji prolaze kroz Srbiju i odlaze u Evropu ljudi koji beže od rata i terora. Danas imamo četiri miliona Sirijaca koji žive u izbegličkim centrima, a nisu samo Sirijci oni koji beže od rata i užasa. Ti ljudi su izabrali Evropu. U nju dolaze jer veruju da tu mogu da ostvare svoje nade. Tu vide svoju perspektivu i politički sistem koji žele. Moramo da se držimo svojih međunarodnih obaveza, koje se baziraju na Ženevskoj konvenciji o statusu izbeglica iz 1951. godine, i sopstvenih principa“, rekao je Ruh. „U politici prema ratnim izbeglicama Srbija je primer i što se tiče političkih izjava, ali i akcija na terenu i načina na koji je pokušavala da organizuje protok reka ljudi koje su prešle od Preševa do Šida, ili ranije, pre zida, do mađarske granice. Mi sa Srbijom imamo izvanrednu saradnju još od 2001. godine. Švajcarska je devedesetih i ranih dvehiljaditih sa svojih sedam miliona stanovnika primila 370.000 izbeglica iz zemalja bivše Jugoslavije, 200.000 u samo jednoj godini. Od 2009. godine, Švajcarska intenzivno podržava Srbiju u njenim naporima da upravlja migracijama kroz sporazum o Migracionom partnerstvu. Od tada, švajcarska podrška sistemu upravljanja migracijama u Srbiji dostiže devet miliona švajcarskih franaka, od čega je blizu milion franaka bilo na raspolaganju od juna 2015, kao podrška naporima u migracionoj krizi.“

„Što se Komesarijata tiče, još 2009. godina je bila i te kako značajna za nas, jer je jedna tako velika i ozbiljna agencija kao što je Švajcarska agencija za razvoj i saradnju pokazala spremnost da sa nama radi. To što smo radili sa Švajcarcima otvorilo nam je mnoga vrata na drugim mestima. Juna ove godine po prvi put smo upozorili na to da će situacija sa migrantima biti daleko ozbiljnija. Tražili smo hitne sastanke i u UNHCR-u i u EU. Švajcarska pomoć je stigla već 6. juna 2015. Druge hitne sastanke smo dobili, ali 27. avgusta i 3. septembra. U međuvremenu je više od 300.000 ljudi prošlo u pravcu u kom su krenuli. Najbrži i najefikasniji odgovor koji smo dobili bio je od Švajcarske agencije za razvoj i saradnju“, rekao je komesar Cucić.

IZBEGLICE ĆE BITI SVAKODNEVICA: Panel je otvoren pitanjem: „Da li će 2015. ostati upamćena kao godina migranata, ili će to biti i 2016. i 2017. godina?“

„Ja mislim da će izbeglice sa Bliskog istoka u sledećih nekoliko godina biti svakodnevica. Naša očekivanja od sastanka u Briselu, od koga je proteklo više od tri meseca, bila su daleko veća, mada smo bili zbunjeni sa 17 tačaka. Neke od njih su predviđale operativno rešavanje koliko sutra. Ne vidim da je ta operacionalizacija nešto ozbiljnije rešena. Zapravo, tempo dolaska izbeglica diktiraju grčki brodovi, a u oktobru smo imali najveći priliv. Cela ruta je bila dimenzionisana na 6000 ljudi, što je podrazumevalo četiri feribota koji u pravilnim razmacima stižu u Pirej. Odatle ulaze u voz i idu na Đevđeliju. Sa završetkom sezone broj feribota se odjednom povećao na šest i mi smo dobili 10.000 migranata dnevno. Očigledno je da danas neko to mnogo ozbiljnije kontroliše, pa nam ekonomski migranti sada stižu samo preko Bugarske. Taj je broj neverovatno opao. Reč je o par desetina nedeljno, a koliko pre dva i po meseca imali smo oko 2500 svakoga dana iz podsaharske Afrike i Pakistana. Dakle, očigledno je da nije to toliko teško kontrolisati u slučaju kad postoje volja i spremnost“, objasnio je Cucić.

An-Birgite Krum-Hansen, šefica Odeljenja za pravnu zaštitu izbeglica UNHCR-a, pridružila se u oceni da je malo verovatno da će ovo prinudno raseljavanje ubrzo prestati.

„Možda će se malo usporiti u zavisnosti od vremenskih uslova, restriktivnih pograničnih politika, koje će otežati kretanje izbeglica, ali samo po sebi malo je verovatno da će ih to zaustaviti. To će njihov put učiniti mnogo opasnijim i skupljim i padaće u ruke krijumčara. Ovo je svakako bila godina izbeglica više nego migranata. Primetili smo da u protekloj godini više od 90 odsto dolazaka u Evropu potiču iz takozvanih zemalja koje produkuju izbeglice. Ogromna većina, oko 60 odsto njih, je iz Sirije, negde oko 23 ili 24 odsto iz Avganistana, između 9 i 11 procenata iz Iraka, manji procenti su iz zemalja koje takođe produkuju izbeglice kao što su Eritreja, Somalija, Sudan, Mali i tako dalje. Tu postoji i udeo migranata, ali je on mali. To ne znači da je izbeglica nužno svaka osoba koja prođe sa ovih 90 odsto, ali u svakom pojedinačnom slučaju treba proceniti da li osoba ima potrebu za zaštitom ili ne. Iz perspektive UNHCR-a, UN-a i IOM-a, a što je u skladu sa Međunarodnom konvencijom o statusu izbeglica, ova procena ne sme biti bazirana samo na nacionalnosti. Potrebno je razmotriti iskaz individue i ustanoviti potrebne mere zaštite u dotičnom slučaju. Međunarodna zajednica treba da se okupi i dâ sveobuhvatan i zajednički odgovor na izbegličku krizu. To nije samo evropski ili grčki problem, već globalni.“

NE NAZIRE SE REŠENJE NA IZVORU: Način na koji Zapad poslednjih godina reaguje na globalne krize Andrej Ivanji je opisao kao potpuno spektakularan. „Prvo smo imali famozno Arapsko proleće, gde se kompletan Zapad ponašao kao da pojma nema da će tamo da dođe do ogromnih promena koje će uticati na ceo, hajde da kažem, belohrišćanski svet. Stabilnost regiona se sastojala u tome da su tu na vlasti bili nekakvi koliko-toliko predvidivi diktatori. Tačno se znalo ko s kim sarađuje, ko može da računa na američke pare, pod kojim uslovima, i to je funkcionisalo. Kasnije je došlo do pobuna u Siriji. Svakodnevno su ginuli ljudi u Sredozemnom moru, na raznoraznim rutama. To su bile vesti od tridesetak sekundi. Kad je bilo više mrtvih, onda recimo vest na televiziji nije trajala 30 nego 37 sekundi. Cela Evropska unija je gledala u to kao da vi gledate kako u šumskom požaru u Crnoj Gori sve gori i kako se približava, a da apsolutno ništa ne preduzimate. Tako su se izbeglice približavale spoljnim granicama EU, a da apsolutno niko nije razmišljao šta treba da se uradi… Tek nakon tragedije u Austriji, u pravoj, dobroj, dobrostojećoj Evropi, gde su u hladnjači pronađena 72 leša, i posle slike beživotnog tela utopljenog dečaka, pod medijskim i moralnim pritiskom političari su konačno počeli da deluju, ali opet nekako stihijski. Svest o tome koliko je važno pitanje izbeglica koje nezadrživo dolaze ka Evropi počela je da se menja tek posle reakcija nemačke kancelarke Angele Merkel. I ono što trenutno vidimo u Evropskoj uniji, to je ono što je komesar spomenuo: ‘sve je hitno, sve je hitno’, međutim, tu Evropa ponovo pokazuje sve svoje slabosti. Ona nema nikakvu zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku. To prosto ne funkcioniše. EU nema instrumente da bi to moglo da funkcioniše, jer svaka zemlja može da insistira na nekoj svojoj politici. Ogroman broj ljudi koji dolaze zahteva zaista brze reakcije, ali brze reakcije su apsolutno nemoguće u Evropskoj uniji jer ona nije u stanju brzo da reaguje, i to je užasan problem za zemlje kao što su Srbija i Makedonija koje se nalaze na migrantskoj ruti.“

Ivanji smatra da sukob u Siriji nije ni blizu rešenja jer ne postoji dogovor velikih sila kako bi ono trebalo da izgleda. „Gotovo svaki veliki igrač u Siriji, osim proklamovanih, ima nekakve svoje lične ciljeve. Turska je apsolutno ključna zemlja u celoj migrantskoj krizi i u sukobu u Siriji. Ona, kao članica NATO-a proklamovano vrši akcije protiv Islamske države, ali usput bombarduje Kurde gde god stigne zato što je to njen interes. Rusija se uključila posle nekoliko decenija kao velesila u jedan globalni problem i zaista, pod jedan, demonstrirala ozbiljnu vojnu moć, a pod dva, na neki način izigrala kompletan Zapad pozicijom koju je globalno zauzela u tom bliskoistočnom prostoru u konfliktu u Siriji. Znači, Rusija, proklamovano, bombarduje Islamsku državu, ali usput, gde god stigne, i pobunjenike protiv Asada. Zapad isto tako proklamuje da je to borba protiv Islamske države, ali gde god stigne bombardovaće Asadove snage. I sada je to konflikt između Rusije, koja je tu vrlo vešto uvukla i Iran i Irak, i Zapada. Prosto nema nikakvog dogovora u svemu tome. Rusija direktno podržava režim Bašara el Asada, a SAD su ko zna koliko puta ponovile da nema rešenja dok se on ne skloni.“

PRIMER U EVROPI: U međuvremenu je tranzit izbeglica kroz Srbiju postao organizovan. Prema rečima Vladimira Cucića, ušao je u ujednačen ritam.

„Sada je to urednije, ali da budemo jasni, sada postoje sredstva Norveške, UNHCR-a i Švajcarske koja su investirana u Preševo. Jedno je kad imate 60 autobusa, a drugo kad tu čeka 400 prevoznika. Jedno je kad imate jedan voz, a sasvim drugo kad imate šest vozova i kad na ruti možete da izvršite praktično svaku vrstu ubrzavanja ili usporavanja. Moram da kažem, kako god da su u samom početku reagovali organi Hrvatske, mi sada imamo sjajnu saradnju. Voleo bih da je i sa Makedoncima tako. Da onako kako ulazi hrvatski voz u Šid, voz uđe i u Preševo, imali bismo relaksaciju od sedam ili osam sati i mnogo manje maltretiranja svih tih ljudi, kao i naše granične policije.“

Trenutno u Srbiji postoji smeštaj za oko 6000 migranata koji bi ostali ne duže od desetak, petnaest dana, dodala je Dragana Savić iz Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja.

„Glavni pritisak imamo na ulaznoj tački iz Republike Makedonije, znači Miratovac i Preševo. Najviše migranata ima na izlaznoj tački ka Republici Hrvatskoj, u Šidu i Adašavcima. Mi dnevno u Preševu, uz neke oscilacije usled nevremena u Grčkoj na moru, imamo priliv između tri i četiri hiljade ljudi. Imamo dovoljno ljudi u Preševu. Puno volontera i organizacija pomaže. Nedostaju nam sredstva za angažovanje dodatnih ljudi u ostalim centrima, kao i za tekuće dnevne troškove.“ Prema njenim uveravanjima, tok novca iz donatorske pomoći je pod kontrolom. „U Kancelariji za evropske integracije imaju precizan pregled najavljene donatorske pomoći i donatorske pomoći koja je realizovana, jer neke stvari idu po etapama. Za pojedine konkretne grantove ugovore je potpisivalo Ministarstvo rada. Komesarijat za izbeglice i migracije takođe je zaključivao određene sporazume. Jedinstvena evidencija o svemu tome postoji u Kancelariji za evropske integracije. Što se tiče dinarskih sredstava, Trezor, koji je deo Ministarstva finansija, ima apsolutno sve podatke.“

KRŠENJE PRAVA: Na ovoj tribini su sasvim jasno bila postavljena i pitanja: „Da li je na ruti dolazilo do toga da se suspenduju neka osnovna prava izbeglica i da li je to sada slučaj?“, „Na čiju adresu mogu ići žalbe koje se tiču segregacije na bazi nacionalnosti“ i „Kakav je odnos Srbije po ovom pitanju?“

An-Birgite je ponovila da je neophodno putem intervjua ustanoviti da li je nekoj osobi potrebna međunarodna zaštita, a ne samo pogledati koje je nacionalnosti. „Takođe, u proteklih pet ili šest meseci postojala su mesta gde uslovi prijema nisu bili u skladu sa međunarodnim standardima. Ljudi su spavali napolju, bez skloništa, bez zaštite od kiše, vetra i hladnoće. Srećni smo da vidimo da su obnovljeni napori da se obezbede zimska skloništa. Istina je da neki nisu želeli u Centar za smeštaj tražilaca azila. To smo videli u Beogradu. To se događa zbog straha od napuštanja grupe i napuštanja rute. Mislim da mnoge izbeglice i migranti prolaze balkansku rutu potpuno svesni da se neke granice zatvaraju, da politike postaju restriktivnije. U ovom smislu mi nemamo primedbi. Ako postoji sklonište koje im je dostupno i oni izaberu da ga ne koriste, to je nešto drugo, ali svi akteri treba da se trude da obezbede usluge koliko je moguće tamo gde izbeglice jesu. Što se tiče segregacije na bazi nacionalnosti, mi smo uopšteno rekli da nekoliko država primenjuje ovu politiku. Među njima ima članica EU, kao i onih koje to nisu, a sve one su potpisnice Ženevske konvencije o statusu izbeglica iz 1951. godine.“ Srbija je, kaže komesar, imala jednostavan izbor: da ljudima podgreva lažnu nadu da će uspeti u svom daljem putu ili da podrži odluku koju je doneo najveći broj članica EU. „Učiniti nešto, a znati da ti ljudi neće moći da uđu ni u Hrvatsku bilo bi licemerno. Znate, odluku donosi onaj ko prima. Odluku donosi zemlja koja je krajnja destinacija. Ti ljudi nisu došli, niti su želeli na bilo koji način da kažu: ‘dobro, ne možemo tamo, ostaćemo u Srbiji’, pa da mi onda imamo problem te vrste, ili da imamo otvoreno pitanje, da se sad postave nekakve etičke dileme da li je Srbija postupila dobro ili ne.“

Raspravu o ovim pitanjima zaključio je Žan-Danijel Ruh.

„Međunarodno pravo, Ženevska konvencija o statusu izbeglica iz 1951. govori nam da svaki tražilac azila ima pravo da bude saslušan i da svaki ima pravo da njegov slučaj uđe u proceduru, pri čemu se odlučuje da li je ova osoba suočena sa progonom, na političkoj, etničkoj, religioznoj ili drugoj osnovi i u tom slučaju mu morate odobriti azil. Procedura mora da bude vraćena na svoje mesto. Naravno, mi tačno znamo kakva je situacija u Evropi danas. Znamo da posledice po Srbiju u velikoj meri zavise od onoga što se događa na globalnom i evropskom nivou. I ovo je razlog što je naš stav da moramo ovaj problem adresirati na opšti nivo.“

Na kraju panela povela se i neizbežna priča o dogovorima o tome koja zemlja članica EU treba da primi koliko izbeglica.

„Kada se sad posmatra ta famozna diskusija o konsenzusu ko treba koliko izbeglica da primi, pa to je stidno. EU nije u stanju da postigne konsenzus, a Nemačka neće biti u stanju da zbog političkog unutrašnjeg pritiska sama prihvata izbeglice. Ma koliko opet da računice postoje, neka dođe i pet miliona izbeglica, neka dođe i šest, sedam miliona izbeglica, pa šta je to na više od pola milijarde stanovnika EU?“, upitao je Ivanji.

Ruh je podsetio da kada govorimo o tome koliko ljudi Evropa može da integriše na duge staze, treba reći da jedan milion od 90 miliona Nemaca znači 1,2 procenta. „Mi smo devedesetih u samo jednoj godini integrisali 5 odsto u odnosu na švajcarsku populaciju.“