Blues-rock sastav originalnih Tuarega poreklom iz Malija, po imenu Tinariwen, danas je jedan od najzanimljivijih fenomena u svetskoj muzici. Nastupaju na festivalu Exit, u subotu, 9. jula, na Main stageu.
Zamislite ovakvu sliku. Vitke prilike koje lelujaju u transu, opasane su električnim gitarama, tim svojevrsnim naučnofantastičnim ubojitim oruđem za pustinjske krajeve, iz kojih frontmen Tinariwena, legendarni Ibrahim Ag Alhabib i njegovi drugari originalno potiču. Oni i njihovi preci zajedno, kao da već pešice i na svojim kamilama polako počinju da vam se primiču, kroz peščanu oluju i pomahnitalo sunce, poput pravih drugara Korta Maltezea. A potom nastaje još i nadrealni zemljotres u sluhu i svuda okolo, čist poremećaj ravnoteže, izmešane civilizacijske perspektive ukratko. Divlji i nepokorni sadržaj njihove ponosite krvi toliko vašim čulima prija, a sa njima je iskusiti ma kakvu muzičku i vizuelnu avanturu upravo neizostavno, ako samo oslušnete ovaj halucinantni zvuk koji će, verujemo, opiti mnogo kojeg posetioca ovogodišnjeg festivala Exit.
„VREME„: Započeli ste karijeru još davne 1979. godine. Jeste li zadovoljni svim onim što se dešavalo sa vašim životima, i naravno, vašom muzikom u međuvremenu, do današnjih dana?
TINARIWEN: Da, može se zaista reći da smo prezadovoljni. Čini se, posebno zbog toga što smo uspeli da zaštitimo našu autentičnu kulturu i usput pošaljemo poruku mira celom svetu, dok se paralelno na našoj teritoriji borba za međunarodne interese zahuktava.
Koji muzički žanrovi su uticali na vašu muziku? Možete li da opišete Tishoumaren muziku koju izvodite?
Najveći uticaj na naš stil je svakako imala tradicionalna muzika našeg naroda – ona nas uljuljkava i smiruje. Tishoumaren je muzika Ishumara. To je zapravo izvedenica od reči ‘chômeurs’ što na francuskom znači besposlen čovek.
Da li je muzika vašeg Tamašek naroda namenjena samo muškarcima ili i žene takođe ravnopravno učestvuju u njenom slušanju i izvođenju?
U tradicionalnoj muzici, u suštini su žene te koje pevaju i sviraju tinde (tam-tam kod Tamašeka, prim. aut.). U savremenoj muzici, uključujući i onu koju izvodi Tinariwen, muškarci su pak ti koji su svirali tokom dugog perioda egzila, kada je naš pokret i rođen. Žene su veoma često ostajale u Tamanrasetu, gradu na jugu Alžira, gde je mnogo Tamašeka pronašlo svoju domovinu.
Koji su glavni instrumenti koji čine vašu muziku tako posebnom i jedinstvenom? Koji su vam to, pak, instrumenti sa Zapada pomogli da postignete planetarni uspeh?
Posebnost Tinariwen zvuka definitivno dolazi sa našim ličnim otkrićem gitare krajem 70-ih godina. Ovaj instrument je tako prihvaćen i pomešan sa tradicionalnim zvukom – i to upravo čini ovaj spoj savršenim, odakle i dolazi autentičnost koju ste primetili.
Vaš poslednji album „Emmaar“ snimljen je u SAD. Zaista, kako je to za vas bilo nalaziti se na samom izvorištu bluesa i izvrsnog rock’n’rolla dok radite na sopstvenoj ploči, koja u neku ruku sledi upravo takve uzore?
Bili smo, ukratko, stvarno presrećni što smo imali prilike da sviramo i stvaramo u kolevci nekih od najvećih rock imena!
Sve vaše pesme imaju određenu dozu melanholije, što je uostalom karakteristično i za blues muziku. Da li pesme vašeg Tamašek naroda zaista izražavaju prevashodno tugu i bol, koji se tako prelivaju i u vaš zvuk?
Svoj stil mi nazivamo ‘Assouf’, što najpribližnije označava nostalgiju. To je esencijalno osećanje, koje je veoma duboko, ali ne obavezno i tužno. Mi zapravo gajimo ogromnu ljubav prema sopstvenoj kulturi i životu u Sahari, što se može i osetiti u našoj muzici. Naša muzika je ono što smo i mi sami!
Da li se sećate kada ste prvi put čuli blues? Koji je bio vaš prvi utisak o tom zvuku? Da li mislite da je vaša muzika povezana sa bluesom na neki specijalan način? Ko su blues umetnici koje najviše cenite?
Pa, blues dolazi iz Afrike! Zato – da, naravno! – naša muzika jeste povezana sa bluesom, jer i mi evociramo nostalgiju. Što se tiče savremenih uzora – to su svakako Tom Waits, JJ Cale, Leonard Cohen, RL Burnside.
Jeste li uspeli da se sretnete sa nekim od svojih starih rock heroja u Americi i drugde? I, jeste li možda imali prilike da upoznate i steknete i neke nove rock heroje tokom godina svoje karijere?
Znate, za nas je sve to bilo nešto novo, jer – iskreno – nismo ni znali za mnoge od tih slavnih muzičara, sve dok nismo došli na Zapad 2001. godine. Imali smo, međutim, potom čast da se upoznamo sa stvarno velikim imenima, među kojima su Robert Plant, Santana, The Rolling Stones, Red Hot Chili Peppers.
Nastupali ste već u Beogradu 2005. (BELEF festival), a potom i 2012. godine (Todo Mundo festival), oba puta u Sali Amerikana Doma omladine Beograda – kakve su vaše impresije i kako vam se dopala Srbija?
Imamo zaista odlična sećanja na publiku iz Srbije, i 2005. i 2012. godine, kada je bio naš drugi nastup u Beogradu.
Šta je sledeće što možemo da očekujemo od vašeg Tinariwen kolektiva? Koji je to vaš prvi naredni projekat?
Upravo vredno radimo na svom novom albumu, koji smo zapravo već i snimili u marokanskoj pustinji prošlog marta. Ali, naravno, sada sledi naporan trud oko onih finalnih detalja, kako bismo i mi i publika bili potpuno zadovoljni!
Da li ste čuli za EXIT festival? Kako se spremate za ovaj nastup?
Veoma smo uzbuđeni što ćemo još bolje upoznati srpsku publiku, na vašem najvećem festivalu, i stvarno jedva čekamo da vidimo na koji način volite da se zabavljate na otvorenom! Naša muzika je spontana, prirodna, i mi baš time i tako želimo da zavedemo publiku, ponekad samo sa bluesom, ali jednako često i sa rockom. Čeznemo da osetimo senzibilitet publike, svakog pojedinačnog slušaoca, njihovu reakciju na našu muziku. Želimo jednostavno da ih vidimo u transu, želimo da igraju!
Da li će se vaš legendarni gitarista Ag Alhabib, kao jedan od osnivača benda, vratiti ovamo ponovo da svira sa vama?
Nažalost, on ne može da prisustvuje svakoj turneji. Uzimajući u obzir njegove godine, često mora da ostane kod kuće, jer je to najbolji način da očuva svoje zdravlje. No, to nema veliki značaj za zvuk Tinariwena, koji su oduvek funkcionisali kao zajednica u kojoj je svako fizički zamenljiv, ali njegov duh zauvek ostaje da živi kroz grupu.
S obzirom na to da izbeglice iz Libije, Sirije i Iraka sada žive u izbegličkim kampovima širom Evrope, kakva su vaša lična sećanja na izbegličke kampove u Alžiru i Libiji? Da li se osećate kao glas sadašnje izbegličke generacije?
Izgnanstvo čitavog naroda je najveća patnja i gubitak orijentira u jednom životu. Moramo apsolutno pronaći rešenja za budućnost čitavog sveta. Diktat novca neće potrajati zauvek, pošto često nanosi štetu populaciji koja nije odgovorna za svoje političke izabranike, a koji samo u obzir uzimaju baš profit.
Za sam kraj, da li muzika onda može da spasi svet?
Bez ikakve sumnje! Ona ima moć da umiri duh, i da nas razbudi takođe, kao i da nam pomogne da doživimo bliskim i razumemo druge kulture.
