Posle ogromnog uspeha filmskog i knjižarskog blokbastera Montevideo, bog te video!, mnogi su pitali Vladimira Stankovića, autora romana o predratnim fudbalskim junacima iz Urugvaja, da li će, možda, biti i priče o posleratnim herojima iz Tamperea 1952. Zagonetno je vrteo glavom sve donedavno, kad je predstavljena knjiga Jedanaest veličanstvenih. Ovoga puta pojavio se u ulozi izdavača i urednika još jedne vredne i vrlo zanimljive knjige sa fudbalskom tematikom. Njegova izdavačka kuća „Više od sporta“ objavila je knjigu autora Vladete Nedeljkovića (81), doajena našeg sportskog novinarstva, koju vredi pročitati jer nudi mnogo toga novog, autentičnog i interesantnog.
I dok je priča o našim urugvajcima uvijena u romantično pakovanje, ovde je reč o autentičnom olimpijskom trileru, što je naznačeno i na koricama knjige. Da odmah pojasnimo: junaci Nedeljkovićevog trilera su: Beara, Stanković, Crnković, Čajkovski, Horvat, Boškov, Ognjanov, Mitić, Vukas, Bobek i Zebec. Priznajem da nisam pogledao u Vikipediju niti u knjigu Jedanaest veličanstvenih da nabrojim ove fudbalske junake. Ostalo mi je to u sećanju, taj sastav čuvenog jugoslovenskog olimpijskog tima, kao svojevrsni očenaš koji se nauči u mladosti i pamti do kraja života. O njihovom podvigu očevi su sinovima i unucima pričali najlepše bajke, a sada Vladeta Nedeljković ide korak dalje, i otkriva nešto podjednako uzbudljivo kao i sam fudbal koji su igrali: šta je bilo posle.
TRILER U TAMPEREU: Uvod u helsinšku olimpijsku priču dogodio se četiri godine ranije, kada je doneta Rezolucija Informbiroa, posle čega se jugoslovenska vojska ukopala na državnim granicama čekajući gotovo izvestan napad sovjetske Crvene armije. Tito protiv Staljina, good guy vs bad guy, uloge su bile podeljene, svet je bio podeljen i svaka strana je imala svog frontmena. Nije to bio fingiran sukob, kako neki sada govore. Uostalom, godinu dana posle Olimpijskih igara u Helsinkiju, a jedva nedelju posle Staljinove smrti, u njegovom radnom stolu pronađeno je Titovo pisamce: „Druže Staljine molim vas da prestanete da šaljete teroriste da me ubiju. Već smo uhvatili sedmoricu. Ako to ne prestane, poslaću u Moskvu čoveka, a drugog neće biti nužno slati.“
Dakle, fudbal je te olimpijske 1952. bio sastavni deo jednog globalnog političkog trilera, naboj je bio neverovatan, a i sama „utakmica veka“ između Jugoslavije i SSSR, kako su je još tada nazvali, imala je podjednako dramatičan tok. Igrana je punih 210 minuta, a odmah ću objasniti i zašto. Idemo redom: Tampere, 20. jul 1952, onih naših nabrojanih 11 protiv odlične sovjetske reprezentacije koja se godinu dana pripremala u specijalnim uslovima samo da bi uzela zlato na Olimpijskim igrama. U 75. minutu – 5:1 za Jugoslaviju! Euforija u Finskoj, ekstaza u našoj zemlji gde se na improvizovanim uličnim zvučnicima sluša radio-prenos Radivoja Markovića i Hrvoja Macanovića. Gotovo je, naši su ponizili i do nogu potukli najvećeg neprijatelja… Sovjeti daju dva gola, ali ostalo je još pet minuta do kraja, daju oni i četvrti, minut pre kraja i peti. Nerešeno, 5:5!? U 90. minutu pred naš gol izlazi Beskov, Beara je istrčao, bacio se ali je zakasnio i lopta ispod njegovih ruku ide ka praznoj mreži. „Svi su zanemeli, meni je ponestalo daha, reč mi je zastala u grlu, ostao sam nemoćan. U pomoć mi je pritekao kolega Hrvoje Macanović, uzeo mikrofon i javio da je lopta pogodila stativu“ (sećanje Radivoja Markovića).
Otišlo se u produžetak, ostao je isti rezultat i igrala se nova utakmica posle dva dana. U njoj je Jugoslavija pobedila 3:1, a taj trijumf proslavljen je artiljerijskom paljbom širom zemlje i izlaskom naroda na ulice. Tito je poslao telegram i nagradio svakog našeg fudbalera sa u ono vreme velikih dvesta dolara. Kad su kasnije u finalu Jugosloveni poraženi od Mađarske i osvojili srebrnu medalju, Tito je povećao nagradni fond na po 500 dolara svakom igraču.
„Nisu nam dali sve odjednom“, pričao je Stjepan Bobek. „Prvo smo dobili po 200, kad smo se vratili u Beograd još po 100, ali u dinarima i po nepovoljnom bankarskom kursu. Preostalih 200 dolara nikada nismo videli. Rekoše, od tih para su nagradili veslače i vaterpoliste sa po sto dolara. Nama, iz Partizana i Zvezde, dozvolili su da u povlašćenom diplomatskom magazinu uzmemo šta nam se sviđa u vrednosti od po 25.000 dinara. Uzimali smo prekrasne engleske štofove, radio aparate, kamere, posteljinu, ručne satove, kristal… Eto, to je bilo najviše što sam kao fudbaler dobio od svoje zemlje.“
IZA „GVOZDENE ZAVESE„: Prošli su neuporedivo bolje nego njihovi sovjetski protivnici. U knjizi Jedanaest veličanstvenih detaljno je objašnjeno šta se kasnije događalo sa svakim fudbalerom, a počelo je još u Finskoj: „Gradonačelnik Tamperea poziva Jugoslovene na prijem, isključivo za njih, u Gradskoj kući. Rusi su već napustili Tampere i otišli put Helsinkija. Kako se kasnije pričalo, u ranu zoru su otplovili za Lenjingrad preko Finskog zaliva. O njima se više ništa nije čulo punih 36 godina.“
U Moskvi ih je čekao Staljin, koji je toliko dobro poznavao sport da je pitao svoje generale zašto balet nije olimpijska disciplina. Zajedno sa njim Lavrentij Berija, šef zloglasne policije NKVD, koji je voleo da se uveče u crnoj „čajki“ vozi Moskvom. Kad bi video neku zgodnu prolaznicu naredio bi svojim pratiocima da je ubace u kola. Odvodio bi je u tajno skrovište gde bi je on i njegove kolege sadistički silovali. Kasnije, na sednici CK KP SSSR otkriveni su Berijini tajni spisi po kojima je silovao stotine žena.
Naravno, Berija je bio za to da se fudbaleri primereno i oštro kazne, a to je podrazumevalo uzak izbor: streljanje ili Sibir. Staljin nije imao ništa protiv, ali u odbranu igrača stao je Vasilij, Staljinov sin. Poznat kao jedini autentični plejboj u istoriji SSSR, pijanac i razvratnik, voleo je fudbal toliko da se jednom sa svojim omiljenim timom CSKA vraćao avionom posle izgubljene utakmice. Ljut, naredio je pilotu da aterira na usputnom aerodromu, izbacio sve igrače napolje na nekoj ledini, a on uzleteo i nastavio put. Fudbaleri su stigli u Moskvu posle nekoliko dana.
Vasilij je, a to je tako plastično i dobro opisano u Jedanaest veličanstvenih, nagovorio svog tatu da „samo“ rasformira vojni klub CDSA, gde je igrala većina reprezentativaca, i da im se, kao i treneru, oduzmu titule majstora sporta. Nikad više nisu zaigrali zajedno, a mnogi sovjetski asovi, poput slavnog Bobrova, više čak nisu ni igrali fudbal, nego su se prešaltovali na hokej na ledu. I tu postali – reprezentativci.
Zanimljivo, nikad više posle Tamperea i Helsinkija ni naša fudbalska reprezentacija nije zaigrala u sastavu koji i danas mnogi znaju napamet. Šest godina je stvaran taj čuveni jugoslovenski olimpijski tim, šest dana i šest noći je trajalo putovanje od Ljubljane do Helsinkija, postali su deo istorije ali nisu uzeli zlatnu medalju. U finalu su izgubili od Mađarske sa 0:2, uprkos tome što je Beara odbranio penal slavnom Puškašu. Jedan po jedan prelazili su u legendu, danas više niko od njih nije živ, a kakva im je bila sudbina posle famoznih 5:5 sa Rusima i kupovine štofova u Beogradu, u brojnim novinskim i privatnim arhivama je vredno prikupio i opisao u svojoj knjizi Vladeta Nedeljković.
