Najnoviji film Miloša Radovića Dnevnik mašinovođe imao je prošle nedelje dve premijere: svetsku na Moskovskom festivalu, gde je osvojio Nagradu publike za najbolji film, i domaću, na festivalu Cinema City u Novom Sadu, gde je Lazaru Ristovskom, protagonisti ovog filma, dodeljena nagrada za doprinos domaćoj kinematografiji.
Miloš Radović je i reditelj i scenarista Dnevnika mašinovođe. Po ideji Marka Glušca, ovim filmom je ispričao crnu komediju-melodramu o mašinovođi koji je u svojoj karijeri postigao neslavan rekord od 28 gaženja. Radović i producentska kuća Zillion film počeli su rad na ovom filmu pre sedam godina.
Osim Dnevnika mašinovođe, Miloš Radović je snimio igrane filmove Mali svet i Pad u raj, kratke igrane filmove Iznenadna i prerana smrt pukovnika KK (Nagrada za najbolji film u svojoj kategoriji Kanskog festivala) i Moja domovina, preko 200 sati igranog televizijskog programa – na primer seriju Otvorena vrata, TV film Brod plovi za Šangaj, Vidim ti lađu na kraju puta, preko 50 reklama. Napisao je i drame Čorba od kanarinca, Tulumbus, Malaksija i Trst.
„VREME„: U PR najavama vašeg novog filma, mašinovođa koji je tokom radnog veka pregazio 28 ljudi, opisan je kao nevini ubica. Kako je moguće ubiti čoveka, a ostati nevin? Zar nije žrtva ta koja je nevina? Ako je mašinovođa nevin, ko je kriv za te smrti?
MILOŠ RADOVIĆ: Upravo o tome i jeste moj film. Mašinovođe su žrtve svojih žrtava. To postaju zato što nisu u mogućnosti da izbegnu neizbežno. Sve zajedno, to se zove „nesrećni slučaj“. Postoje i „srećni slučajevi“ kada samoubica zakasni na voz ili ga promaši. Bio je jedan samoubica, mislim da se prezivao Jeftić, koji se četiri puta bacao sa neke stene pod voz i svaki put promašio. Ili skoči predaleko ili skoči prekratko. Kada je video da ga smrt neće, srećno se oženio i dobio troje dece. Ali ga je, desetak godina kasnije, zgazio autobus na pešačkom prelazu. Jeftićev slučaj je „srećno-nesrećni slučaj“. Kao što je i moj slučaj da izaberem da se u Srbiji bavim snimanjem filmova. Jedina teža stvar od posla mašinovođe je snimanje filma o poslu mašinovođe.
Ako je sintagma „nevini ubica“ metafora, i ako je voz – oružje kojim on ubija, takođe metafora, koje je njihovo značenje sa stanovišta iskustva današnjeg gledaoca?
Moj film je smešna priča o smrti i kako je preživeti. Mene su mašinovođe naučile da je smrt samo jedna od hiljadu nesreća koje nas snađu u životu. I nije, nužno, najgora. Nadao sam se da ću biti u stanju da taj nauk prenesem i na gledaoca, u jednom ležernom tonu. Takav ton sam takođe preuzeo od mašinovođa. Jednom mi kaže jedan od njih: „Juče vozim i izleti mi čovek. Ja levo, on levo, ja desno, on desno, i zgazim ga.“ Humor je lek koji ne koriste samo mašinovođe, to ovde koriste svi. On nastaje iz nemoći da se stvari reše, da se promene nabolje, da se vrate u prethodno stanje. Kao iznenadni napad smeha na sahrani. Neprimereno, ali razgaljujuće.
Mašinovođa Ilija, glavni lik filma, uvodi usvojenog sina Simu u posao. Priprema ga i na neizbežnost nesreća. Zašto Ilija očekuje da će Sima nastaviti njegovim putem?
U Železničkoj školi u Beogradu, gde se školuju buduće mašinovođe, 90 odsto tih dečaka su sinovi mašinovođa. To je posao koji se i dalje prenosi sa generacije na generaciju. Postoji mesto Kusadak, blizu Mladenovca, u kojem žive samo mašinovođe sa svojim porodicama. Skoro da se podrazumeva, tradicionalno, da će sin mašinovođe biti mašinovođa. Zato glavni junak filma zna da će i njegovi sin krenuti prugom. I plaši se. Zna kako će mu biti.
U trejleru za film je Ilijin monolog. Priča kako je njegova lokomotiva kasapila ljude. Priča kao da uživa u tome, kao da je zadovoljan što mu se desilo to što se desilo. Zašto uživa? Da li bi on bio loš mašinovođa da nikog nije pregazio?
Trejler koji pominjete je isečak iz jedne duže scene u filmu. Prekoputa mašinovođe Ilije sedi mladi psiholog koji se pravi važan i koji ima stručno-naučni pogled na nesreće koje se dešavaju na pruzi. Iliju to nervira i on ruši samopouzdanje psihologa pričajući mu kako nesreće stvarno izgledaju. Scena se završava tako što Ilija leči psihologa od posttraumatskog sindroma. Stavili smo to u trejler jer smo mislili da je pošteno da predstavimo osnovni ton kojim je film ispričan. Ilija, dakle, ne uživa prepričavajući događaj, on pravi malu predstavu za one „koji se razumeju“.
Izjavili ste da vam je bilo teško da savladate temu filma. Zašto niste odustali, čime vas je privukla?
Šegačenje sa smrću je tradicionalna zabava ovde. To je zato što je ima mnogo, zato što je dobro znamo, pa se s njom sprdamo često i rado. Ništa nam nije lepše nego da se pravimo hrabri, da je vučemo za nos, da vidimo da li nam nešto može. Mi znamo da može, ali da vidimo koliko može. Znamo da može mnogo, videli smo to sto puta, al’ baš da vidimo koliko sad može, kad je toliko jaka neka pokaže! I kad se pravi toliko važna, neka dokaže! I onda kadа nam, kao voz, pokosi sve najbliže, onda zakukamo i kajemo se što smo se sprdali s ozbiljnim stvarima. Ali ubrzo sve zaboravimo pa nastavimo dalje, tamo gde smo stali. To je bila tema mog filma i smatrao sam da vredi, da je dobra, da se od nje, kroz priču o mašinovođama, može napraviti setno-smešan ili melanholičan film. Zato nisam odustao, a hteo sam, mnogo puta. Verujem da će biti gledalaca koji će reći – ma, što nisi odustao kad si imao šansu?!
Kako je vama bilo dok se u Moskvi i u Novom Sadu vrteo Dnevnik o mašinovođi? Da li ste tokom reakcija publike pomislili, na primer – ovo su dobro shvatili, ovo je trebalo drugačije. Kako se borite sa surovošću da film, kao i ostale umetničke forme, nema pravo na popravni?
Ovde se pravo na popravni podrazumeva i svakome je omogućeno. Ako vam jedan film ne valja, snimite drugi. Ako je taj gori od prvog, snimite treći. To je zato što ima malo dara i mora se tako. Ne može se očekivati da jedan čovek, u jednom filmu, uradi sve dobro. To je, prosto, nemoguće. U jednom filmu mu je dobar početak, u drugom kraj, u trećem, najzad, ima dobar scenario, u četvrtom je skupio odgovarajuće glumce. I na kraju, posle desetak filmova, skrpi se uspešna karijerica. Svako ovde ima više mogućnosti nego talenta. I sam sam među njima.
Ako je film najdelotvornije propagandno sredstvo, zašto to nije dovoljan motiv da država uspostavi bioskopsku mrežu u zemlji?
Film je odavno prestao da bude propagandno sredstvo, to su preuzeli mediji. Film je zabava i ponekad, retko, sredstvo za „zadovoljavanje kulturnih potreba“. Priča da su bioskopi nestali nečijom nebrigom je lažna priča. Bioskopi su propali zato što više nije bilo publike. Publika je odustala od bioskopa, preselila se na video, na kompjutere i telefone. Taj transfer nije organizovala država, on se odigrao spontano, tako da država nema nikakvih obaveza prema bioskopima i njihovim starim ili novim vlasnicima, čak ni prema romantičarskim pokretima koji vape „vratite nam bioskope“. Naravno, obaveza je države da pohapsi sve one koji su tu počinili neka krivična dela, ali to treba da bude u okviru redovnih dužnosti bez izdvajanja bioskopa kao nečeg posebnog, tj. posebno važnog. To što država učestvuje u proizvodnji filmova je ispravna kulturna politika i za tim postoji istinska potreba. Mislim da država drugih obaveza nema.
Po obrazovanju, vi ste reditelj. Zašto pišete scenarija za svoje filmove? Da li teme naših scenarista nisu i vaše teme?
Ne poznajem scenariste, niti mi bilo ko bilo šta nudi. Voleo bih da nekada uradim nešto po tuđem scenariju, mislim da je to bolje, zdravije za film. U filmu je dobro imati što više autora, film to traži. Ne volim što sam sve pisao sam, tu su sumnjivi kriterijumi, dosta se gleda kroz prste, greške se praštaju. Popustljivost prema sebi skupo je plaćena u mnogim filmovima. Opet, kad pišem sam, to što pišem mi je najbliže, najrazumljivije, tada sam najbliži sam sebi. I što je najbolje – mogu slobodno sve da bacim.
Trebalo je još više da bacam, kaže mi jedna ptičica svakog jutra sa prozora.
Vaša drama Trst je dugo bila na repertoaru Ateljea 212. Eventualna anketa među publikom bi sigurno otkrila da li su gledaoci srednje dobi dolazili da bi dva sata nesmetano uživali u uspomenama iz mladosti, a oni mlađi da bi osetili ono za čim čeznu ovi prvi. Da li imate utisak da su lepe priče o Jugoslaviji sve manje i manje nepoželjne?
Moja predstava više nije na repertoaru Ateljea 212, završila je svoju karijeru. Ali ja sam taj trenutak dočekao spreman i napisao sam scenario za film koji se takođe događa u Trstu. To je sasvim druga priča, ali važno mesto je isto. Dobio sam već i neke pare na jednom italijanskom fondu, ako bude sreće – film bi mogao da se snima iduće godine. Ja se strašno dobro razumem u Trst, u ono šta je on predstavljao i koliki značaj je imao za moje sunarodnike Jugoslovene. Ja sam ekspert za pitanja Trsta i zato sebe smatram kvalifikovanim da mogu da pravim i predstave i filmove o Trstu. To je moja teritorija, tu se osećam najsigurnije. Moja domovina Jugoslavija je nestala, ali Trst je i dalje moj.
Grand kafa je bila koproducent vašeg filma Mali svet. Činilo se da će dati primer drugim velikim kompanijama, ali – ništa. Zašto? Da li možda zato što kultura ne zarađuje? A šta ako bi zahvaljujući takvoj saradnji sa privredom počela da zarađuje?
Učešće Grand kafe u mom filmu bilo je više rezultat naše dobre saradnje na reklamnim kampanjama (sa Milenom Dravić i Draganom Nikolićem) nego pretpostavke da bi se na filmu moglo zaraditi. I danas postoje sponzori koji pomažu filmove, ali to je vrlo simbolično. Ne razumem se mnogo u produkciju filmova, ali mislim da razlog za ta minimalna ulaganja leži u tome što filmovi nisu dobar biznis danas. Gledanost domaćih filmova je mala, možda jedan ili dva filma godišnje ostvare neki bolji rezultat. Zato je učešće države neophodno i nezamenljivo.
Snimanje reklame podrazumeva iste faze kao i snimanje igranog filma. Zašto nema status umetničkog dela?
Reklama jeste umetničko delo. Dobra reklama je vrednije umetničko delo nego loš igrani film. I to je poznata stvar. U svetu se reditelji za visokobudžetne filmove regrutuju upravo iz ovog sektora. Reditelj koji ume da napravi dobru reklamu ima već jedan veliki dokaz da je nadaren za umetnost pokretnih slika.
Da li imate utisak da vreme brzo prolazi, naročito ono lepo?
Vreme prolazi brzo onome ko ume da ga ispuni. A nekome se život razvuče kao žvaka, pa nikad kraja. To je slučaj sa onima čiji su životi prazni, bez sadržaja, bez uzbuđenja, bez ambicija. Ko nešto želi, taj juri i pre stigne do kraja. Tome izgleda da je život proleteo, da je trajao koliko treptaj oka. E, sad je pitanje šta se više isplati – tako leteti, žuriti, hrliti pa stići brzo do kraja ili lepo, natenane živeti bez želja, bez potreba, s minimalnom potrošnjom, i živeti dugo. Mislim da veliki broj ljudi ovde bira ovo drugo, bez mnogo razmišljanja.
U jednom od prethodnih intervjua pričali smo o malaksiji, bolesti parcijalne obamrlosti kojoj ste pre nekoliko godina posvetili istoimeni komad. Tada ste rekli da narod povremeno koristi revoluciju kao prirodni preparat protiv ove bolesti, ali da je za revoluciju potreban barem jedan zdrav čovek. Malaksija je sada naše prirodno stanje. Nema vesti da neko traži leka protiv nje. Zar smo pristali da joj podlegnemo?
Mi smo i dalje u stanju parcijalne obamrlosti zato što imamo „all inclusive“ vlast – sve potrebe su nam parcijalno zadovoljene. U ponudi imamo sve, za svakog ponešto, od svega pomalo: veru u evropsku budućnost, sumnju u evropsku budućnost, veru u rusku budućnost, strah od ruske okupacije, strah od manje penzije, nadu u veću penziju, slobodu mišljenja, kontrolu izražavanja…
Sve su ove nade i strahovi koncentrisani na jednom mestu, mi nemamo o čemu da brinemo, ima ko brine. Zato možemo da se opustimo, da ne razmišljamo, možemo da prilegnemo i dremnemo. Jer desiće se ono što će se desiti, mi nećemo biti ni krivi ni zaslužni. Veće je to od nas, ima ko o tome da vodi računa. Šta običan čovek može da promeni? I kad bi me neko pitao, ja ne bih znao šta da odgovorim. Zato je dobro što me ne pitaju. Ako ja već ne umem ništa pametno da smislim, bolje da smisli onaj koji ume. Jer da sam bio za bolje, ja ne bih bio ovo što jesam.
Ali ovo nije slika samo Srbije danas. Ni u svetu nije bolje. Britance je vlast koju su izabrali pitala da li žele da ostanu u EU ili žele da izađu. Ne postoji teže pitanje. I umesto da na to pitanje odgovore stručnjaci, ekonomisti, bankari i političari koji su birani da bi odgovarali na sudbinska pitanja, ova teška odluka je prepuštena neukom narodu. Narod je glasao i već sutradan se pokajao. Tako je narod naučio lekciju da mu je bolje da se ne meša i da prepusti onima koji sve znaju da u njegovo ime, ubuduće, zauvek donose odluke. Referendum? Ne, hvala, nikad više!
