Dositej vs. Potemkin

Kako smo za svega četvrt veka spali s globalno relevantnog Slobo, Sadame! na politički nekorektno Vučiću, pederu!? I zašto uopšte LGBT zajednica ćuti na ovo očigledno vređanje znatnog dela svojih pripadnika? I kako to da se neke od najgorih i najboljih stvari ovog monsunskog proleća u Srbiji događaju baš u Savamali, takoreći zid-do-zida… osim što od nekih zidova nije ostala ni davna grupa Kamen na kamen(u)?

Srbija tavori, između ostalog i zbog manjka odgovora. Savamala je u XXI vek ušla gotovo jednako sumorna kao i – nekad za nju kratko/nisko vezivana – radnička klasa bez pogleda u bolju budućnost. A onda je spontano krenuo preobražaj ovog neuglednog, potcenjivanog dela starog Beograda; tik do najužeg centra, sirotinjsko predgrađe za svega par sezona dobilo je moderne kulturnjačke sadržaje, auru alternativnog i imidž zone dobrog provoda. Lokomotiva tog priobalnog razvoja je Mikser House (MH), multiplatforma kreativne ekonomije, koja se – za mnoge iznenađujuće – prošle godine istakla Miksalištem, čvorištem pomoći i građanskog aktivizma za interkontinentalne izbeglice na balkanskoj ruti. Posle stotina hiljada migranata i hiljade najšarenijih volontera, brojnih sponzora i donatora, krajem aprila o.g. Miksalište u Mostarskoj ulici je silom-Boga-ne moli demontirano – jeste, brzo posle izbora, ali ne, nije to ONO rušenje – da bi ubrzo niklo nedaleko, u Gavrila Principa.

PLIVA PATKA PREKO SAVE: Kako priliči, MH ima i svoj Mikser Festival (MF), 8 mu je godina već, a po peti put održan je u Savamali. Tokom 5 dana juna, s preko 1000 učesnika na više od 40 (mini) lokacija po ovoj četvrti, bila je to prava radosna kontraofanziva na javne prostore tik do čuvene, lepe i obnovljene zgradetine (posle II svetskog rata, danas kolokvijalno) Geozavoda, odnedavno doma „Beograda na vodi“. I dok nova, bolesno ispolitizovana funkcija tu značajnu arhitekturu tera da sve više liči na Bastilju, MF kao smotra kreativnosti i inovacija zapravo je mnogo bliži prvobitnoj nameni iste građevine (palata Beogradske zadruge) s početka XX veka, i duhu bogataša-dobrotvora Luke Ćelovića koji je tu zadrugu uspešno vodio doživotno (do 1929); sva njegova imovina zaveštana je beogradskom univerzitetu.

Elem, sedište arabo-serbskog Belgrade Waterfront danonoćno su ‘opsedali’ pretežno mladi, obrazovani, veseli, sa stilom – oni koji ne želite (da žele) da napuste Srbiju. Prošarani brojnim strancima, obuzeli su Savamalu u kojoj je i pod krovovima i po ulicama vrvelo od izložbi, projekcija, predstava, performansa, predavanja, radionica, sastanaka & konferencija o dizajnu i regionalnoj saradnji, (raz)govornih događaja (Ženijalno!) o gradu, društvenoj inkluziji, migrantima – za sve od 7 do 77, zna se. Pod sloganom „Osetljivo društvo“ i oko tema rodne ravnopravnosti, ženskog stvaralaštva, i integracije izbeglica, provod je trajao dok prvi premijeri – pardon, petlovi ne zakukuriču.

I naravno, muzika, na dve pozornice – Balkanmala (700 sedećih mesta, do 2000 stajaćih; ulaznice 600-1200d.) i ulična Womenal. Na potonjoj, kruševački ZAA feat. Sanja Vučić, novopazarski Gospođo, bate, sarajevski Billy Andol, mirotvorni mostarski Zoster, Splićanka Lovely Quinces/Dunja Ercegović, Novosađanka Dojo/Dunja Dačić, Kikinđanka Kezz/Tamara Ristić, pančevačke pankerke Vibrator u rikverc, beogradska reperka Mimi Mercedez (iz BFOĐ), razni dueti kao Ti i Lira Vega, još kantautorki kao Ana Ćurčin, a boje grada-domaćina branili su i Bitipatibi, Stray Dogg, E-play i Texas Flood. Opet, svega – od uradi-tehno-sam, do ženskog HM kvinteta, prihvaćene su i naše predstavnice za Evroviziju i pobednice TV takmičenja.

PATKA U DŽAKU: Balkanmala stage je nekadašnji Magacin Depo u Travničkoj, reklo bi se industrial chic a sada priveden nameni kao zadovoljavajući koncertni prostor. Zvezde programa su Rambo/Rambita Amadeus ft. Beti Đorđević, hrvatska atrakcija Elemental kao još jedan mix stilova, jemenska Gulaza, Bora Dugić i gost mu Ljubiša Jovanović (frula & flauta), trubački orkestri Bobana Markovića i Danijele Veselinović. MH gaji lozu svetske pa i domaće folk-muzike, pa je celo veče posvećeno Šabanu Bajramoviću: Crne Mambe s defileom pevačica, a Ida Prester (Cro-Slo Lolobrigida) u novom izdanju kao Maika! No s romskim uticajem se i preteralo, pa je – ovaj put svirački solida(ra)n – Mostar Sevdah Reunion (MSR) listao balkansku kafansku pesmaricu u lakiranim koricama, kao da ide pravac u Skadarliju, a neki od pevača dokazali su da nije dovoljno samo biti Rom i imati gušobolju pa da dostojno interpretiraš Šabana B. Kada im se pridružila ciganska diva Esma Redžepova (r. ‘43), krenulo je stvarno nizbrdo; primetno urušenog glasa, izgleda ipak ne može a da pozitivno ne pomene D. Ackovića. Posle par površno izvedenih gipsy standarda i oduševljenja prisutnih, anti-klimaks pretvorio se u čist apsurd neubedljivom obradom mega-narodnjaka Šta će mi život (‘69. by Toma Z.) Silvane Armenulić: nije lako dostići lepu, bujnu plavušu kad dobro peva, ali uz pratnju Matije Dedića i to je nedavno uspeo Zoran Predin, a otelotvorenje njegove Cigani u prahu (Lačni Franz) bila je ova publika. Ipak, podnošljivo je ukoliko im je to obrazovno, prvi susret uživo s Esmom; mi ostali rađe ćemo je se sećati po nekim ranijim koncertima.

Za razliku od MSR, bosanski kvintet Halka je pristojan prosek ali u usponu, s obradama sevdah-standarda, za koplje ispod Amire Medunjanin i čitavu autorsku dimenziju van poređenja s Damirom Imamovićem. Novi miljenici trendovskih sledbenika – od kojih bi mnogi u ljutnji mogli viknuti Vućiću, strejteru! – podudarili su se s evrovizijskim probojem ‘bradate žene’, no Halkin pevač Božo Vrećo svakako je bolji od Končite Vurst. Njegova muževnost je neupitna, osim ako ne razlikujete pol i seks-opredeljenje; nije valjda da Vas zbuni malo bizarluka, ekscentričnog ponašanja? Sevdah ionako ima jaku feminiziranu crtu, od nazalnog pevanja do komuniciranja preko majke, Božo ponekad promeša dublje emocije i sablažnjivo ponašanje, ali izgledom – čak i kad je haljinasto odeven – bi jednako mogao biti i teškometalni drekavac i gej-četnik (da, da, svega Srbija imade). U punom auditorijumu većeg starosnog opsega, na njegov nastup opuštenije su reagovale žene, no prava provokacija biće ako Halka upadne u npr. „Dane Sarajeva“ ili putujući paket „Veče sevdalinki“. Nismo stigli od Silvane do Nirvane, ali na bis je Vrećo u duetu s ovdašnjim Markom Luisom za klavirom izveo Silvanin hit Rane moje (‘71).

Da je Panta Šiklja Nafta muzikalan, Nikola – Kolja Pejaković finiji, St (Goribor) da ima živaca za opuštanje a Đura & Mornari ikakvog smisla, ujedinjeno bi zvučali kao Kralj Čačka (nepoznat kao Nenad Marić). Od klupske/kultne atrakcije sazreo za veće zalogaje, lako prevazilazi neuko tumačenje da je ‘naš Tom Vejts’. Zanimljivi, ponekad ne baš pevni stihovi, neredovna akustična gitara i odličan prateći trio vodili su nas u jedinstven miks bluza i šlagera, držeći pažnju i dugo posle ponoći; domaća Amerikana-ekipa oduvana. Bar trećinom repertoara pridružila im se i sopranistkinja Katarina Jovanović, a kulminirao je Avatar. Bravo! Kralj je rođen.

I, jesu li to bila dva lica – ili lice & naličje – našeg društva? Nigde sukob moderne, zaista reformske i ušminkano konzervativne Srbije nije tako očigledan, jer ma koliko urbano (štaviše, haj-tek) Potemkinovo selo delovalo, ipak je samo pusta selendra. Skaradna, kao što i spomenik Zoranu Đinđiću može biti, zavisno i od ‘investitora’ stranog demokratiji.

A Savamala? Nije mala, nije mala… Beograd je u Miksalištu opet pokazao da je svet, a okolo šeta da potvrdi kako nema đon umesto obraza.