Svi znaju za Državni posao, a Čvarkov, Torbica i Boškić stvarniji su od većine tzv. stvarnih likova oko nas. Dnevnjak je eksplodirao na internetu, ali njegova prava kuća i idealan format je televizijski. Političar i „javni radnik“ kojeg Daca Vučenić i Ljubica Gojgić nisu uživo istresle iz gaća nije ništa ni uradio u životu. Zoran Panović je jedini koji svoju „večernju školu medijske pismenosti“ drži u podne, ali nema veze, svi mu rado dolazimo. Daško i Mlađa su najbistriji glasovi celokupnog radio etra ove nesrećne zemlje, ljudi koji su rehabilitovali talk show format, jer on kod njih nije besmisleno ćeretanje da prođe vreme, nego lucidan komentar stvarnosti. Vere i zavere, po Tišminom romanu, podsećaju nas na dane kad umeće pravljenja serija kod nas nije bilo podilaženje prostoti.
Uh, mogao bih da ispunim dva prostora ove kolumne pukim nabrajanjem, ovo što je spomenuto u gornjem pasusu samo je vrh ledenog brega, nisam ni notirao Radar Marine Fratucan, Dokument, Folder kultura i još toliko toga. Šta je zajedničko svim ovim ljudima i emisijama? Svima je medijski dom program Radio-televizije Vojvodine. I niko, baš niko od njih tamo nije radio, niti je ijedna od ovih i drugih dobrih emisija postojala pre samo pet-šest godina. Sve se to desilo posle određenog, recimo tome tako, „nultog trenutka“: onog u kome je Slobodan Arežina negde 2011. dospeo u poziciju da ključno kreira njen program. I, šta se desilo? Jedna zapuštena i upuštena, traljava i otužna medijska manufaktura, koja nikako nije uspevala da se oporavi od moralnog, materijalnog i civilizacijskog debakla iz devedesetih (da ne rečem: iz „milijanskih vremena“…), u razumno je kratkom roku postala glavno, a u poslednje vreme bogme i gotovo pa jedino mesto u etru u kojem je zakon profesionalna kompetentnost, ljudska pristojnost, politička neostrašćenost i pluralizam (što ne treba brkati s nemanjem integriteta, jasnog stava i izgrađenog vrednosnog sistema!). To jest, kako se to danas kaže, lansirao je medijsku platformu na kojoj, dakako, ima i stvari koje vas ne zanimaju i koje vam nisu bliske, ali nema baš ničega čega biste se stideli i što bi vas ponižavalo, što bi cinično i svesno vređalo vašu inteligenciju ili aktivno doprinosilo građanskoj tuposti. Prostije rečeno: Slobodan Arežina napravio je daleeeeko najbolju televiziju u Srbiji, a uz HRT 3 (koji nova hrvatska vlast upravo berićetno nastoji da uništi) etablirao je RTV 1 kao najbolji TV kanal u celom tzv. regionu. Dobro, naravno da to ni u ludilu nije učinio sam, ali umeo je da strpljivo izgradi ekipu bez premca. Samo on zna na kakve je otpore sve tu nailazio: nije tu bilo samo javnih i potmulih političkih podmetanja (a treba se setiti da je RTV godinama na stalnom udaru sa najmračnije desnice kao „separatistički“ i ne znam ti šta sve), nego i sitnih malograđanskih zađevica, ljubomora neostvarenih, ali solidno umreženih tipova i tipica, mahom u formi kvazilokalpatriotskog saplitanja („Šta je tu nama jedan Beograđanin došao da nas uči, kao da mi ne znamo kako se pravi televizija?!“; Pa i ne znate, jebiga, ali ne zato što ste Novosađani, nego zato što ste šušumige, mediokriteti i jeftine fufice svih režima…).
Da raščisti te Augijeve štale nataloženog programsko–kadrovskog otpada, da provetri taj ustajali i buđavi vazduhčić incestuoznih odnosa i interesnog rke-koke u zavetrini, da stvari takoreći restartuje, Arežina je u jednom trenutku stvarno doveo oveću ekipu sa strane, iz mitskog „Beograda“, uglavnom odbeglih sa B92 koji je baš pre koju godinu rešio da se otkotrlja u besmisao, i te su prinove u jednom periodu bitno doprinele totalnom face-liftingu RTV-a, ali to je bilo tek sredstvo a ne cilj: mnogi od njih danas više i nisu na RTV, ali je u međuvremenu na pametan način „stvorena“ ili privučena cela paleta novih domaćih (novosadskih i vojvođanskih) autora svih mogućih novinarskih i drugih kreativnih televizijskih profila.
Zašto sve ovo pišem? Znate valjda: tek koji dan nakon pokrajinskih izbora, Slobodan Arežina je smenjen, sa bizarno glupim i neodrživim objašnjenjem, a odlukom nedavno formiranog Upravnog odbora RTV, u kojem stoluju ljudi za koje niste nikada čuli – jer niste ni imali po čemu da čujete za njih. Većinska frakcija vojvođanskih radikala, sad se valjda zovu naprednjaci, još nije formalno ni preuzela upravu nad Vojvodinom, a već je poslala svileni gajtan onome ko je napravio medij koji njima, takvima, nije puka i banalna politička opozicija, nego nešto mnogo značajnije i šire: civilizacijski opozit. Poruka je, dakle, savršeno jasna, i nemojte ni sekunde da se zavaravamo: ona dolazi kako od beogradskog Vučića, tako i od novosadskih vučića, lokalnih skretničara Tamne energije.
Nije to stvar Kurte i Murte, „žutih“ i Vučićevih, i slično: ne nasedajte na tu demagogiju. Nije ovaj RTV – daleko najkvalitetniji u svojoj istoriji – bio „Pajtićev i Čankov“, kako reče Veliki meštar sviju hulja, što bi, je li, opravdalo potrebu da sad bude malo Njegov. Naprotiv, stvar je upravo u tome što je RTV bio najbliže nečemu što nalikuje slici javnog servisa, i što baš to treba uništiti, ne bi li nastao još jedan opijum za proste. Jer, ako smo tupi i prosti, nećemo nikada ni poželeti da budemo slobodni, i Gazda će nas takve ponovo voleti, oprostiće nam što smo ga gorko razočarali podrškom sramotno ispod stoodstotne.
